Почетна / БРОЈ 369 / Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 3. део / Континуитет албанског сепаратизма

Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 3. део / Континуитет албанског сепаратизма

Приредила ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ
У наставку своје исповести о Слободану Пенезићу Крцуну, Рајко Видачић, његов некадашњи сарадник и носилац Партизанске споменице 1941, за „Печат“ говори о јачању сепаратистичких тенденција на Космету, инфилтрацији албанских екстремиста у највише органе власти и o идеолошкој индоктринацији албанске омладине…

Априла 1962. на једном од кључних састанака Уставне комисије у Пећи присуствовали су, између осталих, по мом сећању, др Јован Ђорђевић, др Балог, др Лео Гершковић, као и Станоје Аксић, Али Шукрија и Џавид Нимани из Приштине. Крцун је имао уводно излагање и оштро захтевао да нико не помиње конфедерацију и конфедеративне елементе Југославије. Предложио је да се изједначи статус Косова и Метохије са Војводином, односно да Космет добије статус покрајине, што је и усвојено, па је промењен и назив Област у Покрајина. Косметски руководиоци Шиптари тражили су да се прошире још нека аутономна права за Област Косово и Метохију. Крцун је и то прихватио, позивајући се на Пленум ЦК СКЈ, марта 1959. године, на чијем је дневном реду био положај националних мањина у СФРЈ. На том Пленуму донете су посебно значајне одлуке: да се посвети нарочита пажња и пружи помоћ Косову и Метохији у решавању економског развоја да би се превазишла економска неравноправност и заосталост ове, тада у Југославији најзаосталије покрајине, као и да се приступи решавању других друштвених проблема, у корист и у интересу грађана.

На овом састанку у Пећи највише су се ломила копља око надлежности аутономије Покрајине, али и око образовања и васпитања младих нараштаја. Џавид Нимани је инсистирао да високо школство и Универзитет у Приштини буде на албанском језику. Крцун је то категорички одбио. Прихватао је да се у образовном систему настава на језику националних мањина може предвидети само у средњим школама. Указивао је да ће бити штетно за Албанце ако са универзитета изађу њих хиљаде, а да не знају други језик осим албанског. Питао је присутне – где ће наћи запослење!

После тог састанка Крцун је остао у лову још два дана. Био је очигледно оптерећен предвиђањем да „западни језуити неће одустати од своје политике за независност својих република и растурање Југославије“, што може довести српски народ до катастрофе, као у Првом и Другом светском рату. За њега је „Српство“ било сав српски народ, који живи и ван Србије, пре свега у Босанској Крајини, Лици и Херцеговини. Крцун је ипак веровао да до тога неће доћи, јер „Југославија има два стуба на којима почива: Југословенску народну армију и Службу државне безбедности“. Та вера га је умиривала када је у питању положај Срба на Космету где је, поред Косовског корпуса, постојало још осам пукова ЈНА.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

 

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Комунисти нису могли да сакрију своје расистичке фразе и пароле о „великосрпском и великоруском хегемонизму“, као што ни Маркс није могао да сакрије своје расистичко расположење према Фридриху Ласалу. Он је у једном писму које је упутио своме блиском сараднику Фридриху Енгелсу писао о Ласалу, њиховом заједничком ривалу у социјалистичком покрету, дословно ово:

    “…Она јеврејска црнчина Ласал, који срећом одлази крајем ове недеље, опет је изгубио 5.000 талира у једној преварантској шпекулацији. Тај би пре бацио новац на ђубриште него што би га позајмио ‘пријатељу’, чак и када би му интерес и капитал били загарантовани. Поред тога, он поступа по начелу да он мора да живи као јеврејски барон…

    Сада ми је потпуно јасно да он, као што доказује структура његове лобање и његова гргурава коса – води порекло од црнаца који су се придружили Мојсијевом изласку из Египта (под претпоставком да се његова мајка или баба на очевој страни није парила са црнчином). Овај свој јудеизам са германизмом, са суштинском црначком субстанцом мора да произведе одговарајуће последице. Његов безобразлук је такође црначки…“ (Види: Karl Marx on Religion, стр. 247, Saul R. Padover, ed. McGraw Hill.

    Ово је неоспоран доказ да се комунисти нису борили за социјалну и расну правду, него према потреби, јер су употребљавали расистичке фразе и пароле и аргументе да би постигли своје идеолошке циљеве.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *