Почетна / Друштво / Ко свађа Вучића и Тому?

Ко свађа Вучића и Тому?

Пише Зоран Цветановић
Победа Томислава Николића, као кандидата СНС, над Борисом Тадићем у другом кругу председничких избора 20. маја 2012. године пресудно је допринела да се Социјалистичка партија Србије одрекне дотадашњег савезника, Демократске странке, и похита у загрљај напредњацима. И као што је Николићев успех био увод у готово незабележену политичку доминацију СНС, тако би и његов дефинитивни разлаз са врхом напредњака вероватно био почетак краја убедљиве супремације странке коју предводи Александар Вучић

Иако им је победа Томислава Николића у мају 2012. године донела огромну политичку моћ, изгледа да се нису сви међу напредњацима обрадовали због новог станара зграде на Андрићевом венцу. Николић је тако, врло брзо, постао мета напада не само у медијима блиским Српској напредној странци и влади Србије већ је директне нападе, крајње неочекивано, трпео и из врха странке коју је формирао. Наизглед, није било много повода за тако нешто. Николић је једини председник у новијој историји Србије који је напустио странку што га је кандидовала за председника Републике како би постао председник свих грађана. За разлику од свог претходника Бориса Тадића, Николић се строго кретао у границама задужења и права које председницима даје Устав. Политичка моћ, коју је Тадић у потпуности преселио из институција у свој кабинет, под новим председником почела је да се враћа тамо где јој је и место – у Скупштину Србије, владу, судове… За разлику од Тадића, који је током председниковања изгубио везу са грађанима, својом странком, владом, а на крају мандата и са реалношћу, Николић није користио свој утицај да би овладао медијима и судством, па је чак и странку препустио Александру Вучићу. За кратко време од почетка мандата, Николић се сусрео и са великим бројем светских лидера, чиме је демантовао све бојазни да ће, због своје десне оријентације и политичке прошлости, бити изолован у згради на Андрићевом венцу.

КОЈИ СУ МОТИВИ НАПАДА Уместо да СНС буде презадовољна таквим председником, врло брзо су из врха странке почеле критике на рачун председника и његових најближих сарадника. За те критике по правилу је била задужена потпредседница СНС, сада и потпредседница владе Србије, Зорана Михајловић. Пре Томислава Николића она се таквом жестином обрушавала још само на Ивицу Дачића и његове социјалисте све док нису изгубили ону моћ коју су имали после избора 2012. године, и ванредних избора у марту прошле године, и препустили потпуну доминацију напредњацима. Широј јавности нису до краја познати мотиви таквих напада на Николића из врха СНС. Осим ако је можда, у недостатку снажније опозиције, неко перципирао Николића као главну политичку претњу странци коју је предводио до изборног тријумфа, или претњу за остваривање неких интереса које напредњаци нису истицали у први план док их је Николић водио ка изборној победи.

[restrictedarea]

Занимљиво је погледати и када су почели отворени сукоби на релацији Зорана Михајловић – председнички кабинет. Прве веће размирице биле су крајем новембра 2013. године поводом церемоније отварања радова на (сада напуштеном) пројекту „Јужни ток“. Зорана Михајловић, у то време министарка енергетике, у јавности је била виђена као противница руског гасовода и најпре није добила позивницу за свечаност из председничког кабинета. Пошто се око тога подигла прашина у јавности, министарка је добила позив на скуп, али без права да се тамо обрати медијима. Врло брзо стигао је и одговор потпредседнице СНС. Она је само неколико дана касније у јавност лансирала тезу да у влади Србије „постоји министар који ради против државних интереса“ и при путовањима у иностранство „препоручује фирму свог пријатеља“. Иако Зорана Михајловић тада није изговорила име министра кога је оптужила, њој блиским медијима сугерисано је да се ради о Милану Бачевићу, тадашњем министру рударства који је и у родбинским везама са председником Србије. Но, отворени рат кренуо је када је Зорана Михајловић крајем 2013. отворено напала и Николићевог саветника, Оливера Антића. Наиме, после информација да се Антић у затвору видео са бившим шефом ДБ Радомиром Марковићем и обећао му да ће га председник помиловати, као и да је „шуровао“ са Владимиром Цвијаном који је тада бучно напуштао СНС, Зорана Михајловић је казала да јој је „жао што је Антић и даље саветник председника“. „Томислав Николић је створио СНС и отац је странке којој припадам, али ако се неко, па макар то био и саветник председника, који је за мене и даље саветник оца странке, односи лоше према странци и њеном председнику Александру Вучићу, онда имам право на своје мишљење“, изјавила је тада Михајловићева.

Њене изјаве натерале су и самог Николића да се огласи у медијима уз опаску да не може да критикује Михајловићеву, јер би то био напад и на саму СНС. „Не може Зорана да не напада никога у странци, а да у Кабинету председника напада људе из странке. Јер сви моји саветници су чланови Главног одбора СНС“, рекао је тим поводом председник док је Оливер Антић демонстративно напустио све функције међу напредњацима. Од тада су почели и медијски напади на Николића на свим пољима – замерано му је што пече ракију, што гради кућу у Бајчетини, што није био довољно ангажован током прошлогодишњих поплава и на крају, што се уплашио јер је авион у којем је летео за Ватикан нагло почео да губи висину. „Заиста бих волела да видим више енергије у председнику Србије јер нам је свима потребна. Волела бих да наш председник покаже барем делић енергије коју има влада“, био је шлагворт који је лојалним медијима дала Зорана Михајловић у критици Николића.

ЛИЧНИ ИЛИ СТРАНАЧКИ СУКОБ Нови замах сукоб је добио када је Николић најавио да планира и кандидатуру на председничким изборима 2017. године, на шта су и Зорана Михајловић и Ивица Дачић пожурили да саопште да не искључују могућност да и сами буду учесници те трке. Чини се да је тада Николићевом стрпљењу дошао крај. Он је средином јануара 2015. навео да се ни „жути из опозиције“ не понашају као двојац из владе, те да Ивица Дачић и Зорана Михајловић неће стићи далеко јер „певац који први кукурикне обично заврши у лонцу“.

Начин на који се Зорана Михајловић опходила према председнику Србије неминовно је отворио и питање односа напредњака према Николићу. Та странка иначе делује монолитно, има доминантног лидера, те је свима јасно да индивидуални излети страначких функционера нису могући у дужем временском периоду. Зато чуди да је врх СНС, иначе веома осетљив на критике јавности, само једном расправљао о сукобу своје потпредседнице са врхом председничког кабинета у којем су такође функционери напредњака. Током расправе на седницама Председништва и Главног одбора у јануару напредњаци су одлучили да из странке искључе сваког ко јавно критикује страначке колеге и само успут поменули случај Зоране Михајловић. Први човек напредњака Александар Вучић позвао је чланове Главног одбора да не забораве да је Томислав Николић оснивач странке и поручио да ће СНС наставити да га подржава док му траје председнички мандат. „То не значи да председник нема право да нас критикује или да ми њему не можемо да кажемо шта мислимо“, рекао је Вучић.

Али, према развоју догађаја, Николићу такве поруке нису биле довољне. Њему је за реизбор сигурно потребна неподељена подршка странке и машинерија на терену која ће га довести до другог мандата. Будући да му напредњаци нису много помогли када је трпео критике из владе и врха те странке, Николић има много разлога да се забрине да ће му СНС у кампањи помоћи баш онолико колико је Тадићу помогао Драган Ђилас, који је заправо искористио његов пораз да би га сменио на врху ДС. Уза све то, отвара се и питање односа премијера и председника Србије. Вучић је човек који резолутно уме да каже шта жели, те је Николић могао да чује његове недвосмислене поруке: „Не дам Гашића и Лончара“, „Не дам паре“, „Не дам Газиводе“. Међутим, ни у једној прилици Вучић није тако јасно узео у заштиту свог претходника на челу напредњака. Уз то, Николићу су послате и јасне поруке шта врх странке мисли о њему тиме што је Зорана Михајловић, и поред оштрих критика председника, остала у врху СНС и још добила потпредседничко место у Вучићевом кабинету. Све то вероватно је натерало Николића да се дубоко запита може ли му ослањање на СНС, која се зачуђујуће брзо дистанцирала од њега (барем једним својим делом) помоћи да остане у Председништву још један мандат.

УГРОЖАВАЊЕ СТАБИЛНОСТИ ДРЖАВЕ Али, таква комбинаторика мање је важна у овом тренутку. Најбитније је питање да ли тензије на релацији влада Србије председник у овом тренутку угрожавају стабилност државе. Њихова размимоилажења сада су приметна и у пресудно важним питањима. Тако је председник наредио да на Војној паради у Москви 9. маја учествује Гарда Војске Србије, док је влада желела да то учине само ветерани из Другог светског рата. Док је Николић био у Москви, Дачић се истог дана спремао за учешће на скупу у Кијеву, а од одласка у Украјину спасило га је само то што су домаћини мало пре манифестације спустили ниво на амбасадорски ранг. И док је Николић за руску штампу говорио да Србија никада неће признати Косово и да на то „могу да пристану само робови“, Вучић је пред посету САД-у казао да размишља о промени Устава Србије, током чега ће грађани дати последњу реч о томе да ли Косово и Метохију још виде као део Србије. Истовремено су стигле и Николићеве изјаве да би инсистирање Брисела на независности Косова био јасан сигнал да тамо не желе да виде Србију и поновио владино заклињање да је ЕУ први приоритет Србије.

Као нова тачка раздора назире се и платформа за решавање питања Косова и Метохије израђена у председничком кабинету, очигледно без консултација са владом Србије. Делови те платформе доспели су и у медије, а из њих се види да је Николић за Косово предвидео само широку аутономију, налик на оно решење предвиђено за републике бивше СФРЈ. Само дан касније, у београдском „Блицу“ (већ годинама води оштру кампању против Николића) освануо је чланак према којем се Вучић на састанку у влади Србије представницима невладиних организација жалио на председника Србије, оптужујући га да блокира њен даљи европски пут. По том недемантованом напису, премијер је Николићу замерио што га није консултовао при изради платформе за Косово, где је предвидео решења која ће сигурно довести до колизије са Западом и блокирати преговоре с Приштином, а самим тим и отварање поглавља у преговорима с ЕУ. Уз то, Вучић је, наводно, представницима невладиних организација с којима је разговарао, а листом су прозападно оријентисане, председника Републике „тужакао“ и због одлуке да поведе војску на Параду у Москву 9. маја.

О састанку са Вучићем говорила је и Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије, који заговара улазак Србије у ЕУ и НАТО. Према њеним речима, премијер се није отворено жалио на Николића, али је казао да страхује да због својих ставова ризикује да изгуби подршку бирача. „Експлицитно, дакле, Вучић ништа тако (о Николићу) није рекао, али атмосфера састанка је била таква да они који желе да Србију виде на путу ка ЕУ, без обзира са које су стране институционално, идеолошки, морају јаче и конкретније да сарађују“, рекла је Јелена Милић за „Политику“.

Укратко, са два највиша нивоа власти у држави стигле су нам последњих дана опречне и збуњујуће поруке. Нимало не помаже ни то што СНС тако „гласно ћути“ на све критике којима је изложен човек што им је великим делом удахнуо данашњу снагу. По учесталости оптужби што стижу са обе адресе није извесно да ће се лоши односи брзо поправити. У таквој ситуацији не треба искључити ни дефинитиван разлаз Николића и напредњака, иако би то могло да донесе велику штету и једнима и другима. Но, највећи губитник због поремећених односа могла би да буде сама Србија. Последњи терористички напади показали су да простора за екстремизам има, посебно тамо где су власти слабе или подељене. У срединама у којима су у драматичном сукобу власт и опозиција или где влада нетрпељивост два ентитета. За сада се не чини да је Београд близу таквог сценарија. Али, то што медији блиски влади, па и њени високи функционери, упорно од председника државе покушавају да направе кловна сигурно није корак у добром правцу. То је последња опција која је потребна држави пред многобројне изазове у блиској будућности. Јер, само потпуно неупућени у политику не могу да схвате ко је, после терористичких напада у Зворнику и у Куманову, следећи кандидат за дестабилизацију у региону.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *