Почетна / Друштво / Када брат твој сагреши…

Када брат твој сагреши…

Пише Наташа Јовановић
Да ли се Црква, примењујући преке мере и необичне уредбе којима се у последњих пет година руше и канони и Устав СПЦ, одриче предањске праксе и мудрости?

Познаваоци ствари и добро обавештене медијске куће нису стигле ни да одахну након смене двојице владика, канадског и милешевског, утркујући се у давању свог прилога заплету и могућем расплету у причи о даљим сменама, скривању истина, јатаковању и владиковању појединих епископа који су, упозоравају, утицали и утичу на морална и свака друга посрнућа своје необавештене пастве, а са Сабора је стигло још једно обавештење, ништа мање збуњујуће.

ЗАЦЕЉЕЊЕ РАНА ИЛИ… Реч је о писму упућеном рашчињеном епископу рашко-призренском Артемију. У писму „уваженом брату Артемију“ објављеном на званичном сајту српске цркве, патријарх Иринеј позива рашчињеног владику рашко-призренског, који је одлуком Сабора од новембра 2010. године враћен у чин монаха да се врати у јединство са српском црквом.

„Свој одговор на овај искрени позив можете или саопштити Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве усмено или га доставити писмено у року од три дана, односно пре завршетка овогодишњег редовног заседања Сабора“, пише патријарх Артемију. Патријарх истиче да постоји добра воља да се решава и на задовољавајући начин реши питање његовог канонског статуса у цркви – уколико заиста крене путем предложеног мира и јединства са црквом.

Да ли се овим позивом Сабор, по угледу на онај којим су зацељене ране „америчког раскола“,  уздигао до „смисла за историју“ и „зацељења рана на живом телу наше Цркве и народа“ а посебно на „страдалничком Косову“ показујући који је једини  пут спасавања саборности Цркве и народа? Да ли је реч о начелу црквене икономије или о Цркви непознатом принципу политичког опортунитета? Можемо ли говорити о накнадној памети Сабора који се неколико дана раније оглушио о захтев 21 епископа да се поштује канонски поредак (изгласавању коначне одлуке о трајном разрешењу владика претходио је захтев владике бачког Иринеја да се преиспитају одлуке Синода) и са танком већином неканонски и неуставно уклонио двојицу владика, или тек о покушају да већина владика-прегласача аболира себе од кривице уколико њихове одлуке буду увод у нове поделе? Колико су у праву владике које инсистирају на поштовању уставноправног поретка Цркве изричите у тврдњи да једино канони могу очувати Цркву као организацију и јединство у вери чланова Цркве?

[restrictedarea]

Др Зоран Чворовић, правни историчар, објашњава у разговору за „Печат“ значај очувања црквеноканонског поретка који је утемељен пре свега на канонима Светих апостола и седам васељенских сабора као и на органским, организационим актима који уређују унутрашњу организацију помесне цркве, као што је то у српској цркви њен Устав.

„Црквеноправни поредак је брана самовољи појединаца ма ко тај појединац био и ма какав ранг имао. Последњих пет година црквеноканонски поредак је у српској цркви више пута на врло сличан начин урушен, што говори о једном, просто речено, црквеноправном рушилачком, револуционарном плану и политици која нажалост има своје заступнике међу појединим епископима српске цркве која је била мајка српског права и српске правне свести. Суштина свих ових облика нарушавања црквеноправног поретка који је започет неканонском и противуставном сменом рашко-призренског епископа 2010. огледа се у следећем: са епископских тронова уклањају се епископи противно њиховој вољи а без спровођења ваљаног и било каквог црквеносудског поступка у смислу 6. правила Другог васељенског сабора, 12, 19, 132 и 133. правила Картагенског сабора и члана 111 Устава СПЦ. Наиме, епископ против воље може да се лиши управљања над епархијом, а његово управљање има по правилу доживотни карактер, само изузетно, на основу пресуде Сабора помесне цркве а да би ова пресуда била ваљана, морају пре тога да буду испоштована правила црквеносудског поступка. Ова правила уређена су канонима васељенских и помесних сабора који се тичу начина уручења тужбе, остављања времена од 60 дана да оптужени одговори на тужбу, спровођења једног контрадикторног поступка на Сабору са правом оптуженог да изнесе своје аргументе и најзад држећи се принципа да тужиоци не могу да буду и судије. За све време трајања поступка органи Цркве морају са брижљивошћу да чувају ауторитет, како то Свети оци називају „анђеоскост епископског чина“. Истина утврђена у судском поступку мора да буде таква да иза ње стане цео Сабор а не да буде донета парламентарно демократским прегласавањем“.

 

СУЂЕЊЕ ПО ПРИМЈЕРИМА, А НЕ ПРАВИЛИМА Занимљиво је да владике, милешевски Филарет (подсетимо, разрешен је дужности након што су се појавили нови докази о његовом несавесном вођењу епархије) и канадски Георгије, иако у јавности оптужени за највеће грехе, нису лишени епископског чина. Владика Георгије је по повратку у Канаду прошлог петка чак служио и прву литургију откако је трајно разрешен управљања Епархијом канадском и то у манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону, где се налази и седиште епархије. Да ли су ове владике починиле сва сагрешења за која се терете, није јасно јер није спроведен ни црквеносудски поступак који би утврдио истину. Уместо истине понуђена су присилна уклањања или присилна пензионисања.

„Како се у актима о разрешењу дужности епископа, као у случају рашко-призренског владике Артемија, не наводи као правни основ одредба члана 69 Устава СПЦ која уређује судску надлежност Сабора, већ став истог члана Устава који уређује надлежност Сабора да решава друга питања управног карактера, онда ови акти о разрешењу“, објашњава Чворовић, „сагласно члану 111 Устава СПЦ и наведеним канонима васељенских и помесних сабора не могу бити ваљан основ за уклањање епископа. Из ваљано спроведеног црквеносудског поступка уследила би или осуђујућа пресуда на основу које једно лице не би могло да остане у епископском чину, већ би морало да буде потпуно рашчињено, што би била морална катарза за целу Цркву, или би резултат поступка била ослобађајућа пресуда, што би морало да доведе до покретања поступка против клеветника. Овако смо посредно добили у СПЦ римокатоличко учење о такозваној неизгладивости, о томе да ни најтежи греси не могу да пониште епископско достојанство. Последица оваквих неканонских поступака јесте да се у нашој Цркви нажалост не суди по правилима већ по примјерима и то прети да постане главни узрок урушавања ауторитета СПЦ. Нарушени канони погађају интересе не само епископа против којих су донети ови преседани већ у будућности и оних епископа који су творци тог преседана ако се нађу на листама проскрибованих, каква је била 2008. састављена од стране једног епископа.“

Међусобице међу владикама које је донео мајски Сабор, а тицале су се става о смени поменутих владика, прете да маргинализују значај СПЦ у тренутку када она једино јака и недељива може одговорити унијатским притисцима и криптоунијатским покушајима мењања духовног идентитета српске цркве.  СПЦ, по плану наших непријатеља, ослабљена и као таква једино добра Западу, треба да уђе у припреме Осмог васељенског сабора који би, упозоравају аналитичари, могао да буде сличан модернистичком Другом ватиканском концилу, који је за последицу имао етички релативизам, богослужбени хаос и масовно напуштање римокатолицизма од стране разочараних верника. Отуда СПЦ овај Сабор мора дочекати јака и непољуљаних темеља, будући да ће бити суочена са ватиканоликим претензијама Цариградске патријаршије која, скривајући се иза афирмације ранохришћанске праксе, квари предањску праксу и покушава да централизује и дисциплинује аутокефалне помесне Цркве или да у оквиру њих по политичким шавовима Вашингтона промовише нове границе. Припреме за Сабор пролазе у већ отвореној конфронтацији Московске и Цариградске патријаршије, а ову последњу Наталија Нарочницка, не случајно, назвала је испоставом Вашингтона.

ЈЕДИНО ЛЕЧИЛИШТЕ СРБИНОВЕ ДУШЕ Чворовић упозорава да се урушавање поретка догађа у тренутку који је за СПЦ и српски народ од виталне важности.

„Не би требало да будуће велике историјске ломове дочекамо не само са окупираном државом већ и подељеном и урушеном црквом. Јасно је да се упоредо са физичком окупацијом земље спроводи, корак по корак, и њена духовна окупација. Нескривено се шири политика унијаћења Срба, најављује се долазак папе у Србију, иде се ка томе да српска црква прихвати беатификацију бискупског монструма Алојзија Степинца… У оваквим околностима, рушењем црквеноканонског поретка ради уклањања појединих епископа послат је јасан сигнал световним моћницима да овај поредак српске цркве није више непремостива брана за спровођење других замисли глобалне псеудоимперије и да идеја о својеврсној конфедерализацији, која би ишла од епархијских савета који већ постоје ка стварању нових мање или више аутокефалних Цркава, није незамислива. Ако Московска патријаршија данас због наслеђа из времена слабе Русије почетком 90-их година има проблема са појединим круговима белоруске и украјинске митрополије, осамостаљених до високог степена аутономије, какве би проблеме тек имала СПЦ са аутономним јединицама у свом саставу? Кооперативношћу са светским властима и прихватањем „реалности“ уклањањем појединих епископа, СПЦ је направила преседане који су показали њену слабост. Овим је светим моћницима послат јасан сигнал да нема канона који не би био жртвован зарад прихватања реалности овога света. Дужност је свих епископа а посебно оних који су на противканонски начин уклоњени са управе над епархијом да не пристану на противканонске акте.  Противљење значи да они не могу помирљиво да прихвате чин насилног раздвајања женика од своје епархије и своје пастве, на основу неканонске одлуке и да своју паству тако супротно обрасцу пастира доброг препусте вуковима. У црквеном смислу њихова борба за поштовање канонског поретка не сме да пређе танку границу када се чин одбране канонског поретка претвара у стварање расколничке јерархије. То значи да се борба за поштовање уставноправног поретка СПЦ мора водити у самој Цркви, не разарајући њено устројство. Мирјани су дужни да као удови једног тела бране чистоту вере и јединство Цркве и очување канона, али не тако што ће издеформисани световни поглед на политику изражен кроз странчарење пренети на Цркву.“

Захвално је запитати се и да ли се Црква, примењујући преке мере и необичне уредбе којима се у последњих пет година руше и канони и Устав СПЦ, одриче предањске праксе и мудрости иницирајући поделе које за последицу могу имати стварање болних рана на организму наше Цркве и читавог народа. На овом месту ваљало би подсетити на два раскола после Другог светског рата, онај у САД, везан за владику америчког Дионисија, и неканонско проглашавање „аутокефалије“ Македонске православне цркве. Први је решен мудром политиком патријарха Павла, а други још траје. О канонском питању америчког раскола, отац Јустин Ћелијски је писао: „Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и, по угледу на свете Оце и Светога Саву, проналазећи неко ‚човекољубивије решење‘, по речима светог петог канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење. Тако би се једино, уверени смо и ми и многи други Срби на обе стране, брзо васпоставило жељено јединство православног народа српског, народа светосавског у Цркви Христовој Православној, тој јединој болници и лечилишту Србинове душе од свих њених личних и свенародних грехова.“

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО МИТРОПОЛИТ Да ли грозничава кампања диригованих и пропагандистичких медија, који имају више информација са Сабора СПЦ неголи са главног одбора неке странке, с правом побуђује све наше стрепње које нас враћају на поуке оца Јустина? Да ли је више него јасно да жртве оваквих похода нису поједине владике, већ институција највишег реда и највеће вредности?

У „Банатском веснику“, уочи свенародног збора на Косову пољу о Видовдану 1989, владика банатски Амфилохије објавио је текст „Наши расколи“. Између осталог пише да „сва стара и нова и најновија збивања у животу Цркве и све њене одлуке (одлуке појединих помесних Цркава) могу и морају бити преиспитане и увек изнова преиспитиване у светлости и духу тог саборног Предања Цркве Божје и на начелима њене бриге, пре свега и изнад свега, за сваку људску душу, као једину непролазну вредност на небу и земљи. То и такво преиспитивање, поготово одлука доношених у временима збуњености, принуде и насиља и опште пометености, знак је не слабости Цркве него њене виталности и истинитости, и предуслов њеног сталног обнављања и вечне новине.“

Изражавајући дубоко уверење да Црква поседује истинску исцелитељску моћ за све расколе и раселине у човековој души и људској заједници, било на црквено-народном било на општечовечанском плану, митрополит мудро наводи да само они који су спремни и духовно пробуђени да увек држе, по Пророку, свој грех пред собом, и који су спремни да праштају брату своме, Бога ради и у њему непролазне светиње брата ради који су спремни да мере себе и свет дубинама Божјег милосрђа и човекољубља, на место плићака свога себељубља и духовне заслепљености, у стању су да себе исцеле тим спасоносним леком Цркве Божје и да његово исцелитељско дејство пренесу и на друге.

У ово распето време узнемирујући сигнали који стижу са Сабора, маја 2015,  сведоче да на пројекту урушавања СПЦ, последњег упоришта српског националног идентитета, неко плански и прецизно ради. Да ли су наше владике спремне и духовно пробуђене да зарад очувања нашег светосавља, по Пророку, свој грех пред собом носе, праштају брату своме, Бога ради и у њему непролазне светиње брата ради? Да ли је и ко сметнуо с ума ове поуке и упозорења?

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Sila Boga ne moli ! Demontaza 2 najpopularnije institucije u Srbalja-
    VS i SPC -privodi se kraju.Posto je prva svedena, na maltene, ojaci
    „Sektor za vanredne situacije“ druga, izgubivsi osecaj za jevandjelsku
    duznost bratskog pomirenja ,razresava,rascinjava i anatemise neposlusne
    vladike sa Bajdenovog spiska i rizikuje da vremenom,ne daj Boze,postane
    u narodu vidjena kao „Sluzba za svadbe i sahrane“.Vucicevom poklonjenju
    Bajdenu i Grigorijevom papi u Sarajevu (istog dana?!)put je konacno rasciscen.
    Sveti sinod SPC je uradio domaci.Ekumenizam nema alternativu !

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. И последњи светионик је угашен код Срба. Дасе нелажемо није ово прва ЕСКУМИНАЦИЈА из српске црке: Памтимо почетак утицаја Броза на српску цркву по питињу Старе Србије односно по Брозу ( МАКЕДОНИЈЕ) и њених верника српске Православне цркве педесетих година прошлог века. Тада српска црква није поклекла већ се усправно држала. Проблем је настао тамо далеко око Владике Дионисија,и његов чврсти национални став по питањи односа цркве и
    државе у Југославији. Знам живео сам у то време тамо далеко и познато мије настанак и крај (РАСКОЛА)Дионисије је РАСЧИЊЕН епархије једине у Америци и Канади у то време. Дионисије није признао чин РАСЧИЊЕЊА већ је даље столовао у Манастиру ЛИБЕРТВИЛ.
    Све ЦРКВЕНО СВЕШТЕНЕ РАДЊЕ КОЈЕ ЈЕ ЧИНИО расчињени СРПСКА ЦРКВА је АНУЛИРАЛА ПРИЗНАЛА МИТРОПОЛИТА НОВО ГРАЧАНИЧКОГ као да није било РАСКОЛА незнам дали је то био БРАТСКИ ЗАГРЉАЈ. Ове радње су по жељи Бајдена и ВЕРНИЦИ СВЕТОГ САВЕ ЈЕСМО СТАДО али нисмо стока
    о томе садашњи састав САБОРА СВИХ ВЛАДИКА мора водити рачуна ВЕРАН ЈЕДНОЈ НЕДЕЉИВОЈ СРПСКОЈ ЦРКВИ ДО ВЈЕКАВЈЕКОВА АМИН ДАЈ БОЖЕ.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Волео бихе да грешим, али нагле и радикалне промене и одлуке, без јасног објашњења не дорпиносе доброј атмосфери ни у цркви ни у друштву.
    Као да је неко бирао моменат па да унесе раздор у цркву, баш сада?
    Сетиће те се карла Билта који каже да је сметња Православњље?

    Искрени да будемо што се тиче финансијског пословаења скоро сви муте, и свака епархија се држи својих прихода и ко зна како се троши црквени новац?

    Ред је да се уведе ред и у правила и у финансије СПЦ. Сад видимо да Мило кидише на имовину СПЦ у Црној Гори, хоће са арапима да гради хотелско/коцкарски комплекс на црквеној имовни?

    Стање у друштву је тешко, а црква се понаша као да је супер?
    СПЦ уова времена скоро ништа не чини у одбрани народа и нашег интереса, бар је такав утисак?

    Thumb up 0 Thumb down 0

  4. Stalno se potvrđuje moja tvrdnja i uvjerenje da smo mi kao narod egzistencijalno ugroženi spolja,tako nam je crkva napadnuta -iznutra!!Ko ovdje griješi ?!Da li oni koji se drže Kanona i Svetog Save ili oni koji unoseći promjene u ime lažnog ekumenizma ruše sve što je stvoreno od Svetog Save do sada !!SPC je odolijevala kroz vijekove i ostajala čvrsta i jedinstvena.Ono što nije postignuto prozelitizmom i konkordatom danas se sprovodi lažnim ekumenizmom!!Vrijeme će pokazati ko je vjera a ko nevjera,međutim,šteta koja se učini biće -NENADOKNADIVA !!!!!!

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *