Почетна / БРОЈ 371 / Кинески рулет

Кинески рулет

Драгомир Анђелковић 
О (бе)смислу Сорошевих прича о реалној претњи избијања трећег светског рата

Нама добро знани Џорџ Сорош устврдио је ових дана да „пoстojи oзбиљнa oпaснoст дa ћe Кинa ствoрити пoлитички и вojни сaвeз сa Русиjoм, збoг чeгa je прeтњa oд нoвoг свeтскoг рaтa рeaлнa“. Разуме се, између Вашингтона и његових савезника са једне стране и, на другој линији „ватре“, поменуте две велесиле. А на прагу великог рата се налазимо јер, како амерички милијардер тврди, иницијални сукоб између све снажније и амбициозније Кине и неког од америчких пацифичких савезника (највероватније Јапана) лако може да се претвори у глобални рат.

 

ИГРЕ ПОМАХНИТАЛОСТИ Сорош је у нечему у праву, али грубо манипулише пребацивањем кривице за могући трећи светски рат на друге (а и предимензионира претње, о чему ћемо касније). Знамо да се свет ка великом рату гура пре свега због евроатлантског експанзионизма, чији је он један од идеолога и финансијера. Као и друге силе са макроокупационим претензијама, и САД са својим савезницима и вазалима намеравале су да свет покоре тихо, без великих ломова, али планови су им се због брзог опоравка моћи и самопоуздања Русије извитоперили.

Сада је помахнитали евроатлантски воз – покретан силом инерције, интереса и идеолошког слепила – тешко зауставити (или се бар труди да тако изгледа). Отуда прети да и своје путнике, и остатак света, повуче у опаку ратну провалију. То Сорош настоји да прикрије апстрактним причама о могућим ратним последицама нарасле моћи Кине. Даје донекле рационална објашњења за поједине феномене, али мистификује или искривљује суштину ствари, што је стари рецепт домаћих и страних сорошеваца. Како би другачије и могао да поступа њихов патријарх?

 

ЕМАНЦИПАЦИЈА КИНЕ Како Сорош тачно примећује – да се том делу његових актуелних прича вратимо – не само што је војна потрошња Кине у озбиљном порасту већ се њена привреда све више оријентише ка домаћем тржишту (а не као раније примарно на извоз) а то за САД представља опасност. Кинези добро схватају да би без тога увек остали западни привезак. Нема снажних држава без јаког унутрашњег тржишта и оријентације на сопствене потребе и потребе „колонија“ (нашта се надовезује пожељан даљи извоз) а Кина је на основу јефтине радне снаге (уз све остало што се подразумева да би она дала ефекте) већ постигла велики економски раст у кратком раздобљу. Сада, на темељу већ постигнутог, може да прихвати известан пад стопе раста како би акценат пребацила са квантитета на квалитет и престала да буде америчка прекоморска фабрика и постала уистину глобална привредна и војно-политичка сила.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *