Почетна / БРОЈ 368 / Кад Хрватска достојанствено прославља злочин

Кад Хрватска достојанствено прославља злочин

Пише Игор Јовановић
У Окучанима се 1. маја окупио цео државни и војни врх Хрватске, хиљаде узбуђених цивила, устрептали ветерани у парадним униформама, јединице Гарде са све сабљама. У Београду, на парастосу у Цркви Светог Марка, једва двестотинак старијих људи. Хиљаде и хиљаде других на излетиштима, уз роштиљ и пиво, далеко од било какве помисли да се тог дана обележава и годишњица масовног протеривања Срба из Западне Славоније. Такве слике су у свет послале Хрватска и Србија на 20-годишњицу војне операције „Бљесак“

Хрватска, иако сада чланица Европске уније, ни 20 година после акције током које је хрватска војска освојила важно подручје контролисано од Срба и тако најавила и скори слом целе Републике Српске Крајине, нестале у акцији „Олуја“, спроведеној само три месеца након „премијере“ у „Бљеску“ и масовног изгона Срба, није показала много емпатије према српским жртвама. На свечаности у Окучанима окупио се цео државни врх, што је последњих месеци реткост због нетрпељивости коју међусобно гаје премијер Зоран Милановић из Социјалдемократске партије и председница Колинда Грабар Китаровић из Хрватске демократске заједнице. Сада су, међутим, заједно посматрали свечану поворку у којој су у Окучанима 1. маја учествовали припадници бригада „Громови“, „Тигрови“, „Куне“ и „Соколови“, као и Специјалне полиције МУП-а и „бранитеља“. Хрватски лидери су затим положили венце на спомен-обележје погинулим  војницима. Но, у свом говору, Колинда Грабар Китаровић није говорила о прогону Срба из Славоније 1995. године. Она је само казала да је обележавање „Бљеска“ − „дан када доиста треба славити заједништво“. „Заједништвом смо победили у ‚Бљеску‘, касније у ‚Олуји‘, ослободили Хрватску и повели је на пут чланства у ЕУ и НАТО. Заједништвом ћемо је повести на пут благостања“, рекла је председница Хрватске у окучанској школи, где је отворила Бранитељске спортске игре.

 

ИМА ЛИ КРАЈА ЕКСХУМАЦИЈАМА? Дакле, ни речи о невиним људима који су масовно страдали у хрватској акцији пре 20 година. А бројке и чињенице су неумољиве. Наиме, током дводневне операције „Бљесак“, која је почела око пет сати ујутро артиљеријским нападом на Пакрац, страдао је велики број српских цивила, а око 30 000 њих напустило је то подручје. Према извештају Хрватског Хелсиншког одбора за људска права од 24. јула 2003, у акцији су припадници хрватске војске убили укупно 83 српска цивила. Од тог броја, 30 је убијено у нападима на избегличке колоне, а 53 особе у својим кућама. Подаци Документационо-информативног центра „Веритас“ из априла 2003. још су поразнији за Хрватску. Према тим документима, првих дана маја 1995. убијено је или нестало 283 Србина из Западне Славоније.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Иако је број цивилних жртава застрашујући, а многи од њих убијени су у нападима на избегличке колоне, нико од хрватских званичника због операције „Бљесак“ није одговарао пред Хашким трибуналом, нити је познато да су неки осуђени пред хрватским судовима. Према доступним подацима, Трибунал је због злочина у „Бљеску“ и „Олуји“ припремао оптужницу против првог председника независне Хрватске Фрање Туђмана, али је он умро 1999. године, пре него што је и званично постао хашки оптуженик. У априлу 2001. хашки истражитељи саслушали су и бившег начелника Генералштаба хрватске војске Петра Стипетића, али је он после истраге ослобођен сумњи за злочине почињене током акција „Медачки џеп“, „Бљесак“ и „Олуја“.

Хашки истражитељи су, потом, саслушали више осумњичених хрватских официра, али против њих нису подигнуте оптужнице. У јулу 2005. Хашко тужилаштво је примило пријаву против генерала Младена Круљца због ратног злочина у Западној Славонији, а иста пријава прослеђена је и надлежном тужилаштву у Славонском Броду, али против њега никада није подигнута оптужница. Тачније, само месец дана након пријаве против Круљца, тадашњи хрватски председник Стјепан Месић унапредио је генерала у чин генерал-пуковника.

Са друге стране, Срби су после „Бљеска“ само могли да броје оптуженике и лешеве ексхумиране широм Хрватске. Наиме, дан после напада на Западну Славонију председник РСК Милан Мартић наредио је ракетирање Загреба, које је трајало два дана, због чега је касније оптужен пред Хашким судом и осуђен на 35 година затвора. Сматра се да су војници РСК испалили на главни град Хрватске 23 пројектила, а у нападима је погинуло шест људи, док је 176 рањено. Како се приближавала ЕУ, тако су у Хрватској проналажене и масовне гробнице Срба несталих у „Бљеску“, али то није спречило ход Загреба ка Бриселу. Тако је у јулу 2010. на месном гробљу у селу Медари у близини Нове Градишке у Западној Славонији ексхумирано 28 тела, међу њима и деце, из заједничке гробнице настале током акције „Бљесак“. У мају 2011. ексхумирано је 48 Срба убијених на гробљу у селу Врбољани, а годину дана касније у општини Новска још 28 тела.

Укратко, Комисија за нестала лица Владе Републике Србије саопштила је у јулу 2014. године да су из регистрованих гробница на територији Хрватске, од 2001. до 2013. ексхумирани посмртни остаци 1 035 жртава српске националности страдалих у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“. У мају 2013. Тужилаштво за ратне злочине Србије саопштило је да тесно сарађује са Тужилаштвом Хрватске на расветљавању убистава 21 српског цивила првог дана акције „Бљесак“, али исход истраге није познат јавности.

У светлу ових чињеница, као и изостанка било какве почасти за српске жртве, готово је несхватљива изјава председника Хрватске демократске заједнице Томислава Карамарка у Окучанима да је годишњица „Бљеска“ обележена „достојанствено“. „Имамо хрватску државу коју смо пре 20 година ослободили од великосрпско-четничке агресије. Хрватска је била раскомадана, према томе, велики су то датуми. Што више време пролази, они су и значајнији. Председник Фрањо Туђман нам је све већи и значајнији, као и наши бранитељи“, рекао је том приликом Карамарко.

 

ПОВРАТАК КОЈЕГ НЕМА А у Београду, међу људима који се још сећају „Бљеска“, само помиреност са судбином. Окупљени на парастосу у цркви на Ташмајдану тврдили су да немају намеру да се враћају у Хрватску, јер „да их тамо желе, не би их ни прогонили пре 20 година“. „Никада нисам желела да се вратим. Зашто? Па зато што, како да вам кажем, нема нама живота тамо. Они нас да су хтели и желели тамо, они нас не би ни отерали“, рекла је Душанка Којић из Окучана, којој је „Бљесак“ однео мужа. Саво Штрбац из „Веритаса“ рекао је да сада у Западној Славонији, 20 година после акције хрватске војске, живи тек око 1 500 Срба, и то углавном старијих људи.  „Још има много, много да се трага за жртвама, то су ипак најстрашније последице једног рата, изгубљени људски животи, а мало се људи вратило. Значи, 20 година касније, на подручју одакле је најмање 15 000 људи избегло у самој акцији, у овом тренутку живи само 1 500 њих и то је старачка популација, која се смањује, не расте, од пописа до пописа“, рекао је Штрбац за београдске медије.

О разлозима због којих се Срби не враћају у Хрватску говорио је и председник Коалиције удружења избеглица Миодраг Линта . „Хрватска треба да се стиди чињенице да се две деценије од завршетка рата и даље систематски крше људска и мањинска права Срба и не чини ништа да се покрене економски развој крајишког подручја“, рекао  је он. Додао је и да је „жалосно што Срби не могу да поврате своје отете станове, куће, земљу и не могу да добију накнаду штете за уништену имовину, што им се не исплаћују заостале пензије и девизна штедња и не признаје део радног стажа, што не могу да користе српско писмо и ћирилицу у јавном животу, што се не признају српске жртве и не процесуирају хрватски злочинци већ се славе као хероји“.

Ситуација је утолико тежа јер су односи Србије и Хрватске значајно погоршани последњих месеци, заправо од новембра прошле године када је у хрватском предизборном животу повратак Војислава Шешеља из Хашког трибунала постао доминантна тема. Од тада се догодило свашта – од хрватског лобирања да се нареди Шешељев хитан повратак у притвор у Схевенингену до спаљивања заставе Хрватске на једном скупу Српске радикалне странке у Београду. Било је и недипломатских изјава па је тако, после бурне полемике, хрватски министар бранитеља Предраг Матић рекао на крају српском министру за рад Александру Вулину „Иди, бре, па се лечи“, да би добио одговор да се Матић „никад неће излечити од усташтва“.

Уз то, почетак председничког мандата Колинде Грабар Китаровић обележили су гафови према српској заједници. Она је тако рекла да све Србе који живе у Хрватској сматра Хрватима, не прецизирајући да ли су онда и Хрвати у Србији Срби, а Хрвати из Босне Бошњаци. После тога, нова председница је избегла да се појави са остатком хрватског државног врха у Јасеновцу на недавном обележавању 70 година од почетка пробоја логораша правдајући се чињеницом да је почаст жртвама одала сама, без присуства медија, и уз саопштење осуде гнусних злочина почињених у време Независне Државе Хрватске. На крају, Колинда Грабар Китаровић најавила је да ће код Блајбурга присуствовати обележавању стрељања оних који су за те злочине НДХ и одговорни.

Са друге стране, и у Србији и у Хрватској су свесни да односи две државе умногоме диктирају темпо на целом Балкану. Уза све то, Загреб може бити важна адреса за Београд када је реч о даљим европским интеграцијама, које су приоритет актуелне владе Србије. Не треба гајити илузије да Хрватска може самостално блокирати Србију на том путу, јер се кључне одлуке ипак доносе у Бриселу и Берлину (неки би рекли, пре свега у Вашингтону) али се ставови у ЕУ доносе консензусом, па Хрватска, као најновија, 28. чланица, може бити извесна препрека Београду. Тако је хрватски министар правде Орсат Миљенић већ запретио Србији да њено придруживање ЕУ неће бити могуће без одлучнијег процесуирања оптужених за ратне злочине пред домаћим судовима. Можда би требало поставити питање о хрватској судској пракси у истој области, али како је Хрватска чланица ЕУ, а Србија не, Београд без јаких савезника то питање неће моћи да изнесе. Као уосталом ни питање већих права за српску заједницу у држави где у појединим крајевима ни 20 година после рата не могу да толеришу ни ћириличне табле. У свему томе нимало не помаже истина да је судбина страдалих у „Бљеску“ ове године заинтересовала свега 200 људи у Београду, док су други предност ипак дали роштиљу и пиву.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

9 коментара

  1. За толики рад и труд, награђени су по учинку, примљени су у ЕУ,примљени од себи једнаких!!!
    А ШТА ЋЕМО МИ У ТОМ ДРУШТВУ??????????????—–милан

    Thumb up 0 Thumb down 0

    • Tebi se bas opet ceka u redovima za zejtin.E zato treba da se udje u EU.

      Thumb up 0 Thumb down 0

      • Нисам у реду за зејтин чекао због истока,него због алапљивог запада,није осиромашени уранијум који је просут по замљи Србији,произведен на истоку, него на
        западу,није малу Милицу убила граната произведена на истоку, него на западу, нису Косово и Метохију отеле мрачне силе истока, него запада и тд.Истине ради, сунце излази на истоку, а не на западу. —-милан

        Thumb up 0 Thumb down 0

  2. „Ода“, некажњеном – братоубиству ? `Нова` ев-ропска „вредност“ ?

    Thumb up 0 Thumb down 0

    • Neces ti vise setati po Rambujeu,pregovarati ili trpeti sankkcije.Ovaj put ces se preseliti u Aljbaniju,Bugarsku ili Cro. U zavisnosti u kom regionu zivis trenutno. Pocepace nas ko papir,samo ako se ne uzmete u pamet.

      Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Изјава Игора Јовановића:

    „Према доступним подацима, Трибунал је због злочина у „Бљеску“ и „Олуји“ припремао оптужницу против првог председника независне Хрватске Фрање Туђмана, али је он умро 1999. године, пре него што је и званично постао хашки оптуженик“;

    је више него смешна и цинична!

    Као прво, етничка хрватска војска је починила злочине, разарања – минирања, паљења, пљачкања имовине, односно насилна исељавања – прогоне српског народа, по целој територији Хрватске, дакле, огромни злочини над српским народом и њиховом имовином су почињени, под руководством Фрање Туђмана.

    Да ли је Фрањо Туђман био жив или мртав, нема везе са писањем оптужнице.

    Оптужница је морала бити написана, јер су злочини и етничко чишћење извршени, без обзира да ли ће са његове стране одбране бити или не.

    Међународна заједница је морала у оптужници приказати, за што га све терети Међународно право, односно, што је све не дозвољено учињено под његовим руководством, са становишта Међународног права?

    Thumb up 0 Thumb down 0

  4. А та лева скретања почела су у Краљеву и Шабцу па се преселила у
    Колашин и дање до Лике и села Мекињари где удари брат на брата по жељи Тита и његових изврцилаца. Туђман је производ те школе која није трпела Србе већ је их ликвидирала кад ког и Пенезића на
    крају да ликвидирају Ранковића и са њим и Србију. И Пенезић и Ранковић били су учесници левих скретања. Исцеђену крпу у ђубре се баца али из ђубрета ничу неке нове БИЉКЕ које траже ревизију свих тих ЛЕВИХ СКРЕТАЊА.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  5. Да би многи од наших грађана имали бољи увид и разумевање у односу на дешавања данас, подсетити ћу их, на само неке важне догађаје и одлуке, које јасно говоре, колико су Срби, који су живели у Р.Хрватској, покушавани бити деградирани западном пропагандом, на челу са Хрватима а подршку су имали и имају, код одговорних лица и у нашој држави и власти.
    Оно што треба да забрињава наше грађане, јесте стварност, да западна машинерија, постепено успева са својом упорном пропагандом и сакривањем истине, да намеће своју пропагандну политику и у подручјима где је српско становништво у већини.
    Прво ћу вас само подсетити, колико је било значајно учешће Српског народа Хрватске у НОР- у, као и у припајању подручја која су била претходним уговорима, одузета овој републици од стране државе Италије и у сламању покушаја окупације ове републике, од стране Хитлеровог рајха.
    У току НОБ-е, која је вођена од 1941 – 1945.г, формирана су народна већа, која су претстављала народну власт, за време вођења оружаних борби против окупатора.
    У састав партизанских редова у Хрватској, масовно су улазили Срби, који су тада живели на просторима тадашње Хрватске.
    Истовремено, велики број Хрвата, учествовао је на страни усташа, домобрана и т.зв. крижара ( крсташа), тако су их тада звали у Хрватској.
    На просторима тадашње Хрватске, формиран је т.зв. „ЗАВНОХ“ ( Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Хрватске ), који је био највише тело народне власти у Хрватској, током антифашистичког рата 1941 – 1945.г. а председник му је био Владимир Назор.
    1943.г. дошло је до наглог јачања Народноослободилачке војске (НОВ), што ће се током 1943.г, а нарочито након четврте и пете „непријатењске офанзиве“, манифестовати у формирању велике територије тадашње Хрватске, који је дошао под надзор партизана.
    У времену од 12. до 15. октобра 1943.г. одржано је друго заседање ЗАВНОХА, које је донело одлуку о прикључењу Истре, Ријеке, делова Далмације, Задра, Ластова и Палагруже Р.Хрватској, који су дотадашњим Римским уговорима, били припали Италији.
    Потпуно припајање Далмације Р.Хрватској, завршено је јануара 1945.г.
    Мировним уговором из 1947.г. и формално су Задар, Ластово и Палагружа враћени Хрватској.
    Треће заседање ЗАВНОХ-а одржано је 8. и 9. маја 1944. године у Топуском. На овом заседању ЗАВНОХ је конституисан као Врховно законодавно и извршно народно представничко тело и постао је највиши орган државне власти у Хрватској. На том је заседању формално утемељена Федерална РепубликаХрватска.
    ЗАВНОХ је објавио четири уставна акта а међу њима је била и декларациау о основним правима народа и грађана тадашње Р.Хрватске, којом Хрватски и Српски народ имају једнака права, у сваком погледу а Националним мањинама бит ће зајамчена њихова права.
    Уставни акти ЗАВНОХА:
    1. Одлука о одобрењу рада представника Хрватске у Другом засједању АВНОЈ-а, у оквиру које је прихваћена одлука о стварању заједничке федеративне државе с осталим народима Југославије на принципу националне равноправности ;
    2. Одлука о проглашењу ЗАВНОХ-а врховним законодавним и извршним представничким органом и највишим органом власти Демократске Р.Хрватске ;
    ЗАВНОХ је једини прави представник Р. Хрватске и представник суверенитета народа Р.Хрватске.
    3. Декларација о основним правима народа и грађана Демократске Хрватске;
    Хрватски и српски народ имају једнака права, у сваком погледу.
    Националним мањинама бит ће зајамчена њихова права.
    Сви грађани у Хрватској су једнаки пред законима без обзира на националност, расу и веру.
    Жене имају иста права као мушкарци.
    Сваком грађанину је зајамчена лична и власничка сигурност. Зајамчено је право власништва.
    4. Одлука о устројству и пословању народноослободилачких одбора и скупштина у Федералној Хрватској.

    У време најжешћих борби са фашистичким окупатором и његовим домаћим слугама, за време НОР-а, истовремено, одвијао се један геноцидни процес истребљења углавном Српског народа, Рома, Јевреја и Хрвата припадника НОП-а Р.Хрватске и Босне и Херцеговине.
    Усташе, домобрани, т.зв. крижари и Немци, улазили су у српска села и градове Р.Хрватске и БиХ , која су палили и разарали а становништво су убијали, мучили и одводили у логоре смрти, из којих није било повратка, док један мањи део радно способних заробљеника, одводили су Немци у Немачку на рад.
    Током рата Срби су у НДХ страдали највише у логорима Јасеновац, Стара Градишка , Копривница, Сисак, Јастребарско, Новска.
    Посебна специфичност су били логори за децу.
    Док су се партизани борили за поврат територија Р.Хрватској, масовна етничка чишћења и убијања – ликвидације у логорима смрти, углавном Српског народа, која су спровођена за читаво време рата, никога нису посебно забрињавали. Тадашњи партизани нису донели никакву одлуку нити акцију, да нападну и зауставе ту масовну гробницу истребљења и смрти , док се сами преостали логораши Јасеновца, нису одлучили на пробој из логора, на крају рата.
    Тадашњем руководству, очито је било важније вратити и припојити изгубљене територије Хрватској, него спасити животе својих 700 000 – 1 000 000 грађана , српске националности.
    Односно, жртвовали су ликвидацију 700 000 – 1 000 000 својих грађана српске националности, јер им је приоритет био, повратак територија Хрватској.
    Само ћу написати неке од изјава, врховног комаданта војске НОП-а Јосипа Броза:
    Изјава хрватском бану Субашићу, 1944.г. ..“ Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста;“
    У разговору са Иваном Мештровићем, вођа је изјавио:
    “ У мени, као и вама, хрватски интереси прво леже на срцу. Верујте, да нисам на челу државе, било би зло за Хрватску “.
    ( Садржај изјава су изнели његови саговорници, види Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје , Буенос Аирес, Аргентина, 1961 као и проф.Л.М.Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Торонто, 1969.г ).
    Током 1945. године, накратко је постојала Демократска Федеративна Југославија, да би 29. новембра исте године била проглашена Федеративна Народна Република Југославија – федерација са 6 република (позната и као друга Југославија).
    На Трећем заседању Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије 29. новембра 1943. године збачена је монархија и проглашена република.
    Нови устав је донет 31. јануара 1946. године, када држава мења име у Демократска Федеративна Југославија.
    Устав је именовао пет нација, шест република и две аутономне покрајине,
    републике: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија и Србија са Аутономном Покрајином Војводином и Аутономном Покрајином Косовом.
    1950. године уведено је радничко самоуправљање.
    Земља 1953. г. мења назив у Народна Федеративна Република Југославија.
    1963. године, донет је нови устав, којим је земља преименована у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију.
    Почетком 1990-их година, СФРЈ се распала у грађанском рату.
    Срби су се бунили што су по новом хрватском Уставу изгубили статус конститутивног народа, што је значило:
    Ппоништавање одлуке која је донешена на Трећем заседању ЗАВНОХ-а ….. декларације о основним правима народа и грађана тадашње Р.Хрватске, којом Хрватски и Српски народ имају једнака права, у сваком погледу а Националним мањинама зајамчена њихова права;
    Поништавање свих накнадно донешених уставних одреби, у којима је био потпуно изједначен статус Српског и Хрватског народа Р.Хрватске;
    Поништавање свих стечених права, која је Српски народ Р.Хрватске, имао до II светског рата.
    Само да подсетим, да би Војна крајина постала део Хрватске и Славоније, Сабор је 11.05. 1867.г. донео одлуку да је српска нација равноправна и једнака хрватској нацији, чиме је признала конститутивност Срба и једнакост са хрватским народом.
    Хрвати су без сагласности Српског народа Хрватске, одлучили да ПОНИШТЕ СВА СТЕЧЕНА ПРАВА СРБА, који су живели на територији тадашње Хрватске, ПОНИШТИЛИ СУ темељне тековине НОР-а и ЗАВНОХ-а, којима је утврђен статус Српског народа Хрватске, али су истовремено одлучили, да ЗАДРЖЕ ТЕРИТОРИЈУ Р.Хрватске, коју су партизани повратили у НОР-у.
    У доношењу оваквих срамних и пртив уставних- законских одлука, учествовали су и бивши партизани хрватске националности, који су одлучили, не само да одузму стечена права Српског народа Хрватске, него су учествовали и у организованом етничком чишћењу Срба из Р.Хрватске.
    У операцијама хрватске војске Бљесак, Олуја, као у подручјима ван територија Српске Крајине, односно , на читавом територију Р.Хрватске, извршено је етничко чишћење, а резултат је протјеривање oko 700 000 Срба.
    Позивање појединих представника Хрватске, на тековине НОР-а, је срамно и представља чисту провокацију Српског народа.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *