Када све утихне…

Драгомир Антонић 

Турци петла ухватише/ па га бише по табани
Дај ти петле нама ‘арач!
Одговара куси пет‘о:
Какав ћу вам ‘арач дати?/ Нит сам орач, нит сам копач
Већ сам кокин танцовођа!

Харач који су Турци у народној песми уводили петлу примењује се и данас под именом музички динар или естрадни порез. С обзиром на то колико се у држави Србији по телевизијама игра и пева, има смисла. Посла нема, сем у „Паровима“ или у некој државној агенцији за продају магле под слоганом „Евроунијаћење нема алтернативу“. Само да се отворе поглавља. Отварање фронта у Нормандији са искрцавањем трајало је десет пута краће.

ЛУДЕ ЗА „ФЕРАРИЈЕМ“ Занимљиво је да у „Паровима“ и „Отварању поглавља“ учествују даме заљубљене у италијански аутомобил „ферари“. Једна у њему годинама седи. Чека. Да се отвори. Друга је „ферари“ узела за уметничко име. За њу кажу да је случај за докторе. За прву не кажу ништа. Има још сакалуда које су за све оно што нас, по њиховој кокошијој памети, држи на евроунијатском путу. Нема стида, нема срама, само нек Бриселу одговара.

Власт обећава да ће пензије бити велике као што никад нису биле. До краја мандата. Само није јасно до краја чијег мандата. Владиног или пензионерског? С друге стране, уводи се харач на све и свашта. Најновији је на отпушавање. Запушили се канали. Уместо да отпуше канале, они увели харач на отпушавање. Важно је да се харач сакупља и народ забавља.

[restrictedarea]

Половином прошлог века реформисана је државна управа на локалном нивоу. Тад су постојали срезови и много малих општина. Некој „мудрој“ глави су те општине сметале. Наводно су скупе и легло су бирократије. Нестале су општине по мањим местима која су имала све услове да се развију у локалне центре − варошице. Укидањем сеоских општина укидао се и живот у малим местима. За сваки папир са печатом, морало се отићи у Чачак или у Горњи Милановац, уместо да се, као дотад, посао заврши у Прањанима, Такову, Бершићима. Исто је у свим крајевима Србије. Уместо да држава преко своје администрације – мреже судова, полицијских станица, општина, земљорадничких задруга, сталних откупних станица, школа, домова здравља, ветеринарских станица   – омогући опстанак становништва, она га неразумним мерама подстиче на исељавање.

ПО МЕРИ СРБИЈЕ Некада није било приватних аутомобила. Међумесни саобраћај био је редак и прилагођен радницима који су радили у фабрикама. За сељака ни тада држава није много бринула. Сељаци су били „елемент“. Власт им није  веровала. Држава се градила за радничку класу у бескласном друштву. Накарадно донета одлука произвела је и накарадне последице. Почело је исељавање становништва, или локалне миграције како се стручно каже. Људи из удаљенијих села кренули су да купују грађевинске плацеве на периферији градова који су постали административни центри. Искуство им је говорило да кад оде власт, оду и они који плату примају из буџета, а за њима крећу и предузетници који самостално остварују приход. Кафеџија отпушта особље. Затим затвара кафану. Путујуће музичке дружине заобилазе некадашње општинско место и варошицу притиска чамотиња. Све утихне. Учмалост развија малодушност код људи. Посебно код младих и радно способних. Тад се присете да имају плац на градској периферији. Кад већ имају плац, они саграде кућу. Неколико година касније деца одрасту. Желе да и сама виде света. У селу, родитељи ако нису помрли, зашли су у дубоку старост. Њихова деца − друга генерација − сад већ и сами стари људи, нису у стању да брину о некадашњој очевини. Запарложено имање пропада. Унуци у потери за срећом стигли су на друге континенте. Све се одиграло за педесет година. Они који су одлуке доносили одавно нису међу нама. Њима је сад свеједно. Нама није. Ми, наша деца и унуци, трпимо последице погрешних одлука. Увиђамо колико је лако направити грешку, а колико је тешко грешку исправити. Поправимо шта се може. Ако не може, правимо ново. Само грешке не понављајмо.

Народни посланик најави „нове реформе“ и промену Устава.  Рече да ће у писању учествовати евроунијатски експерти. Сачувај Боже. Од њих добра нећемо видети. Зато је боље да сами, ако се већ мора, Устав напишемо. По мери Србије и њених грађана. Наш Устав ће регулисати наше животе. Неће важити за грађане Белгије. Учени смо. Писмени смо. Умемо га сами написати. Чувајмо Србију. Вреди. Много је лепа.

[/restrictedarea]