Почетна / Друштво / Јалово „помирење“ непомирљивих

Јалово „помирење“ непомирљивих

Пише Љиљана Богдановић
Како је случај недавне рехабилитације Драже Михаиловића потврдио да под такозваном лажном заставом – ма како она брижљиво била „сашивена“ – не бива ни правих одлука, ни историјских споразума, а ни развејавања циљано произведене густе магле идеолошких и политичких конструкција

Која српска тема има капацитет да у једном дану, у најоштријем критичко-осуђујућем мишљењу, уједини све хрватске домољубе, поједине српске родољубе, фронтмене најжешћих другосрбијанских НВО-формација, крем дела крем београдских „Жена у црном“, тешку артиљерију овдашње етаблиране политичке и научне јавности? У одговору би се могле наћи, нема сумње, многе српске идентитетске и карактерне „несавршености“, сијасет одавно уочених структурних ретроградних својстава Срба, али у тој јакој конкуренцији, нико и ништа не може да се мери са генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем, четништвом и равногорским покретом. Ватру те искључивости ласно је претворити у пожар, па је прошлог четвртка 14. маја, када је Александар Трешњев, судија Вишег суда у Београду, у завршници поступка прочитао „историјске речи“: „Драгољуб Михаиловић сматра се неосуђиваним“ домаћа јавна сцена експлодирала, регион се заљуљао, док су страни медији равно и коректно о догађају известили, не пропуштајући ипак да именују и четничке „ратне злочине за памћење“, те рестаурацију четништва током ратова деведесетих година (сувишно је и напоменути да су саговорници извештача из света били управо чланови поменуте лиге Дражиних домаћих и регионалних „симпатизера“).

„Рехабилитацијом је поништена пресуда из јула 1946. године, којом је Михаиловић осуђен на смрт (два дана касније и стрељан) када су му одузета сва грађанска права. Одлука Суда да усвоји захтев за поништење пресуде и рехабилитује Михаиловића је коначна и не постоји могућност жалбе, а с обзиром на то да поступак има само једну страну, Михаиловићу су овом одлуком враћена сва грађанска права“, рекао је судија Трешњев.

Између крајности констатације да се десила епохална суспензија једне давне фарсичне пресуде, до оцене да су се чуле „бестидне завршне речи у процесу рехабилитације четничког заповедника из Другог светског рата“, пред готово затеченом српском јавношћу потом се љуто сударила и посвађала управо њена режимска и утицајна елита, обнажујући (без стида, наравно) своје мале и велике личне страсти и амбиције, породичне хронике и успомене, као и своју одлучност да буде меритум и порота за националну историју, а разуме се, за живот и свеукупне прилике народа и државе.

У фронталној острашћености одударали су ретки умерени гласови, попут, на пример, оцене патријарха Иринеја, који је помирљиво рекао да смо у прилици да окончамо поделе и кренемо путем јединства и националног помирења.

[restrictedarea]

ВИРУС УГРАЂЕН У ПРЕСУДУ А шта се иза ове велике медијске и шире јавне представе у којој, рекосмо, учествује и регион, док из прикрајка сеири западни свет, заиста догодило? Да ли је, после девет година колико је, уз сва могућа отезања, опструкцију, правне смицалице, судски поступак за рехабилитацију трајао, Дража коначно рехабилитован, и уврштен у часне ликове националне антифашистичке борбе за слободу? Може ли се догодити да ускоро ходамо Дражиним булеваром, или крећемо на пут са аеродрома који носи његово име? Да ли је Србија већ практично закорачила у национално помирење? Све то уз нос СУБНОР-у са његових 100 000 чланова, против воље два моћна Стефановића, једног из ДС, другог из СНС, у инат Дачићу, на бруку левичарима или онима који мисле да то јесу… Тешко да ова питања можемо разумети другачије до као циничне путоказе типа: колико познајемо свет око нас одн. како се оријентишемо у њему! Управо то препознавање матрица света у којем живимо одлучује о снажном утиску да је у „случају Дража“ пре реч о једном од комплексних послова и операција према правилима „лажне заставе“, односно сложеној (колико и неискреној) опсени уз манипулацију јавношћу, учињену са наумом и мотивима који у овом тренутку нису спознатљиви, као што није спознатљиво да ли, уз помоћ помилованог генерала Драже, идемо у сусрет нечем за сада нејасном, ка чему нас опет води рука чији је идентитет од нас сада скривен! (Да ли творцима такве могуће false flag operation управо одговарају нове и оштре српске поделе, расколи и трвења.) Звучи као теорија завере, али аргумената за њу има. Без натезања.

Нејасноће су најпре везане за саму пресуду, њену форму и суштину, па наравно и за време доношења.

Судија је јасно рекао да Суд није утврђивао чињеницу да ли је Драгољуб Михаиловић ратни злочинац или није, већ је искључиво утврђивао да ли је имао фер и правично суђење. Нова пресуда, којом се укида претходна, без сумње је известан модус политичког споразума. Ко је све надахнуо тај споразум, да ли су умешани наши страни, европски или они удаљенији пријатељи (пре свега они који нас увек и у најбитнијим моментима „надахњују“ одређујући нам прилике и оријентире)? Једно је сигурно: најжешћа свађа је наступила у домаћем естаблишменту, односно у владајућој друштвеној номенклатури, што је неким коментаторима у електронској сфери дало разлог да закључе да су се око генерала и његове историјске судбине пре свега посвађали НАТО-партизани и НАТО-четници.

Ево шта говори у корист сумњи да у поступку рехабилитације није реч о искреном и истинољубивом деловању, о науму који рачуна на дуже стазе.

„Михаиловић је добио политичку рехабилитацију само на основу владавине одређене политичке елите, али се за пет година то може потпуно променити“, категоричан је у свом разматрању за „Политику“ историчар др Ђорђе Станковић, професор Универзитета у пензији. Још јаснија у детекцији детонатора уграђеног у овако „скоцкану“ пресуду је професорка права Весна Ракић Водинелић када (за РСЕ) коментарише образложење одлуке Суда о рехабилитацији речима да Суд није утврђивао чињеницу да ли је он ратни злочинац или не, већ искључиво да ли је имао фер и правично суђење: Имајући у виду такво образложење и наш Закон о рехабилитацији, мислим да такво образложење не може да опстане.

Лажна застава се, дакле, вијори у правно-формалном смислу, наговештавајући пре свега Дражиним поштоваоцима да све и није баш тако бајно и дивно, да је већ кол‘ко сутра могућ некакав „априлили-обрт“, док његовим опонентима наговештава да правна борба (СУБНОР Србије је већ најавио могућност тужбе Стразбуру) против ове одлуке Вишег суда у Београду није сасвим безизгледна. Или, бар није толико безизгледна колико то још увек јесте идеја о националном помирењу међу идеолошки љуто супротстављеним Србима!

ДЕМАГОШКО ПОМИРЕЊЕ? Када је реч о идеолошкој непомирљивости, један од актера који су утицали на савремено решавање генералове судбине, размишљајући на тему „зашто се Срби нису помирили међу собом“, управо поводом одијума према Дражи, износи занимљиво запажање: „Тешко је прихватити истину, поготово ако су читаве генерације веровале у бајке, а кроз те бајке уживале и привилегије.“ Нажалост, управо аутор овог цитата, а реч је о Слободану Хомену, бившем државном секретару Министарства правде и оснивачу државних комисија за тајне гробнице и истину о погубљењу Драже Михаиловића, није до краја разјаснио догађаје око бесрамне јавне лакрдије поводом тражења земних остатака генералових, у чему су таблоиди напросто уживали, да би на крају, у скаредном крешченду, биле откривене – псеће кости!

Историја је многе важне чињенице о војничкој судбини, животу и деловању команданта Југословенске војске у отаџбини, и борца антифашистичког покрета, јасно и афирмативно одредила. Поготово откада је званично прихваћена оцена да је Србија имала два антифашистичка покрета. Подсећање, уз јасне и непобитне чињенице, да је Драгослав Михаиловић и жртва несрећних околности у немилосрдној игри и ратном надметању великих сила ипак није аргумент који у овом тренутку, и после седам деценија, може да омекша тврда срца неких његових данас гласних непријатеља. „Тешко ми је као историчару да разумем до краја о чему ми то расправљамо и делимо се, зашто се опредељујемо и после 70 година, зашто смо дозволили да верујемо у конструкцију историје, у лаж као истину, а зашто историју схватамо као бојно поље сећања, зашто у данашње односе и личне мотиве учитавамо догађаје од пре 70 година.“ Ово у ауторском тексту за „Политику“ пише Момчило Павловић.

Сва питања и промишљања нису од помоћи у напору да се разбистри савремено српско „манихејство“ као национална страст и негована навика да се стварност разуме и интерпретира искључиво у знаку дуалитета светло – тама, добро – зло (о чему је инспиративно, а поводом запенушаних расправа о рехабилитацији ових дана говорио историчар Коста Михајловић). Шта недостаје, и да ли је реч само о изостајању праве и утемељене политичке воље и зрелости једног друштва? Можда је управо у случају ове рехабилитације-која-то-сасвим-није јасније шта управо недостаје. Јер Дража није само Дража, већ је ово име, у деценијама за нама постало идеја. Свеједно да ли својом правом заслугом, стварним етичким и другим утемељењем, тек Дража је временом постао значајан као идеја нечег толико различитог од важеће идеолошке парадигме која, без обзира на привид промена, деценијама одређује наш живот. И овој – другој и забрањеној идеји нису били мање блиски појмови слободе и независности, појмови националног и афирмативног него што су они били блиски и прирођени другим слободарским идејама са којима су генерације расле. Дух слободе, дух националне снаге… Можемо ли идеју о помиловању Драгољуба Михаиловића пре свега сагледати у знаку поимања српског становишта, или другачије речено националног интереса ван императива идеологије? Можда ће она тако бити ближа и младим генерацијама, које идеолошке свађе очева и дедова ипак остављају равнодушним, чак и када костимирани учествују у представама „подршке“? Јер српски национални интерес свакако и јесте да као нација будемо сами писци своје историје, креатори своје стварности у којој ће, између осталог, нестати лажна вештачка равнотежа усташа и четника, и у којој ће адреса нацистичке прошлости и геноцида на Балкану бити записана на правом месту, адреси оних који никад нису одговарали.

НИКАКО ДА ПРЕСЕЧЕМО… „Ми никако да пресечемо, не зато што је тешко измерити, већ зато што смо негде затурили основно мерило: српско становиште“, каже Андреј Фајгељ, приговарајући Србима да и данас радије заузимају превазиђена идеолошка становишта као своја.

Да ли је наш живот уопште појмљив и разумљив ван идеолошких подела?

И подела уопште. Наше доба има млаку накану да одбрани право на разлику, а да ли се то право исцрпљује, рецимо, у праву на сексуалну различитост, или оно може подразумевати и права на другачије изборе, другачија уверења, другачији поглед на свет и вредности?

Зар није борба за слободу заједничка за оба српска антифашистичка покрета? За кокарду и петокраку! Да ли је то и најмањи заједнички именилац за оба покрета, резон истинске борбе за народ, и његову добробит? Зар то није стварна снага, она која ствара муку, побуђује страхове и искрени ужас наших непријатеља?

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Nema te prilike koju ce neki ostrasceni titoisti( SUBNOR-ovci i potomci VI licke )propustiti da na
    70 godisnji, nametnuti, razdor stave tacku.Kao potomku boraca Kosmajskog odreda ( koji su-hvala
    im,odbili da kao „Mac revolucije“ okrvave ruke u masovnim streljanjima u jesen 1944 i zbog toga
    godinama ispastali) zao mi je sto ovakvim pristupom ,svesno ili ne,daju“ vetar u ledja“ kroatskim
    domoljubima i ostalim simpatizerima Pavelica, Acif efendije i Sabana Poluze .Verni do besmisla
    grobaru srpstva i dalje odbijaju da uvide sustinu Brozove namere ,o kojoj,vrlo precizno -u razgovoru
    sa V. Viskovicem – govori bivsi SUBNOR-ovac Franjo Tudjman:

    „Nemojte podcjenjivati Tita, on je stari Kominternin učenik, a Kominterna nikad nije prihvaćala versajsku, unitarnu Jugoslaviju. Osim toga, on je uvijek bio brana prema velikosrpskim utjecajima. Nije nikad dopustio da te silnice u socijalističkoj Jugoslaviji prevladaju. On je zaustavljao i tendencije minimaliziranja hrvatskog doprinosa NOB-u, što je bio jasan velikosrpski koncept kako bi se Hrvate optužilo za grijeh ustaštva. Bio je i protiv napuhivanja brojki o jasenovačkim žrtvama, jer je to bio način kako da se Hrvate prisili na priznanje krivice i ispaštanje u zajedničkoj državi. Da, nije bilo njegove antifašističke borbe, Jugoslavija bi bila obnovljena kao monarhija s jakim pročetničkim elementima, jer bi četnici i Izbjeglička vlada oni bili prihvaćeni kao dio savezničke koalicije, a Hrvati bi bili potčinjeni kao nacistički kolaboracionisti!“

    Thumb up 0 Thumb down 0

    • Da su prsti sporiji od oka prva recenica bi glasila:
      Nema te prilike koju neki ostrasceni titoisti( SUBNOR-ovci i potomci VI licke )nece propustiti da na…izvinjenje

      Thumb up 0 Thumb down 0

  2. @ПЕЂА. Није у питању 6 Личка већ све пролетерске дивизије које су
    прешле реку Дрину с јесени 1944 и више су Срба убили него нацисти
    са Бугарима и Албанцима на територији Старе Србије и Недићеве Србије. Главни кривци су комунисти Срби из целе Југославије тосу
    наши проблеми о којима морамо искрено наћи правилно РЕШЕЊЕ( ПОМИРЕЊЕ)

    Thumb up 0 Thumb down 0

    • Radoslave,VI Licka je metafora za sve „oslobodioce“Dedinja, za masovna streljanja,
      (videti „Divlja ciscenja u Beogradu 1944“- Srdjan Cvetkovic) za slanje srpske mladezi
      na klanicu zvanu „Sremski front“ i sve verne mu do groba.Inace se slazemo.

      Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Дража је се борио за српску ствар, и то не може да му се порекне. Ми смо сведоци обнављање Југославије под Титом, онако како су планирали други. Највећи страдалник обновљене Југославије је српски народ, и то смо видели са распадом те Југославије Деведесетих. Њен распад је планиран онда када смо несвесно клицали нашим победама. Круна тог распада је 1974. када је новим уставом створена могућност да се републике одвоје, што је се и догодило 1991. када су Словенија и Хрватска прогласиле самосталност. Од тада смо сведоци наставка страдања српског народа, и не ѕнамо када ће да престане. Можда би били поштеђени тих трагедија после 1945. да је тада Дража решио српско питање. Ствар за размишљање, зар не? Ми немамо други излаз, него српско помирење. Нек ради СУБНОР шта хоће, они су већ историја!

    Thumb up 0 Thumb down 0

  4. У обадве Југославије највећи страдалници су Срби који су преварени прво од Круне а затим о комуниста. Срби су били за обадве Југославије и зато су изгубили и оно штосу ослободили 1912
    године. Од тих губитака тешко ћемосе опоравити и повратити изгубљено.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *