Почетна / БРОЈ 368 / Изнад неумитне коначности

Изнад неумитне коначности

Поводом књиге Миливоја Павловића: Огледало Добрице Ћосића

Пише Никола Цветковић
Упркос вишедеценијским оптужбама, нападима, монтираним подметањима Ћосићу да је креатор и вођа великосрпског национализма, аутор овог дела посведочава његову значајну међународну и космополитску опредељеност. Та интернационална усмереност истовремено је саставни део његовог националног ангажмана и деловања у оном модерном смислу и значењу, о којем сведочи Милош Црњански

Огледало је вишеслојни симбол, врло богатог значења у смислу самостварања, правде, истине, душе и мудрости; њему се придају стара и традиционална веровања: да одраз и његов узор стоје у извесној магијској вези. Према том веровању, огледала „могу да задрже душу и животну снагу особе која се огледа…“ (Огледало симболизује ум и смирајност мудраца: Ум мудраца, будући да мирује, постаје огледало свемира – Чуанг Це). У словенској митологији, огледало представља симбол удвајања стварности и границу између светова; „придаје му се наднаравна снага, способност да може поново стварати не само видљиви свет него и невидљиви и, чак, онострани“ (Словенска митологија – Енциклопедијски речник, „Zepter book world“, Београд, 2001, стр. 399). Од огледала (speculum) потиче реч спекулација, што означава посматрање неба и кретање звезда помоћу огледала. За Канта, спекулација представља сазнање које је управљено на духовност и умност. Опредељујући се за наслов „Огледало Добрице Ћосића“, Миливоје Павловић је вероватно имао у виду поменуту вишезначност симбола огледала, њихову функцију и спекулативност у кантовском смислу речи.

Књига „Огледало Добрице Ћосића“ говори језиком чињеница, које нису само фактографска сведочанства о ономе што је присутно, или се догодило, што је било, бива и јесте, издејствовани factum, већ у збиру представљају оно што је на делу, па и више од тога, саму егзистенцију, слободно делујућег писца, јавног посленика, дисидента, начин његовог опстајања, његово бивствовање и филозофију, политичку етику и поетику, као самосвојног бића, што свим снагама тежи фактичкој истинитости (стање на Косову и Метохији) суштаству освешћеног и просветљеног у личном, приватном и породичном животу (Божица и Ана) у трајању и одолевању делом, изнад неумитне коначности. Аутор Миливоје Павловић је документарно/фактографски истраживао и преиспитивао низ сваковрсних чињеница, података, историјских, биографских, аутобиографских, социополитичких, предметних, животворних опажања, продубљених студијских, есејистичких и журналистичких виђења, истанчаног и проосећаног посматрања и утврђивања, које подразумева постојање и делотворно опстајање у целини духовности.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *