Почетна / БРОЈ 371 / Грчка и ЕУ трагикомедија

Грчка и ЕУ трагикомедија

Пише Момир Булатовић
Нашим евроентузијастима много је лакше прећутати грчку свакодневицу неголи прогутати горку пилулу порука које она носи. Захваљујући евру и Европској унији, грчка привреда је уништена, становништво доведено до руба егзистенције, а профитирају банке

Мало-мало па локални евроентузијасти добију нова крила. Медијски се разгоропаде величајући сваки корак ближе Европској унији, међусобно се хвалећи и подржавајући на европском путу, отварају поглавља и утаначују „датуме“… Притом су развили некакав новоговор на који су многи већ и навикли, упркос недостатку елементарног смисла и минималне истинитости које би он, ипак, морао да садржи. Такав „европски“ пут додатно карактеришу два битна принципа. Први је прећуткивање стварних проблема са којима се ЕУ суочава (а у питању је лавина која само што није кренула) док се други састоји у искривљавању, лажном представљању активности бриселских бирократија.

ЗАБОРАВЉЕНА ГРЧКА Било би логично да на путу европских интеграција (који, елем, нема алтернативу) посебна пажња јавности буде усмјерена на искуства и проблеме Грчке. Не само због њене близине и осјећања искреног пријатељства према њеном народу која гаји већина наших грађана већ због чињенице да се на њеном примјеру дословно одређује судбина цијеле ЕУ, што би морало да интересује домаће еврозаљубљенике. Али, по свему судећи, много је лакше прећутати грчку свакодневицу неголи прогутати горку пилулу порука које она носи.

Захваљујући евру и Европској унији, грчка привреда је уништена а становништво доведено до руба егзистенције. У тој дивној земљи годинама се одиграва „остани/изађи/банкротирај“ сага, која ствара слику пацијента пред којим је лагана и болна смрт и гдје еутаназија није опција. У политичком смислу, криза је изродила „Сиризу“ и праву љевичарску владу Грчке, са харизматичним Алексисом Ципрасом на челу. „Печат“ са пажњом и симпатијама прати његове напоре да спаси своју државу и поврати јој међународно достојанство. Надали смо се бољим и бржим резултатима, али њихов изостанак тумачимо у мањој мјери грчком неспособношћу да се избори за своје истине. Суштина (тренутног) неуспјеха грчке владе садржана је у тврдокорности ММФ-а и Европске комисије и њиховом суровом инсистирању да Грчка испуни преузете обавезе и исплати доспјеле транше кредиторима. Тај захтјев није само садистички већ је у зони немогућег посла.

Као резултат (наметнутог) програма подршке Грчкој да савлада дужничку кризу и избјегне банкрот, она ове године повјериоцима треба да исплати 22,5 милијарди евра. Од тога 15,4 милијарде одлази у ММФ (8,7) и Европску унију (6,7). Подсјетимо, ове двије институције задужене су за „спас“ грчких финансија а то, изгледа, намјеравају да остваре тако да их потпуно докусуре. Агонија је распоређена по мјесецима, тако да драма, која је одавно прерасла у трагедију, има више узбудљивих чинова. У марту је требало сакупити 2,5 милијарди евра. У априлу „само“ 600 милиона, да би мај био зачињен цифром од 1,1 милијарду, а јун са 2,6 милијарди. У јулу за исплату доспијева 3,5 милијарди, а у августу 3,7 милијарди. Септембар је посљедњи мјесец и он тражи тек 1,4 милијарде евра. Поновимо, ове цифре се односе само на обавезе Грчке према ММФ-у и ЕУ. За остатак обавезе (од 7,1 милијарду евра) према приватним повјериоцима није објављен календар доспијећа.

ЗАТВОРЕНА ВРАТА Будући да сам најбоље зна да Грчка нема новца да исплати своје кредиторе, министар финансија Јанис Варуфакис је средином априла одрадио „вашингтонску туру“. Сусрео се са предсједником Америке Бараком Обамом, шефом ММФ-а Кристином Лагард, америчким секретаром за финансије Џеком Луом, првим човјеком Европске централне банке Мариом Драгијем и њемачким министром финансија Волфгангом Шојблеом. Тражећи разумијевање и подршку, Варуфакис није нашао ни једно ни друго ни код једног од моћних саговорника. Стога је, вјероватно, најважнији сусрет ове турнеје био са Лијем Букхајтом, човјеком којег „Фајненшел тајмс“ овако описује: „Господин Букхајт, старији партнер у адвокатској фирми ‚Клери Готлиб‘, човјек је којег дословно свака држава у финансијским невољама дозива када отпочне реструктурирање дугова. Током претходне три деценије међу његовим клијентима били су Русија, Мексико, Филипини, Ирак, Исланд и недавно Грчка, гдје је он организовао највеће реструктурирање дугова у историји.“ Овај најпознатији адвокат за државне дугове добио је позив очајне нације да помогне по други пут, у тако кратком времену.

Судећи по серији одговора „НЕ“ које је добио са свих адреса, осим посљедње, лако је претпоставити главни правац даљих дешавања. Грчка влада неће да се преда, без обзира на посљедице битке у коју се упушта. Према писању лондонског „Телеграфа“, неименовани високи званичник грчке владе недавно је изјавио: „Ми смо љевичарска влада. Ако будемо морали да бирамо између банкрота пред ММФ-ом или пред сопственим народом, онда нема дилеме. Ми можемо да уђемо у тихи сукоб са ММФ-ом, али то ће изазвати пометњу на тржиштима (капитала) и учиниће да сат почне много брже да откуцава.“ Други извор, по писању истог листа, додао је: „Затворићемо банке и национализоваћемо их. Онда ћемо издати сопствене вриједносне папире ако будемо морали, а сви знамо шта то може да значи. Оно што нећемо урадити јесте да пристанемо да постанемо протекторат Европске уније.“ Ерик Нилсен из Уникредит банке АГ мисли да је само питање времена када ће Атина признати да су јој пресушиле славине са евро-кешом и приступити штамапању нове драхме.

У оквиру арсенала којим располаже грчка страна налазе се и захтјеви према Њемачкој за ратне репарације из Другог свјетског рата, истраживање околности које су пратиле досадашње програме превазилажења дужничке кризе, као и проглашавање неких дугова нелегалним или нелегитимним, будући да су узети мимо знања грчког народа или нису коришћени за његову добробит. Мада се утицајни и богати дио ЕУ подсмјехује овим аргументима, не би их требало третирати само као побољшање преговарачке позиције. Једном изнијети на сто, они могу, зависно од датих прилика, да добију на значају и постану услов даљих преговора.

Грчка јавност је на све реаговала на очекиван начин. Мало ко би могао да се помири са чињеницом да се од њега траже „зној и сузе“ како би се обезбиједила додатна финансијска подршка за враћање кредита, знајући да од такозване помоћи Грчкој иде свега осам центи, а 92 цента од сваког одобреног евра одлази на рачуне њемачких, француских и америчких банака које држе „врућ кромпир“ грчких државних обвезница. С друге стране, они малобројни Грци који су сачували свој капитал купују карту у једном правцу и износећи паре, додатно увећавају кризу која се показује у огољеном виду.

Када ће битка почети и са каквим интензитетом ће бити вођена, није лако прогнозирати. Снаге су постављене и оруђа извучена, али, може бити, и само у циљу (тренутног) одвраћања друге стране да настави са притисцима. Бриселска бирократија се већ показала као врхунски опсјенар пун трикова којима ће шутнути конзерву низ пут и одложити неминовност за неку другу прилику.

ЕВРОДЕСТРУКЦИЈА Увођење евра је означено највећим успјехом европских интеграција у облику наднационалне уније. Он је, заиста, првих година показивао завидне резултате и економску примамљивост. Евро је постао највећи мотив за процес прикључења ЕУ. Међутим, бројни економисти су, од самог старта, упозоравали да систем има озбиљну конструкциону грешку која би, релативно брзо, могла да доведе до урушавања не само нове валуте већ и цијелог пројекта интеграције. Међу најзвучнијим именима био је Милтон Фридман, икона неолибералне економске теорије. Он је изјавио: „Не постоји историјски преседан за један овакав споразум. Он значи да свака држава препушта моћ одлучивања о интерној монетарној политици тијелу које није под њеном политичком контролом. Такав систем има економске предности, али и недостатке. Вјерујем да ће се као права Ахилова пета показати политичка воља, те да ће систем у којем нема политичких и курсних/валутних граница бити нестабилан.“

Критон Зоакос, директор „Лето рисерч института“, био је још одређенији: „Увођење евра 2002. године је заправо био најдеструктивнији економски догађај у посљератном периоду.“

Када се ова конструкциона грешка стави у оквир глобалне економије у финансијској кризи од 2008. године, резултат је прецизно предвидљив и веома неугодан за евроентузијасте. Евро је омогућио Њемачкој неслућен развој који се заснива на слободном и неограниченом извозу. Она, иначе, представља највећег свјетског извозника, јер експортује више од половине свог БДП-а, што је процентуално много више од Америке или Кине. Својим извозом роба, услуга и капитала „угушила“ је мање и слабије развијене чланице ЕУ. Од тренутка настанка, овај је процес имао „саморазвијајући карактер“, што значи да је сваким новим циклусом добијао на снази и убрзању. Грчка (као и Португалија, Шпанија, Ирска, Италија…) све дубље је тонула у дугове и све је мање имала моћи да их отплаћује. Суочена са великим дебалансом у спољнотрговинској размјени, а лишена утицаја у монетарној политици, Грчка је (као и све остале мање чланице ЕУ) прионула на фискалну/пореску политику која је остала у њеној надлежности. Минуси на текућем рачуну подмиривани су државним задуживањем. Продаја државних обвезница, поједностављено, представља обећање да ће новац бити враћен из неких будућих прихода, односно пореза које ће држава убрати од становништва и привреде. Али, у рецесији приходи падају а са њима и моћ убирања пореза. Остаје само нови круг задуживања и упадање у све дубљу јаму из које је мора извући чувена крволочна Тројка (ЕУ, ММФ и ЕЦБ).

КВАНТИТАТИВНО ПОПУШТАЊЕ Економисти се слажу да не постоји добра и лоша монетарна и фискална политика. Ова два инструмента макроекономске политике се увијек комбинују и надопуњују, а начин на који се то чини може бити добар или лош. Код евра, видјели смо, ове су двије политике међусобно удаљене и супротстављене. Монетарна власт је на нивоу ЕУ у Европској централној банци, а пореска је на нивоу држава чланица. Изгледа да ту почиње и завршава свака невоља везана уз евро. Ма колико је пута бриселска бирократија избацила на врата, она се одмах вратила кроз прозор. Тако је било и са бомбастично најављеним програмом ЕЦБ о квантитативном попуштању (QЕ) у износу од 1,1 трилион евра, у циљу подстицања привредног раста и остварења жељене инфлације од близу два одсто у еврозони. Предвиђено је да се сваког мјесеца, закључно са септембром 2016. године, у финансијски систем еврозоне убаци 60 милијарди евра.

Локални евроентузијасти су јавност засули похвалама ове мјере, процјењујући да ће њени позитивни ефекти добацити и до ових простора. Рачуницом малог Перице објашњавали су да ће повећана привредна активност еврозоне значити већу тражњу и на нашим тржиштима, што ће покренути производњу и запосленост. Неки су се чак усудили да израчунају колико би се од тих мјесечних милијарди могло „уштинути“ зарад наших евроинтеграција. С друге стране, и нова грчка влада која је тада ступила на сцену, надала се олакшицама што би могла донијети политика „лаког новца“ ЕЦБ и ЕУ.

Подсјетимо, Њемачка је од почетка била оштро против ове политике, страхујући да би она могла да значи социјализацију губитака држава чланица на нивоу саме ЕУ. Другим ријечима, да ЕЦБ постане гарант (посљедњег уточишта) за државне обвезнице нпр. Грчке и да буде у обавези да их исплати кад она то не би била у стању. Програм је имао и свој судски ток. Прво је њемачки суд утврдио да је он супротан уставу ЕУ, да би касније на Европском суду ова одлука била поништена и програм ЕЦБ ступио на снагу. Њемачка је повукла своје резерве и прионула на његову реализацију. Злобници ће рећи да то није урадила из поштовања према одлуци Европског суда, већ због тога што је, у међувремену, користећи снагу свог политичког утицаја, измијенила и прилагодила својим потребама читав програм. И то до мјере да више и није личио на оригиналну замисао.

КОНТРАЕФЕКАТ Основна идеја је била да ЕЦБ подијели новац централним банкама држава чланица да би га оне прослиједиле комерцијалним банака које би, под повољним условима, пласирале кредите становништву и привреди. А, онда су се ствари мало (превише) закомпликовале. Бирократе из Брисела и Франкфурта су створиле замршен систем ограничења и условљавања. Крајњи резултат је управо онакав какав је Њемачка жељела на почетку.

У суштини, програм не представља класично штампање новца, као што ради амерички ФЕД, или централне банке Енглеске и Јапана. ЕЦБ даје новац за откуп државних обвезница из биланса пословних банака у централне банке чланица еврозоне. Тиме се укупна количина новца билансно не мијења, већ само пословне банке једне хартије од вриједности (обвезнице државног дуга) замјењују ликвидним средствима (кешом) чиме се њихова способност кредитирања повећава. Средства се дијеле по такозваном капиталном кључу који израчунава број становника чланице ЕУ и величину њеног БДП-а. Тако, на примјер, Њемачка има право на 25,6 одсто свих средстава, а Малта 0,1 одсто.

Али има још! Одређен је и проценат (испод тридесет три одсто) од укупног броја издатих државних обвезница које може да откупи централна банка чланице еврозоне. Италија, Ирска и Португалија, кроз дејство претходних сличних програма, веома су близу те границе, тако да ће моћи да рачунају само на незнатне приливе. Грчка је прекорачила границу, па за њу неће бити ових лаких пара. Али, не бринимо, све што се не потроши на овим странама иде Њемачкој која увијек може да испуни све услове што је сама поставила.

Коначно, какви су резултати оваквог програма? Они су бројни и значајни, али ниједан није у списку циљева аутора програма. Колосалност овог и сличних ЕУ промашаја већ годинама има трагикомичне одлике. Инфлација је и даље на нули. Развој је минималан, али прије свега се десио као посљедица рекордно ниске цијене нафте (фактора ван овог програма). Привреда и становништво не узимају кредите будући да су сви већ презадужени а, с друге стране, рецесија не отвара простор за нове пословне иницијативе. Сам Марио Драги, на недавном обраћању и одбрани своје политике у Међународном монетарном фонду, каже: „Послије готово седам година и низа изнурујућих криза, фирме и домаћинства се тешко одлучују да преузму економски ризик.“ Генијално! У једној колоквијалној реченици срушио је сопствени пројекат вриједан 1,1 трилион евра, будући да је све започето и осмишљено да би новац дошао до фирми и домаћинстава. Али, његов закључак је, такође, у „зони сумрака“: „Из тог разлога, прилично времена ће проћи прије него што ћемо моћи да објавимо да смо успјели и наш монетарни стимуланс ће остати на снази колико год је потребно да би се циљ у потпуности постигао на стварно трајним основама.“

Преведено на нормални језик, Драги признаје да је потпуно промашио, али обећава да ће наставити у истом правцу све док не погоди (ваљда случајно) постављену мету. Дакле, сваког наредног мјесеца ће упумпавати нових шездесет милијарди евра. Коме? Разумије се, њемачким, француским и америчким банкама које послују на ЕУ тржишту капитала. Како оне добијају сталне транше готовог новца, а немају га коме пласирати (тражња за кредитима је минимална) тим новцем купују акције мултинационалних корпорација. То, посљедично, доводи до раста њихових цијена, а затим и дивиденди које се исплаћују акционарима. Банке, дакле, државним новцем купују акције за себе, а у жељи да зараде све више, улазе у рискантна улагања и уводе берзе у стање повећаног ризика. Коначно, увећавају се друштвене неједнакости, што ће рећи да богати постају све богатаји, при чему је најбољи извор новог капитала шпекулисање на берзи, а не стваралаштво и иновација. Тога је, изгледа, свјестан и сам Драги: „С обзиром на то да примјена тих нових инструмената може имати другачије посљедице од конвенционалне монетарне политике, посебно у вези са раподјелом богатства и дистрибуцијом средстава, постало је важније имати у виду такве посљедице, процијенити их и, гдје је то потребно, ублажити њихово дејство.“

НОВА ДРАХМА ИЛИ ГЕУРО 

Немачки економиста Клод Хилингер полази од чињенице да је увођење евра било грешка и да је нанијело велику штету грчкој економији. Али, и сам излазак би носио ризике и трошкове. Стога је формулисао предлог који је наишао на позитивно реаговање дијела академске заједнице, али и на прећуткивање свих осталих актера ове драме. Суштина предлога је да грчка влада креира сопствену другу валуту – названу нова драхма, или г(рчки)еуро. Она би била у легалној употреби и исте вриједности као и евро, али само за унутрашња плаћања. Свако плаћање унутар привреде, становништва или према државним органима било би могуће вршити у еврима, драхмама или комбинацијама те двије валуте.

Влада би своје обавезе према привреди и становништву могла исплаћивати у комбинацији двије валуте. Ако, на примјер, жели повећање пензија за 20 одсто, онда би комбинација била 80 одсто у еврима и 20 одсто у драхмама. Влада би могла наложити банкама да за сваки рачун у еврима отворе паралелни рачун у драхмама, чиме би драхма могла бити коришћена као средство плаћања у домаћем банкарском систему. Банке не би одобравале кредите у драхмама да би се избјегли ризици и додатна нестабилност. Свака драхма би била потрошена од стране корисника, стварајући позитиван мултипликативни ефекат, све док коначно не би дошла у посјед државе у форми плаћених пореза и доприноса.

На овај начин би грчка влада могла да значајно повећа унутрашњу тражњу (што је и било изборно обећање) и то без потребе тражења сагласности било које друге стране. На исти начин би могле да поступе и друге државе чланице, што би донијело дугорочне бенефите цијелој еврозони.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Gospodin Bulatovic je, kao i uvijek, melem za dusu.- uvek postoji neka alternativa! Hvala, a Grckoj srecno.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Шта рећи више до Србијом владају амбасадори: САД-а Британије, Немачке и других светских моћника, страни саветници и њихови службеници пореклом из Србије, а влада Србије склепана од све самих ПОЛТРОНА, који се међусобно такмиче ко ће бити бољи?! Све у свему „држава“ под патронатом глобалиста!!!

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Poslije Serize i Podemus-a, meni se priviđa- SRBiza. I ne samo meni.
    I to baš na ova sveti ljevičarski dan, 14. juni, kada je rođen nikad umrli Če Gevara.

    Nije mi poznato da li ovi stručnjaci opšteg smjera čitaju Pečat ili samo se koriste pečatom (štambiljem) da ovjere robovlasnička akta Vašingtonskog konsensusa, MMF, Svjetske banke, STO i, najnovije krvopije – ECB.

    Uvažena redakcijo, poštovani Bulatovuiću od integriteta,
    hvala Vam na svetioniku koji nas opominje da se brodić zvani voljena Srbija opasno približio EUtanazijskim grebenima.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *