Почетна / Друштво / Држава, то сам ја!

Држава, то сам ја!

Невидљива рука иза Саше Јанковића

Пише Филип Родић
Сумње изнете на рачун угледа заштитника грађана Саше Јанковића и медијска кампања која се против њега води већ дуже време, ако ништа друго, на чистину су истерале факторе који стоје иза њега, указале на проблематичност аргумената коришћених у његову одбрану и, самим тим, на контроверзност мотива оних који свакодневно истичу да се не може нападати човек, а да се не напада и институција, и поистовећују га са функцијом коју обавља као што се Краљ Сунце поистовећивао са својом државом

Широк је спектар оних који су последњих дана, недеља, месеци стали у одбрану Саше Јанковића, заштитника грађана. Од невладиног сектора, преко неких медија и еминентних правника, до Европске уније, Уједињених нација и осталих представника „међународне заједнице“, односно страног фактора. Колико год шарени били Јанковићеви бранитељи, толико су шарени и њихови аргументи, али повезује их једна нит – сви листом говоре да су напади на Сашу Јанковића напади не на човека, него на институцију заштитника грађана. Као да се ради о Лују XIV који је са 11 година добио надимак „Богомдани“, а касније Краљ Сунце.

Како је „Печат“ већ детаљно изанализирао објављена документа о истрази неприродне смрти Предрага Гојковића и указао на евидентне пропусте и нелогичности из истраге, сада се тиме нећемо бавити и препустићемо ствар надлежним државним органима у нади да ће овога пута (за разлику од 1993.) урадити свој посао и испунити оправдана очекивања свих – и власти, и јавности, и породице Гојковић, па и самог Саше Јанковића, невладиног сектора, ЕУ, УН и других – те утврдити неспорну истину у вези са овим трагичним догађајем и тиме коначно ставити тачку на непотребне и штетне спекулације о самоубиству/убиству. У овом тренутку занимљивије је позабавити се моралним врлинама бранитеља Саше Јанковића од самог морала човека који тренутно обавља од народа му поверену функцију заштитника грађана. Увид у њихов, неизбежно ће нам рећи понешто и о моралу самога Јанковића.

[restrictedarea]

ИНСТИТУЦИЈА КУЛТА ЛИЧНОСТИ Професор Правног факултета Универзитета „Унион“ Момчило Грубач у коментару за дневник „Данас“ од 10. маја 2015. под насловом „Грех и врлина Саше Јанковића“, супротно ономе што би се очекивало из наслова пише само о омбудсмановим врлинама, док грехе није ни поменуо. Бивши председник Савезног уставног суда навео је да „има неколико правних питања о којима су највиши државни дужносници у незабележеној кампањи против заштитника права грађана Саше Јанковића показали зачуђујућу некомпетентност“.

Грубач у свом тексту, поред осталог, наводи да су се министар унутрашњих послова Небојша Стефановић и потпредседник владе и шеф дипломатије Ивица Дачић дрзнули да поставе питање „недодирљивости“ омбудсмана. „Стефановић и Дачић не увиђају да постоји једна крупна уставно-правна разлика између њих као министара у Вучићевој влади и Саше Јанковића као омбудсмана, који је према Уставу Србије независан државни орган који штити права грађана и контролише рад органа државне управе и др. (члан 138. Устава Србије). Дачић и Стефановић су државни чиновници, а не институције, а Саша Јанковић је државни орган који ужива не само институционалну већ и личну независност, исто као и судија. Као и судија, и он је институција“, навео је у свом тексту човек за којег би требало претпоставити да је ауторитет у домену права или, барем, да је већи ауторитет од Стефановића, Дачића или аутора овог текста.

Међутим, управо акта на која се Грубач позива, Устав Србије и, подразумева се, Закон о заштитнику грађана, говоре супротно од онога што би овај правник хтео да нам каже. Члан 138 Устава Србије гласи: „Заштитник грађана је независан државни орган који штити права грађана и контролише рад органа државне управе, органа надлежног за правну заштиту имовинских права и интереса Републике Србије, као и других органа и организација, предузећа и установа којима су поверена јавна овлашћења. Заштитник грађана није овлашћен да контролише рад Народне скупштине, председника Републике, владе, Уставног суда, судова и јавних тужилаштава. Заштитника грађана бира и разрешава Народна скупштина, у складу са Уставом и законом. Заштитник грађана за свој рад одговара Народној скупштини. Заштитник грађана ужива имунитет као народни посланик. О имунитету заштитника грађана одлучује Народна скупштина. О заштитнику грађана доноси се закон.“ Ни у овом члану, као ни у Закону о заштитнику грађана нигде, међутим, не пише да има било какву личну независност, јер предмет ових аката није личност, него институција. Управо је овај лајтмотив проблем у свим до сада изнетим одбранама Саше Јанковића – његови бранитељи нису у стању или не желе да направе разлику између личног и институционалног. За разлику од Саше Јанковића, Луј XIV је рођен да буде краљ и због тога је донекле и могао да сматра да су држава и он једно те исто. Надамо се да институција омбудсмана у Србији није уведена само да би Јанковић имао посао, да није створена зарад његовог интереса, него интереса грађана, те да неће са њим и нестати. Дакле, Саша Јанковић није институција, него само личност која обавља функцију институције заштитника грађана. И то не доживотно, као што би му професор Грубач, по свему судећи, желео сасвим неуставно и незаконски дозволити. Грубач, наиме, у свом тексту институцију омбудсмана пореди са институцијом судије. Између ова два, и тога би професор морао бити свестан, постоји значајна разлика. Иако је и судијама и заштитнику грађана строго забрањено да се баве политиком у било ком облику (члан 9 Закона о заштитнику грађана јасно наводи да „заштитник грађана и заменик заштитника грађана не могу бити чланови политичких странака“, а члан 10а да „заштитник грађана и заменик заштитника грађана не могу давати изјаве политичке природе“, и члан 152 Устава Србије који наводи да је „забрањено политичко деловање судија“) и иако се и заштитнику и судијама гарантује апсолутна независност у раду (члан 2 Закона о заштитнику грађана наводи да је он „независан и самосталан у обављању послова утврђених овим законом и нико нема право да утиче на његов рад и поступање“, а члан 149 Устава Србије да је „судија у вршењу судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону“) њихове функције нису исте. Док у Уставу недвосмислено пише да је заштитник грађана „државни орган“ и иако исто то пише за тужиоце (члан 156) то за судије не пише нити у Уставу, нити у Закону о судијама. Професор Грубач је, дакле, тврдећи да је „Саша Јанковић државни орган који ужива не само институционалну већ и личну независност, исто као и судија“, показао или „зачуђујућу некомпетентност“, како би он то сам рекао, или да му истина није једини мотив.

Поистовећујући институцију заштитника грађана и судије, професор Грубач је направио још једну случајну или намерну грешку. Иако су и судија и заштитник грађана „институције“ они никако не могу бити стављени у исту персоналну раван, јер се судија бира доживотно, односно, како то наводи Члан 12 Закона о судијама „судијска функција траје непрекидно од првог избора за судију до навршења радног века“ с изузетком првог избора који је ограничен на три године, док се омбудсман, како наводи члан 4 Закона о заштитнику грађана, „бира на време од пет година и исто лице може бити највише два пута узастопно бирано на ову функцију“. Ово није небитна разлика и законодавац је није случајно одредио ‒ њоме је јасно истакнута разлика у „личном“ карактеру судијске функције и не само пожељне него и законом захтеване замењивости и смењивости заштитника грађана. Упркос томе, дакле, што би професор Грубач желео да нас увери да је институција заштитника грађана као и судијска повезана са одређеном личношћу, то није истина.

Сличан приступ има, на пример, и Драган Поповић, директор Центра за практичну политику, који је јасно и гласно рекао: „Али сам Саша Јанковић је институција. Не постоји никаква канцеларија заштитника грађана, већ је сам заштитник грађана институција. Ако нападате личност Саше Јанковића и дискредитујете га, то је аутоматски и удар на саму институцију“ (изјава за Радио „Слободна Европа“ од 10. маја 2015). У исту заблуду о повезаности институције и личности жели да нас доведе и Милан Антонијевић, директор Комитета правника за људска права, који је за исти радио изјавио: „Када погледате како је у закону регулисан положај заштитника грађана, јасно је да је личност неодвојива од институције. Према томе, када идете на дискредитовање личности, урушавате углед саме институције.“ Поново, нити у Уставу, нити у Закону о заштитнику грађана не пише да је то само и искључиво Саша Јанковић. Да је како наводе Поповић, Антонијевић и Грубач, зашто би у Уставу и Закону писало „заштитник грађана“, а не једноставно „Саша Јанковић“? Сасвим је друго питање како би ове три поменуте личности тумачиле и како тумаче нападе на Томислава Николића, Александра Вучића, патријарха или неког од епископа СПЦ. Да ли би то исто били напади на институције које они представљају, или пак на личности из овог или оног разлога? Да ли је, на пример, владика Пахомије нападан јер је епископ врањски, или јер је био осумњичен за неке „незаконите радње“?

ЗАСТАРЕВАЊЕ ИСТИНЕ Професор Грубач је, међутим, у свом тексту указао на једну ствар која јесте тачна и која јесте важна, а то је да је проблематично што је министар Стефановић, позивајући се на став Тужилаштва, рекао да је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења и да због тога полиција неће водити истрагу о самоубиству Гојковића. У овом питању, спорно је гледиште професора Грубача у односу на вођење, односно невођење истраге. Он наводи да застарелости не може бити, јер се не ради о кривичном делу. „Поводом несрећног случаја пре две деценије извршен је увиђај од стране истражног судије у присуству јавног тужиоца и полиције, а после тога вероватно и обдукција, па је закључено да не постоји никаква сумња да је смрт наступила као последица кривичног дела, већ да је реч о самоубиству. Тиме је тај случај правно окончан, а кривични поступак би се могао евентуално покренути само кад би се појавили нови докази који у оно време правосудним органима нису били познати. Такве доказе актери кампање нису ни поднели, нити најавили. У таквим околностима не може се говорити о застарелости кривичног гоњења, јер застаревају само кривична дела, па не може застарити случај за који је утврђено да није кривично дело“, навео је Грубач.

У сличном тону, Милан Антонијевић каже да „нико од политичара који су се укључили у ову хајку није говорио о самоубиству, иако је то био јасан закључак истраге која је вођена пре више од 20 година, како би се јавност довела у заблуду и људи помислили да ту нешто има“. Он је додао да се ради о „суровом поигравању ‒ не само са Сашом Јанковићем већ и са породицом младића који је извршио самоубиство и чија се трагедија злоупотребљава“.

Грубачу, Антонијевићу, а и другим бранитељима Саше Јанковића, истрага из 1993. године је светиња у коју се не сме дирати упркос свим индицијама да је била мањкава и сумњива и они управо закључак такве мањкаве истраге наводе као кључни аргумент против вођења било какве нове истраге. Да је истинољубивост мотив, закључак би био управо супротан – ако постоје оправдане сумње у професионалност и веродостојност раније спроведене истраге, хајде да поново испитамо ствари и на тај начин ван сваке разумне сумње докажемо Јанковићеву невиност. Као што је био случај са спорном смрћу новинарке Радиславе Даде Вујасиновић. И у њеном случају је првобитна истрага вођена 1994. године указала да се ради о самоубиству. Бројне нелогичности у тој истрази су, међутим, навеле јавност и државу да поново истраже овај случај, али ту жељу за истином, за разлику од „Случаја Гојковић“, нико жив није назвао „довођењем у заблуду“ и „суровим поигравањем“. Бранећи га на овај начин, Јанковићу се управо чини медвеђа услуга и баца додатна сенка на његов углед. Управо због свега овога, они којима је стало до угледа институције заштитника грађана, па и самог Саше Јанковића, морају захтевати не да се ствари заташкају и забораве, него да се истраже до краја и до последњег детаља како бисмо на крају имали заиста снажну институцију заштитника грађана, па и ако на њој остане од клевета опран Саша Јанковић. Уколико се, међутим, покаже да овај човек и није баш чист, он са ње мора отићи, па макар био и највећи професионалац и макар се томе противили и ЕУ и САД и УН и сви други могући страни фактори на свету.

[/restrictedarea]

 

3 коментара

  1. Спиридон

    “ Држава то сам ја “ у земљи Србији данас може да важи само за једног јединог човека а он се не зове Саша нити презива Јанковић. Тако да све у свему случај пиштоља из 1993 године на првом месту показује докле сеже моћ онога ко би био наш Краља Сунце, све друго је секундарно.

  2. Kakva sramna hipokrizija! Svi mi želimo, uključiv i samoproklamovanu ‘intelektualnu elitu’ Srbije da se dodatnim forenzičkim ispitivanjima razjasni smrt očito ubijene Dade Vujasinović, ili nesrećnih gardista u Točideru koji su, očito, nešta videli što nisu smeli da vide. Ali, kada se o ‘zaštitniku građana’ radi, ‘elita’ ne želi da se to forenzički i islednički ponovo prouči, jer je On, Zaštitnik – Nedodirljiv. Kakvo licemerje! Vi što potpisujete te peticije, koji imate tako različite kriterijume, koji želite da se istina gurne pod tepih – stidite se. Vi ste veliki licemeri, hipokrite, vi ste moralni talog Srbije!

  3. On je zlo,zla,svih vremenaaaa

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *