Почетна / Документи / Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 3. део / Континуитет албанског сепаратизма

Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 3. део / Континуитет албанског сепаратизма

Приредила ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ
У наставку своје исповести о Слободану Пенезићу Крцуну, Рајко Видачић, његов некадашњи сарадник и носилац Партизанске споменице 1941, за „Печат“ говори о јачању сепаратистичких тенденција на Космету, инфилтрацији албанских екстремиста у највише органе власти и o идеолошкој индоктринацији албанске омладине…

Априла 1962. на једном од кључних састанака Уставне комисије у Пећи присуствовали су, између осталих, по мом сећању, др Јован Ђорђевић, др Балог, др Лео Гершковић, као и Станоје Аксић, Али Шукрија и Џавид Нимани из Приштине. Крцун је имао уводно излагање и оштро захтевао да нико не помиње конфедерацију и конфедеративне елементе Југославије. Предложио је да се изједначи статус Косова и Метохије са Војводином, односно да Космет добије статус покрајине, што је и усвојено, па је промењен и назив Област у Покрајина. Косметски руководиоци Шиптари тражили су да се прошире још нека аутономна права за Област Косово и Метохију. Крцун је и то прихватио, позивајући се на Пленум ЦК СКЈ, марта 1959. године, на чијем је дневном реду био положај националних мањина у СФРЈ. На том Пленуму донете су посебно значајне одлуке: да се посвети нарочита пажња и пружи помоћ Косову и Метохији у решавању економског развоја да би се превазишла економска неравноправност и заосталост ове, тада у Југославији најзаосталије покрајине, као и да се приступи решавању других друштвених проблема, у корист и у интересу грађана.

На овом састанку у Пећи највише су се ломила копља око надлежности аутономије Покрајине, али и око образовања и васпитања младих нараштаја. Џавид Нимани је инсистирао да високо школство и Универзитет у Приштини буде на албанском језику. Крцун је то категорички одбио. Прихватао је да се у образовном систему настава на језику националних мањина може предвидети само у средњим школама. Указивао је да ће бити штетно за Албанце ако са универзитета изађу њих хиљаде, а да не знају други језик осим албанског. Питао је присутне – где ће наћи запослење!

После тог састанка Крцун је остао у лову још два дана. Био је очигледно оптерећен предвиђањем да „западни језуити неће одустати од своје политике за независност својих република и растурање Југославије“, што може довести српски народ до катастрофе, као у Првом и Другом светском рату. За њега је „Српство“ било сав српски народ, који живи и ван Србије, пре свега у Босанској Крајини, Лици и Херцеговини. Крцун је ипак веровао да до тога неће доћи, јер „Југославија има два стуба на којима почива: Југословенску народну армију и Службу државне безбедности“. Та вера га је умиривала када је у питању положај Срба на Космету где је, поред Косовског корпуса, постојало још осам пукова ЈНА.

[restrictedarea]

ЂАЦИ ЕМИГРИРАЈУ У АЛБАНИЈУ На Космету се закључцима Пленума ЦК СКЈ од марта 1959. године поклањала посебна пажња. Политичари и наставно особље су искомпромитовали суштину закључака, изазивајући негативну еуфорију, нарочито међу школском омладином шиптарске националности. Наводно, на Космету српска власт има неправедан однос према Шиптарима и то је био изведени разлог нагле емиграције ученика у Албанију. Само за месец дана у заграничном појасу од Ђаковице до Пећи емигрирало је у Албанију око стотину ученика, махом малолетника. Служба безбедности је о томе обавестила политички врх у Покрајини и инсистирала да се то третира као политички, а не безбедносни проблем. Покрајинска врхушка је била принуђена да озбиљно и хитно предузме мере да се та брука спречи.

Тада је одређена повећа група најистакнутијих политичара из Покрајине као и неки политичари са Космета који су били на дужности у Београду, међу којима је и Исмет Шаћири.  С обзиром на то да сам се са њим знао још из времена окупације 1942. године, када је он био члан Среског комитета у Урошевцу, заједно смо пошли на састанак политичког актива у Ђаковицу, одакле је он родом. Успут га питам шта мисли о тој емиграцији ђака у Албанију, будући да је по професији био професор и директор гимназије у току рата у Пећи и Урошевцу.

Он ми одговори: „То није велики проблем. Претерано и неоправдано се дигла велика прашина око тога. Одувек су људи из ових крајева емигрирали у Албанију. Ето, и ја сам пребегао из Ђаковице, јер нисам могао да подносим великосрпску власт и неравноправност, па сам се тако школовао и постао комуниста.“ Мој коментар је био да је то неупоредиво, јер садашња омладина има у овој земљи сва права, образовање на матерњем језику и друго. Он остаде при своме.

На састанцима политичких актива и руководилаца школа из којих је било највише пребеглих ђака у Албанију, политичари из Приштине и Београда тражили су да се утврди главни узрок зашто та дечурлија бежи у Албанију, где је владао сурови стаљинистички режим Енвера Хоџе. Одговори су били различити: да се ради о сиромаштву, економској заосталости, незапослености родитеља, до наводних неправди које је извршила српска власт спровођењем аграрне реформе, када су у аграрни комплекс обухваћене и површине под шумама које су Шиптарима служиле за огрев, иако нису биле у њиховом власништву. Речено је да то деца слушају од својих старијих и да их то инспирише да мрзе овдашње власти и да беже. Као ђаво од крста, учесници у овим разговорима узмицали су од помена утицаја албанске пропаганде из Тиране, што је, у ствари, био главни разлог за ову појаву.

Крцун је био адекватно и реално обавештен да ти малолетници нису криви, него они који их васпитавају, јер су регрутовани из беговских породица и породица сарадника окупатора из Другог светског рата, који су били у квислиншком апарату тзв. „Велике Албаније“. По једној анализи СДБ, која је рађена по сазнањима оперативаца шиптарске народности на подручју Дечана, Јуника и Глођана, 90 одсто наставника и учитеља били су привржени сепаратистичкој оријентацији, која им је усађена кроз просветно усавршавање, јер је на челу главне покрајинске просветне институције била група окорелих проалбанских националиста и сепаратиста, као што су Зекирија Реџа, Сулејман Риза, Сокољ Доброши и др. Албански институт у Приштини формиран је као државна установа, на државном буџету и кроз њега су пролазили сви будући професори и наставници за осмогодишње и средње школе на албанском језику. А у Институту се углавном изучавала, прилагођена пропаганди, албанска национална историја и албански језик. Полазницима програма Института упорно је понављано да су Албанци, после Илира, најстарији становници Балкана, па и Косова и Метохије; да су они директни потомци илирских владара краљице Теуте, краља Генца и др.

АЛБАНСКИ ДРЖАВЉАНИ НА ЧЕЛУ КОСМЕТСКОГ ИНСТИТУТА Када се сазнало да челници Института Зекирија Реџа и Сулејман Риза немају наше држављанство, што је било неопходно за државне службенике, о томе је обавештен Крцун. Он је наложио да се упозоре на ту околност и да приме југословенско држављанство. Они су то категорички одбили и изјавили да имају држављанство Албаније и да им друго не треба. Када им је саопштено да ће због тога бити отпуштени из државне службе, одговорили су да ће оптирати (изабрати) Албанију. Ускоро је дошла наредба да се протерају, што је и извршено.

Интересантна је одисеја тих људи. Реџа је студирао филозофски, а Риза правни факултет, као имигранти у Албанији, а дипломирали су у Француској, односно Италији. Капитулацијом Краљевине Југославије вратили су се у завичај, у Ђаковицу. Реџа се бавио професорском наставом и учествовао је у НОП. Био је главни редактор озлоглашене Резолуције у Бујану последњег дана 1943. и првог дана 1944. године, где је присуствовао као делегат из Ђаковице, док је Риза био на другој страни и бавио се адвокатуром у Ђаковици. Обојица су врло успешно извршили свој антисрпски, сепаратистички задатак и усадили у главе својих ученика и следбеника своје идеје великоалбанског национализма и сепаратизма из програма Прве и Друге призренске лиге. Тако васпитани, многи професори, учитељи и наставници легално су кроз просветне институције припремили актере и јуришнике за остварење главног циља: уједињење свих етничких територија на којима Албанци (наводно) представљају већинско становништво.

Дакле, спровођење одлука Централног комитета СКЈ марта 1959. године значајно је утицало на заоштравање и погоршавање међунационалних односа на Косову и Метохији. Из Београда и Приштине свакодневно су, по читавој територији Аутономне Покрајине, кружили политичари и државници као што су били Светозар Вукмановић-Темпо, Милош Минић, Јован Веселинов, Али Шукрија, Џавид Нимани и др. Такође су долазили и Едвард Кардељ, Блажо Јовановић са делегацијом Црне Горе и многи други функционери и дипломате. Сви они су јавно понављали обећања о подизању значајних привредних објеката до инфраструктуре.

И заиста, у свим градовима Покрајине ницале су нове фабрике: у Приштини Предионица, па Фабрика амортизера; у Пећи Агрокомбинат са шећераном и пиваром, у Призрену фабрика „Принтекс“; у Ђаковици фабрика „Металику“ итд. Темпо је иницирао да се од Пећи према Призрену асфалтира пут, али пошто није било асфалта, постављена је коцка итд.

МИЛОШ МИНИЋ И КРЦУН У ПЕЋИ Било је и посебно занимљивих догађаја. На пример, у Пећи је заказана седница политичког актива среза, поводом доласка Милоша Минића, који је тада био председник Извршног већа (владе) Србије. У Пећи је боравио и Крцун, али њега нико није позвао на тај скуп. Ипак је дошао, а мислим да га је о томе обавестио Аљуш Гаши, председник СНО, његов блиски пријатељ. На састанку је главну реч водио Милош Минић. И он је говорио о одлукама југословенског политичког врха о мерама да се економска заосталост Космета превазиђе и поменуо планирану изградњу бројних привредних објеката. Између осталог, рекао је: „Ми морамо у Покрајини извршити такве напоре за превазилажење заосталости да би Космет достигао економску развијеност Хрватске и Словеније.“

Када је Минић завршио свој пледоаје, Крцун је затражио реч и обратио се Минићу: „Милоше, побогу! Какве су то твоје илузије да Космет достигне у економском развоју Хрватску и Словенију. То би, можда, могло да се деси за 50 година, под условом да они стану са економским напретком. Али они нису луди да то чине, јер како су до сада напредовали, тако имају боље услове да још више напредују и они ће тако продужити.“

Минић га упита: „Добро, Крцуне, шта ти предлажеш?“

Крцун одмах одговори: „Пошто је Космет део Србије, нормално је да се развија заједно са свим регионима у Србији. Али, пошто и Србија много заостаје за Хрватском и Словенијом, превасходно треба и у сваком већем граду Србије, као и на Косову и Метохији – да уложимо све напоре и плански подигнемо бар по једно веће предузеће. На пример, како машинску индустрију у Нишу, железару у Смедереву, фабрику аутомобила у Крагујевцу, а тако и на Космету, као што се планирају шећерана и пивара, да се и у другим градовима изграде адекватни привредни објекти. Е то може бити нуклеус за економски напредак околине тих центара, да се људи избаве из сиромаштва и побољшају квалитет живота.“

Раденко Мандић Мандала и Милош Минић

У Србији је Служба државне безбедности успешно извршила задатак политичке и безбедносне стабилизације земље, ликвидацијом преосталих бројних четничких група и појединаца, при чему је крунски успех била акција хватања Драже Михаиловића и групе око њега. У томе је кључну улогу одиграо Крцун, изузетно талентован контраобавештајац и зналац у избору људи, које је ангажовао на том послу. У вези са тим, обавезно морам поменути Раденка Мандића Мандалу, који је одиграо грандиозну улогу на реализацији тог плана. Мандић је у току Другог светског рата све време провео у околини Чачка, као командант Чачанског партизанског одреда и успешно водио борбе против четника, љотићеваца, недићеваца и окупаторских снага. Са својим одредом, који је имао 20 до 30 партизана, опкољаван је више пута, али се увек успешно извлачио, наносећи више жртава непријатељу него што је он имао губитака. Одликован је Орденом народног хероја и слови као први херој Србије.

И после рата, Мандић је сачувао своју храброст и честитост. Остао је да се памти један догађај, када је СУБНОР (Савез удружења бораца Народноослободилачког рата) Чачка 1966. године одлучио да подигне споменик једном свом истакнутом борцу. На ту свечаност су дошли и сви народни хероји и други првоборци из тог краја, као што су Милош Минић, генерал Сретен Урошевић, Драгослав Мутаповић, Раденко Мандић и други борци и пријатељи погинулог партизанског првоборца. Породица је пре откривања споменика позвала госте у кућу и када су поседали, младић који је послуживао госте, иначе студент, упита Милоша Минића, који је у то време био посебан ауторитет чачанског краја:

„Друже Минићу, народу није јасан овај Четврти (Брионски) пленум. Људи мисле да је то уперено против Срба и Србије.“

Минић одговори: „То нека ти објасни Мандић. Он зна шта је радио Ранковић.“

Настао је тајац, а Мандић је смирено одговорио:

„Милоше, ми се добро знамо. Да ли си ти чуо да сам ја некад пуцао на мртвог човека?“ Минић одговори да није. А Мандић ће њему: „Дакле, то и не приличи мени, него теби, који метка ниси мрчио!“

Фадиљ Хоџа

После Крцунове смрти, Фадиљ Хоџа је решио и тај отежавајући проблем на путу сепаратизма Космета, тако што је, као члан Председништва СФРЈ, утицао на расформиравање пукова ЈНА на Космету. Хоџа је оправдавао ову одлуку тиме „што Албанија стално протестује због тога што је толико војске стационирано у Покрајини и тумачи да то представља претњу Албанији да Југославија припрема агресију“. Као последица расформиравања пукова ЈНА, највећи број официра са породицама је напустило Космет, а уз њих и многе друге српске и црногорске породице.

[/restrictedarea]

 

 

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Комунисти нису могли да сакрију своје расистичке фразе и пароле о „великосрпском и великоруском хегемонизму“, као што ни Маркс није могао да сакрије своје расистичко расположење према Фридриху Ласалу. Он је у једном писму које је упутио своме блиском сараднику Фридриху Енгелсу писао о Ласалу, њиховом заједничком ривалу у социјалистичком покрету, дословно ово:

    “…Она јеврејска црнчина Ласал, који срећом одлази крајем ове недеље, опет је изгубио 5.000 талира у једној преварантској шпекулацији. Тај би пре бацио новац на ђубриште него што би га позајмио ‘пријатељу’, чак и када би му интерес и капитал били загарантовани. Поред тога, он поступа по начелу да он мора да живи као јеврејски барон…

    Сада ми је потпуно јасно да он, као што доказује структура његове лобање и његова гргурава коса – води порекло од црнаца који су се придружили Мојсијевом изласку из Египта (под претпоставком да се његова мајка или баба на очевој страни није парила са црнчином). Овај свој јудеизам са германизмом, са суштинском црначком субстанцом мора да произведе одговарајуће последице. Његов безобразлук је такође црначки…“ (Види: Karl Marx on Religion, стр. 247, Saul R. Padover, ed. McGraw Hill.

    Ово је неоспоран доказ да се комунисти нису борили за социјалну и расну правду, него према потреби, јер су употребљавали расистичке фразе и пароле и аргументе да би постигли своје идеолошке циљеве.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *