Почетна / Друштво / Кинески рулет

Кинески рулет

Драгомир Анђелковић 
О (бе)смислу Сорошевих прича о реалној претњи избијања трећег светског рата

Нама добро знани Џорџ Сорош устврдио је ових дана да „пoстojи oзбиљнa oпaснoст дa ћe Кинa ствoрити пoлитички и вojни сaвeз сa Русиjoм, збoг чeгa je прeтњa oд нoвoг свeтскoг рaтa рeaлнa“. Разуме се, између Вашингтона и његових савезника са једне стране и, на другој линији „ватре“, поменуте две велесиле. А на прагу великог рата се налазимо јер, како амерички милијардер тврди, иницијални сукоб између све снажније и амбициозније Кине и неког од америчких пацифичких савезника (највероватније Јапана) лако може да се претвори у глобални рат.

 

ИГРЕ ПОМАХНИТАЛОСТИ Сорош је у нечему у праву, али грубо манипулише пребацивањем кривице за могући трећи светски рат на друге (а и предимензионира претње, о чему ћемо касније). Знамо да се свет ка великом рату гура пре свега због евроатлантског експанзионизма, чији је он један од идеолога и финансијера. Као и друге силе са макроокупационим претензијама, и САД са својим савезницима и вазалима намеравале су да свет покоре тихо, без великих ломова, али планови су им се због брзог опоравка моћи и самопоуздања Русије извитоперили.

Сада је помахнитали евроатлантски воз – покретан силом инерције, интереса и идеолошког слепила – тешко зауставити (или се бар труди да тако изгледа). Отуда прети да и своје путнике, и остатак света, повуче у опаку ратну провалију. То Сорош настоји да прикрије апстрактним причама о могућим ратним последицама нарасле моћи Кине. Даје донекле рационална објашњења за поједине феномене, али мистификује или искривљује суштину ствари, што је стари рецепт домаћих и страних сорошеваца. Како би другачије и могао да поступа њихов патријарх?

 

ЕМАНЦИПАЦИЈА КИНЕ Како Сорош тачно примећује – да се том делу његових актуелних прича вратимо – не само што је војна потрошња Кине у озбиљном порасту већ се њена привреда све више оријентише ка домаћем тржишту (а не као раније примарно на извоз) а то за САД представља опасност. Кинези добро схватају да би без тога увек остали западни привезак. Нема снажних држава без јаког унутрашњег тржишта и оријентације на сопствене потребе и потребе „колонија“ (нашта се надовезује пожељан даљи извоз) а Кина је на основу јефтине радне снаге (уз све остало што се подразумева да би она дала ефекте) већ постигла велики економски раст у кратком раздобљу. Сада, на темељу већ постигнутог, може да прихвати известан пад стопе раста како би акценат пребацила са квантитета на квалитет и престала да буде америчка прекоморска фабрика и постала уистину глобална привредна и војно-политичка сила.

[restrictedarea]

Ма колико Кина економски јачала, све док је њен концепт развоја био такав да је умногоме прихватала да буде у америчкој сенци, тј. „шрафцигер погон“ САД, Вашингтон се није превише бринуо. Полазио је од тога да Кина, ухваћена у мрежу зависности, неће рескирати своју добробит повлачењем рискантних (гео)политичких потеза, односно да ће се кинеска елита све више некритички вестернизовати и пристати да, као и многе друге, буде периферни део евроатлантског картела моћи. Међутим, Кина је кренула другим путем. Отпочела је њена убрзана економска еманципација која јој омогућава да успешно функционише и у условима сукоба са САД, те да упоредо са тим демонстрира спремност да се и на војно-политичком пољу супротстави америчкој хегемонији. У пацифичком региону – али и на неким другим просторима као што су афрички (случај Судана где није дошло до америчке агресије због енергичног става Кине) или делимично блискоисточни (кинеско-иранско-руско парирање САД у Сирији) – Кина је већ показала или показује ојачале мишиће.

РУСКИ ФАКТОР Уз то, као битан предуслов за све речено, дошло је до суштинског неуспеха (уз мање битне успехе) евроатлантског „наранџастог“ похода на Исток (чија персонификација је Сорош). Евроатлантски центри моћи су до доласка Путина на власт и током првих година његове владавине очекивали да ће Русија због саможивости економске и политичке елите сукцесивно пристати да буде сведена на полуколонију Запада. Када је постало јасно да тога неће бити, отпочели су „наранџасти“ удари у руском окружењу, са намером да се у погодном тренутку исти сценарио реализује и у до тада опкољеној и деморалисаној Русији.

Та стратегија се изјаловила а Руска Федерација је у неколико фаза – од кавкаских збивања 2008. до одупирања западној окупацији Украјине путем државног удара изведеног од стране сорошевске „пете колоне“ почетком 2014. – директно, са свим својим огромним војним потенцијалом, стала на црту евроатлантским агресорима. Тако, уместо да Кина – која је крајња мета западних неоколонијалиста – остане сама и притиснута са свих страна, она је и даље заштићена руским бедемом, односно има могућност да са својим нарастајућим потенцијалом гради савез са у овом тренутку војно још моћнијом Русијом (али без експлозивних развојних капацитета које Кина има).

 

БИЗНИС И СИЛА  Америка се „јежи“ пред визијом истинског савеза своје највеће конкурентске силе данашњице (Русије) и силе која је већ сада – када се ради о укупном БДП према паритету куповне моћи – економски на нивоу САД а ускоро ће их у том погледу претећи, док ће их за коју деценију и војно сустићи. То је Кина, која је добила руски мост и заклон ка сигурној будућности, уместо да Русија буде покорена од стране Запада и тако пасивизирана у његовом очекиваном судару са Кином.

Стратешки, Америка је већ надиграна, али она се тек тако неће помирити са губитком глобалне доминације, која је неминовна ако се ствари буду одвијале у складу са недвосмисленим трендовима. Кина је из дана у дан све већи конкурент Западу када се ради о трци за потребне енергенте и сировине, односно извозна тржишта. Шта ће тек бити сутра када се уз кинеске пословне људе широм света појаве и кинески носачи авиона, базе и други војно-политички елементи у мозаику глобалне моћи? Запад и сада једва одржава паритет а шта ће бити када изгуби статус недодирљивог насилника у многим деловима света? А са Русијом су ствари отишле предалеко на штету хидре чија глава је Вашингтон.

 

РУСКО-КИНЕСКИ ЗИД  Чињеница је да су у Москви дуго били подједнако јаки страхови од будуће моћи кинеског суседа, као и они од актуелне евроатлантске експанзије на Исток. Сада је Русија, агресивношћу Запада, утерана у ров и док год не види да је он озбиљно ослабио, неће прихватити да ради неизвесне будућности пристане на још неизвеснију садашњост (произлази из нормализације односа са САД и другим евроатлантским силама на начин који би њима оставио одрешене руке за разрачунавање са Кином). Ако Запад на њу у наредним годинама па и деценијама удари, наићи ће на макар индиректан руско-кинески блок.

Уосталом, он и данас на сличан начин постоји када је Русија угрожена. Кина је нашла начин да јој прискочи у помоћ и то је један од разлога што западна тактика рушења цена нафте и разни други видови удара на руску економију − не дају превелике резултате. Од става Кине умногоме је зависило да ли ће руски брод, суочен са великом олујом која је почела опасно да га угрожава крајем прошле године, доживети озбиљна оштећења. То се није десило и Русија је остала у ратном седлу, а Кина је добила потребно време за пуно јачање и поузданог савезника у наредним годинама.

ЛЕШИНАРСКЕ КОМБИНАЦИЈЕ Сорош добро увиђа куда то САД и савезнике ове силе води. Зато говори о могућем светском рату. Једино је пропустио да каже, то да поновим, да до њега може да дође само ако Америка – сила у опадању чија стратегија одлучног преокрета, симболички налик Хитлеровој офанзиви код Курска средином 1943. године, није дала жељени резултат – очајнички крене путем истинског великог глобалног рата. Другим речима, ако се – како Сједињене Америчке Државе не би дочекале да путем индиректног (хладноратовског) економско-геополитичког доживе свој мај 1945 – одлуче за стратешки сукоб са Русијом и Кином.

Мада, знајући ко је Сорош и какав му је пропагандно-манипулативни задатак, не треба занемарити и другу, вероватнију, могућност од оне која произлази и његовог наизглед селективно-аналитичког указивања на опасност која свету прети (уз извртање ко заправо њу генерише). Ради се, ипак мислим, о томе да он само плаши свет, односно припрема терен за компромис који би Вашингтон понудио Кини, сили у доласку, и Русији, сили која је потврдила свој суперстатус. Самозвани западни господари света су лицемери и лешинари. Они се руководе парафразом наше народне изреке: „Нема ‘леба без мотике“. У њиховој интерпретацији она гласи: „За нас све без муке“.

 

СРПСКА РЕФЛЕКСИЈА Трећи светски рат би озбиљно угрозио па дугорочно и уништио и сам врх евроатлантске елите. Зато она свет ка њему гура не да би га дотле и догурала, већ како би га уплашила и издејствовала за себе уступке који би западном блоку обезбедили бар деобу сфера доминације са Кином и Русијом, те тако, уз поделу позиције, опстанак на врху. Уверен сам и да Москва и Пекинг то схватају те неће насести. Запад ће, ако му се да могућност да добије гарантовани пакет глобалних акција и тако потенцијал да вештачки сачува тек нешто ослабљену позицију, и онда када је логично да увелико губи глобалну трку, у погодном моменту поново ударити.

Вук длаку мења, али не и ћуд. Зато је битно играти жестоко, док се западне силе довољно не ослабе и не деморалишу да са њима понаособ или пак њиховим блоком у целини (што је лошије) могу да се праве озбиљне комбинације. А што се трећег светског рата тиче, не треба да око тога имамо дилему, сви добро знају да нуклеарна батина има два краја и да се нико од ње неће спасти. Па ко је луд нек изволи. Они чије је Сорош заштитно лице то нису (само су бескрупулозни) па три пута мере када су и они угрожени. Толико о његовим калкулацијама са трећим светским ратом, а када се ради о нама, све речено о неминовном опадању моћи Запада нек послужи да још једном размислимо: вреди ли робовати евроинтеграцијама тј. сумануто, по цену саможртвовања, јурити у брод који већ увелико тоне? Да ли нас гро наше политичке елите тамо води због своје незрелости и ситних интереса или због нас? Мислим да је одговор јасан само ако се околности реално сагледају. И нек нас не плаши то што Запад, поготово на Балкану, још делује недодирљиво. Неће још предуго бити тако ни у нашем региону!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *