Почетна / Документи / Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 2. део / Крцунова косметска осматрачница

Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 2. део / Крцунова косметска осматрачница

Приредила ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ
У наставку своје исповести о Слободану Пенезићу Крцуну, Рајко Видачић, његов некадашњи сарадник и носилац Партизанске споменице 1941, за „Печат“ говори о послератним акцијама против балиста на Косову и Метохији, српском питању, Југославији и њеном конфедерализовању…

Неколико дана после ослобођења Косова и Метохије, Рајко Видачић био је распоређен на рад у Одељењу за заштиту народа, ОЗНИ:

Било је то у децембру 1944. године. Постављен сам за помоћника шефа ОЗНЕ у Урошевцу. После Дреничке побуне, у урошевачком округу била је највећа концентрација балистичких група и одметника на Косову и Метохији. Доста их је пребегло илегално у Грчку, па затим у Турску, где су их прихватиле западне обавештајне службе и многе од њих слале у рат који је букнуо између две Кореје. Вођа ових одметника био је професор Приштинске гимназије Имер Бериша, агент италијанске обавештајне службе ОВРА. Из илегалства је убрзо успоставио везу са илегалном организацијом Друге призренске лиге и одметничким балистичким групама. Оценио је да су на Косову и Метохији повољни услови за покретање нове акције против југословенске власти и основао је организацију „Национал шиптаре демократик“ (НДШ) која се убрзо активирала широм Космета. По његовој оцени, нова југословенска власт није била по вољи западних савезника и залагао се за уједињење балистичких снага Албаније и Косова и Метохије, а потом да се позову у помоћ енглеске трупе ради обарања нових власти у Албанији и Југославији. Зато је од 21. до 23. јула 1946. заказао тајну конференцију већег дела балиста и чланова илегалне организације НДШ на планини Космачи у Горњој Дреници.

Тај скуп балисти су назвали Конгрес у Липовици. Две стотине учесника донели су закључке сличне закључцима Друге призренске лиге. Сада су одређене и територије на којима ће бити формиране регименте (пукови) у борби за стварање етничке Албаније. Међутим, ти планови су се изјаловили. Због пораза у обрачунима, многи одметници су се деморалисали и предавали властима. Руководство балиста сагледава бесперспективност своје борбе и да им прети опасност од уништења и доноси одлуку да већи део одметника крене у бег у Турску. Они који су успели да се преко Грчке пробију у Турску одмах су се тамо ставили у службу западним обавештајним агенцијама. Из емиграције су покушали да шаљу поруке својим истомишљеницима који су остали на Космету да продуже активност против југословенске власти, јер ће се, наводно, убрзо и они вратити из иностранства и уз помоћ Енглеске и Турске оборити југословенску власт.

[restrictedarea]

ОДМЕТНИЦИ НА КОСМЕТУ И поред бекства неколико највећих одметничких група у иностранство, на територији Космета је остало још око 200 балиста, организованих у мање групе. Наши органи безбедности посебно су се ангажовали у потрази за чувеним зликовцем Авдуљом Дуром како би га ликвидирали. У том циљу пронашли су два сељака у једном селу испод Шаре, које је било уточиште одметника, и они су пристали да открију где се Дура скрива и да омогуће његово хватање или ликвидацију, али су за то тражили награду од 50.000 динара. Пошто покрајински органи безбедности нису располагали новцем, пошао сам у републички СУП у Београду да затражим помоћ.

Крцун ме је примио, а када је чуо о чему се ради, категорички је то одбио: „Најпре, ми тих пара немамо. Толико пара не бисмо дали ни за Дражу Михаиловића када смо га хватали. Ја знам шта је хајдучија и колико је опасна за нашу власт, али ви добро организујте своју службу уз помоћ КНОЈ, Народне милиције и народа и ликвидирајте то зло на други начин. Пошто су нашу земљу напустиле најбројније и најопасније одметничке банде и откривене илегалне организације које су их подржавале, то је створило пометњу код њихових помагача и народ почиње да схвата да им одметничке банде не доносе ништа добро, већ му могу нанети много невоља и зла. Зато ћемо убрзо објавити амнестију за све одметнике, уз гаранцију да ће сви бити пуштени на слободу, сем оних за које је доказано да су чинили ратне злочине.“

Тако се и поступило: после објављене амнестије, почетком 1947. године народним властима предало се око 90 одсто одметника, тј. њих око 200. Према њима се поступало фер, како је Крцун и захтевао. Када би се одметник предао, дозвољено му је било да оде својој кући и да сутрадан донесе и преда оружје, а када то уради, пуштан је на слободу. Изузетно мали број (око пет одсто) задржан је, искључиво осумњичени за ратне злочине и они су предати правосуђу ради процесуирања.

По Крцуновом објашњењу, те одметнике није требало гонити због тога што су учествовали у оружаним снагама као што је била СС Скендер бег дивизија или вулнетари Друге призренске лиге, који су се борили на страни окупатора против НОВ и ПОЈ – јер су они изгубили рат, а ми као победници не би требало да им се светимо. Такав наш хумани поступак допринео је да су у одметништву остале само мање групе од по три до пет одметника, и то у Шаљи и Бајгори, у Прекорупљу, у околини Гњилана, Витине, Косовске Каменице, Шаре и Карадага, али су и оне докрајчене до 1952. године.

Борба са одметничким бандама захтевала је велике и тешке напоре наших власти, органа безбедности КНОЈ и Народне милиције, и у тој борби жртве су биле неминовне. Морам да поменем са тугом и пијететом да је, на пример, у одбрани ослобођеног Урошевца од вулнетарских снага Друге призренске лиге, 4. децембра 1944. године, погинуло око 100 наших бораца. Међу њима, погинуо је и капетан ОЗНЕ Божо Прља, познати јунак из Битке на Сутјесци.

Злочине балистичких одметника инспирисале су илегалне организације Друге призренске лиге, као што је НДШ. Прва илегална организација организована је у Призрену и успоставила је везу са тамошњом организацијом Народноослободилачког покрета и као наводну помоћ уручила им неколико аутомата и пушкомитраљеза. Тиме су придобили поверење и по ослобођењу укључени су у органе народне власти. Председник Среског народноослободилачког одбора био је истовремено и председник илегалне организације НДШ, из чијих редова је атентатор који је 13. маја 1945. године извршио атентат на политичког секретара КПЈ за Космет, народног хероја Миладина Поповића. Атентатор је ипак убрзо откривен и ликвидиран. Али су одметничке групе, у садејству са илегалнoм организацијoм НДШ, да би застрашиле становништво, извршиле низ убистава припадника народне власти и антифашистичких активиста, првенствено Шиптара.

 

АКЦИЈА ОДУЗИМАЊА ОРУЖЈА На територији Косова и Метохије крајем 1955. и почетком 1956. године извршена је и акција за прикупљање и одузимање оружја, које је већином шиптарско становништво илегално поседовало. Одузето је око 20.000 комада ватреног оружја. У том периоду откривена је и илегална шпијунска организација у селу Рогову, у подножју планине Паштрик, недалеко од албанске државне границе. Акција за одузимање оружја започета је у Пећи, уз сагласност Велија Деве, који је тада био секретар Среског комитета КПЈ у Пећи, а убрзо се проширила на читаву територију области.

Повод за предузимање ове акције било је хапшење једног магационера земљорадничке задруге у неком селу близу Пећи, окривљеног за проневеру друштвене имовине. Он је на саслушању изјавио да ће открити важну ствар, ако му кривицу за коју га терете ублаже. Када му је то обећано, изјавио је да су Немци 1944. године приликом повлачења из Албаније предали извесну количину ватреног оружја, углавном пушака, Дему Али Пожарију (председнику општине код Дечана, члану Друге призренске лиге, блиском сараднику Џафера Деве) да наоружа своје истомишљенике како би их заштитили од партизана. Иначе, Дем Али се после повлачења Немаца одметнуо у шуму и све до 1946. године предводио је већу групу одметника на Проклетијама и заграничном појасу уз албанску границу. Ковао је план 1945. године да нападне и освоји Пећ, али када је сазнао да је у Пећи Пета црногорска бригада и јаке партизанске снаге, одустао је од тога, прешао са људством у Албанију и пробио се у Грчку. Пре тога, својим поверљивим људима предао је једну количину пушака, уз потпис примаоца. Ухапшени је знао неке од тих људи и издиктирао је њихова имена.

Акција одузимања оружја изазвала је велико незадовољство код шиптарске популације на Косову и Метохији, наводно зато што је тиме била угрожена традиција и обичај да поседују и гаје љубав према оружју, али је било и много преувеличавања и разних прича како је власт примењивала репресију. Шиптарски део косметског руководства реферисао је централној власти у Београду да је та акција драстично погоршала политичке односе у Покрајини.

Те жалбе су дошле и до Јосипа Броза, који је позвао Ранковића и сугерисао му да се то испита и да се политичка ситуација нормализује. По том питању у Приштину су почетком јануара 1957. дошли Светислав Ћећа Стефановић, савезни државни секретар за унутрашње послове, и Крцун. Том приликом,  у разговору са политичком врхушком у којој је главну реч водио Фадиљ Хоџа, нама већ тада познат по својим националистичким иступима, Ћећа и Крцун су се сагласили да се смени покрајински секретар за унутрашње послове Чедо Мијовић и да за начелника унутрашњих послова одреде погоднију личност. Мијовић је премештен у Београд и каријеру у служби завршио је као генерал и командант Народне милиције за СФРЈ.

Сутрадан смо пошли у Пећ. Крцун је одлучио да идем и ја, јер ме је донекле познавао, а вероватно су мe препоручили Ђоко Пајковић, Аљуш Гаши и Мехмед Хоџа, са којима је био у пријатељским односима. Тамо сам реферисао Ћећи и Крцуну да ми је познато (пре тога сам био на челу криминалистике у Покрајини) да у Пећи има око стотину нерешених предмета за појединце који су починили ратне злочине на терену Метохије, а највећи број у селима око Чакора и у долини реке Лим у Црној Гори, као припадници СС дивизије Скендер бег и вулнетари Друге призренске лиге. Питао сам како да у вези са тим проблемом поступимо.

Крцун је одмах рекао да све то треба похранити у „мртву архиву“, јер „ако ми за протеклих дванаест година од ослобођења нисмо рашчистили са ратним злочинима, сада је беспредметно да отварамо нове фронтове на Косову и Метохији и да додатно погоршавамо политичку ситуацију. Али, ако има релевантних доказа за појединце да су починили ратне злочине, могу се процесуирати“. Подвукао је да је ноторна чињеница да су ти људи ратовали против нас и да смо ми победили, а они су поражени, и увек наглашавао да „у сваком рату мора неко да буде поражен, али победници не треба да се свете онима који су били на супротној страни“.

Ћећа и Крцун су се задржали два дана у Пећи и у лову на високу дивљач на Проклетијама. Планине око Пећи према Албанији и Црној Гори, у којима обитавају медведи, дивље свиње и друге врсте дивљачи, одушевиле су их и Крцун је одлучио да влада Србије изгради ловачки дом у Пећи. Ћећа, као председник Ловачког савеза Југославије, сложио се са тим и обећао помоћ.

Убрзо је Крцун поново дошао у лов на Проклетије и саопштио ми да је донета одлука за изградњу ловачког дома у Пећи, само се поставља питање локације. Предложио сам му Марково брдо, прекопута Пећке патријаршије, одакле пуца поглед низ Пећку Бистрицу и на добар део метохијске равнице. Био је одушевљен тим предлогом и преко његовог пријатеља Аљуша Гашија без проблема прибависмо решење да се убрзо изгради ловачки дом. То није било неко велико и луксузно здање, него зграда са приземном салом, нуспросторијама и три спаваће собе.

Кад сам једном приликом питао Крцуна да ли он иде у лов и у друга ловишта, којих има неколико и недалеко од Београда, он ми рече: „То су дворска ловишта, која наш ‚врховник‘ (мислећи, наравно, на Тита) користи и за личну рекреацију и по његовом личном позиву могу да учествују само његови најближи сарадници и гости из страних амбасада и иностранства, када долазе у нашу земљу. Али то за мене није лов, него одстрел дивљачи коју ловочувари намештају и наводе ловце да пуцају и лове без икаквих напора. Прави лов је када ловац уложи велики напор пењући се на планинске врхове до 2.000 метара надморске висине, где обитава висока дивљач, коју треба пронаћи и ловити. Такво идеално ловиште је на Проклетијама, једној од најгромаднијих планина наше земље.“

За шест година, колико је прошло времена од изградње ловачког дома до његове трагичне смрти,  Крцун је много пута боравио у њему. Долазили су у то време и готово сви најважнији руководиоци и политичке личности СФРЈ и Србије – осим Јосипа Броза Тита. Осим о лову, ту су често вођене дискусије о стању међурепубличких односа у земљи и иностранству.

 

ЗАБРИНУТ ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ И СРПСКИ НАРОД  Код Крцуна се осећала велика забринутост поводом политичке ситуације у земљи. Посебно је био опседнут опасношћу да ће се савезна држава претворити у конфедерацију и да ће у том случају Србија и српски народ у целини највише изгубити. Он је то, као председник српске владе, јасно уочавао из контаката са колегама из других република, посебно из Хрватске и Словеније. Више пута је конкретно наводио појединце, као на пример Бориса Крајгера из Словеније, који је у савезној влади одговарао за економске проблеме, Леа Гершковића из Хрватске и др. Ниједaн проблем Србије који су они решавали није могао да добије позитиван исход. Крцун је то тумачио утицајем политике Бакарића и Кардеља, који су због наклоности Западу својим деловањем ширили анимозитет према Југославији као заједничкој држави. Зато је Крцун имао обичај да у интимном друштву каже како му је београдска политичка жабокречина толико напорна да користи сваку прилику да дође у Пећ и у лов на Проклетијама.

Крцун нам је једном у ловачком дому причао о свом сукобу са др Гершковићем, када је као председник српске владе дошао у Савезно извршно веће да брани буџет Србије за наредну годину. Председник буџетске комисије био је Гершковић и када је Крцун образложио предлог за буџет Србије, Гершковић је ставио примедбу да је предлог нереалан и предимензиониран. Навео је као пример ставку за државну безбедност и рекао да то драстично треба смањити, јер нам је то непотребно, пошто смо решили проблеме безбедности у борби против унутрашњих непријатеља, одметничких банди, информбироваца и др. На то је Крцун одреаговао у свом стилу: „Знаш ли, Гершковићу, зашто је потребно католичким свештеницима да носе ону мушку ствар у међуножју, а не жене се?“ Док је Гершковић оклевао са одговором, Крцун додаде: „Треба им за сваки случај! Ето, и нашој земљи треба Служба безбедности за сваки случај, јер неко треба да брани државу од оних иностраних и унутрашњих непријатеља, који би је радо уништили.“

Пратећи Крцуна и слушајући како је забринут за судбину и будућност Југославије, разумео сам да ситуацију о опстанку Југославије јасно сагледава и да је добро обавештен, иако више није руководио Службом безбедности. А било ми је јасно и да ловачки дом у Пећи користи и за лични увид у политичку ситуацију на Космету, јер је уочавао јачање сепаратистичког покрета међу шиптарским становништвом и тежњу за одвајањем од Србије.

На пример, када је требало донети Устав СФРЈ 1963. године, уместо Устава од 1946. године јер је, наводно, био застарео и превазиђен, Ранковић, који је био одговоран за целокупну унутрашњу политику, знао је да је то важан и деликатан задатак и поверио је Крцуну да он буде на челу комисије за предлог новог Устава. Крцун је одлучио да априла 1962. један од кључних састанака Уставне комисије одржи у Пећи. Мене је ангажовао да му предложим погодну просторију, али да то не буде ни у сали Скупштине општине, ни у сали Среског комитета КПЈ.

Прихватио је мој предлог да то буде хотел „Метохија“. Директору хотела Мики Паши рекао сам да у једној сали припреми округли сто са дванаест столица, колико је најављено учесника, чланова Уставне комисије, представника из свих република и покрајина. Крцун је инсистирао да се за мене дода још једна столица, а ја се противио, јер сам сматрао да ми није место међу стручњацима и политичарима таквог нивоа. Крцун ми је нестрпљиво одбрусио: „Онда буди издвојен од стола, као обезбеђење, јер ја хоћу да имам сведока. Решаваћемо озбиљне ствари за будућност земље. Знам да неки теже одлуци да се донесе конфедеративни устав, што би било погубно за читаву земљу, посебно за Србију.“

Наставиће се

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Neukusno je sada prikazivati „krcuna“ kao neku opoziciju JBT. krcun je bio krvnik srbskog naroda u službi Josipa Ambroza zv.Tito, vrhovng ubice Srba. Zašto od Krcuna pravite patriotu kada je i on bio samo sluga JBT zajedno sa stamolovićema, Dražom Markovićem, Kočom Popovićem, Djilasom i inima.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *