Почетна / Интервју / Драган Јовановић Данилов – Не можемо се више тешити самообманама

Драган Јовановић Данилов – Не можемо се више тешити самообманама

Разговарала Мила Милосављевић
Преостаје нам, као народу, прилично мучан метаисторијски процес. Јер, или ћемо се спустити још више у магме, или ћемо смоћи снаге да се духовно уздигнемо до високих слојева и трансмитова

Увек сам писао из личне обести и деловао герилски, насупрот монолиту колективизма. Живим од писања. Имам педесет четири године, двадесет књига поезије, романа и есеја. Имам три и по године радног стажа, и не осећам се због тога угроженим. Сматрам да држава не треба да издржава писца, јер онај ко је писац издржава се сам, каже у интервјуу за „Печат“ Драган Јовановић Данилов.

Повод нашег разговора је награда коју сте недавно добили, а која носи име Момa Капора. Како сте као песник, као стваралац, те као тумач и познавалац уметности доживели и видели Мома Капора, као писца, сликара, човека?

Дуго су у нашој средини романи и збирке прича Мома Капора третирани као југо-бестселери, као књиге с руба књижевности. Једино је Игор Мандић доследно, упорно и посвећено критичко-сапутнички, и зашто не рећи апологетски, пратио Капорове књиге, штавише, кладио се видовито на овог писца као на комплексну књижевну појаву медиалне културе и урбане митологије. Један од најоригиналнијих и најдалековидијих наших писаца објављивао је своје књиге у времену када је књижевност поседовала велики ауторитет. Он је у свом књижевном опусу рекреирао све оно што наши други писци нису, а што је обележило животе генерација од шездесетих година двадесетог века наовамо. Немир путоскитничара био је Капорова базична карактерна црта и психолошки нагон. Капор је, благодарећи истанчаном приповедачком инстинкту, досегнуо оно најтеже у књижевности  – ритуалну лакоћу писања, дакле, не популистичку реторику већ лакоћу којом он иза наизглед лаке површности поставља своје ликове у напонско поље путописа или приче.

Код Капора ме највише привлачио начин на који је стварао и ширио своју слободу, те моћ да своје огромно животно и луталачко искуство претвори у приповедачку снагу. Младалачке осаме спојиле су многобројне читаоце с Момoвим књигама. Романи и путописи Момa Капора су од оних дела која се воле без икаквих естетичких предрасуда. Тек, код Момове прозе одувек ме је фасцинирала лакоћа, она ретка способност да се изрази на рудиментарно лак начин. Кад поводом Мома Капора говорим о лакоћи, онда ту реч употребљавам не у њеном вредносном, већ у ритуалном значењу. Управо та, већ помињана ритуална лакоћа приповедања остаће Момов трајни принос српској књижевности.

Осим Капорове, добили сте и многе друге значајне награде. Шта уистину награда, признање значи једном писцу, песнику данас? Какав однос имате према наградама? Могу ли оне бити подстицај или макар покретач самопоуздања у часовима посрнућа и малодушности који не заобилазе ниједно људско биће па ни песнике и књижевнике?

Награде сам увек прихватао као последицу свог фанатичног бављења писањем. Награде сам добијао у време деведесетих, затим у доба дефектних наших посткомунистичких демократија, а добијам их и сада. То јасно говори да сам као писац био еманципован од утицаја доминантних политичких елита, те да је мој рад надидеологијски. За мене, највећа награда су озбиљни текстови и есеји који су написани о мом раду, овде и вани. И наравно, то да су моје књиге неком потребне. Уопште ме не занима колико ће мојих књига бити продато, занима ме коме их продају.

Роман „Таласи београдског мора“ посветили сте Београду?

Деспот Стефан Лазаревић је Београд у XV веку посветио Пресветој Богородици. Није ли баш зато Београд људима мајчинско крило? Београд за мене није пука кулиса, декор, већ хранљива материца песама и романа. Познајем стварност и осећам ерогенитет, историјску и културну седиментацију Београда. Београд је град у којем су седиментирани многобројни идентитети. Свако сам за себе прави свој Београд. Волим што Београд није напарфимисан и прециозан, упакован и угланцан као, рецимо, Цирих. Београд, напросто, није ни кокетан ни хладан, већ има једну природност и неусиљеност, некакву патину и шарм који мени савршено конвенирају. А затим, не треба заборавити да је Београд жижна тачка једног судбоносног поднебља. Упркос свему, то је највеће балканско сабиралиште идеја, сочиво које увеличава јединство разноликости и разноликост јединства. Да би град био ведар и фламбоајантан, потребан му је сајам, пијаца, базар, позориште, ритуал који ће га оживети и избавити од чамотиње. Зато волим Бајлонијеву пијацу и Каленић, а посебно непрегледни Земунски бувљак недељом од четири до девет сати ујутру. Ја ту припадам. По београдским пијацама оставио сам пола свога срца. Како сиротињски живи Београд данас, најбоље се може видети управо на београдским пијацама. Не може се живети без сјаја у очима. Сјај у очима, то се једино не може кривотворити.

[restrictedarea]

Ваша најновија збирка има индикативан назив „Симетрија вртлога“. Какви вртлози су у питању?

У питању су светли и тамни вртлози. Песме из ове збирке баве се изгубљеним утопијама, испражњеним значењима, религиозном упитаношћу, нашим неуротичним идентитетима и понајпре односом изговореног и прећутаног. Ћутање је језик са највећим обухватом. Људска је природа амбивалентна – ми смо растрзани између тишине и говора, тела и духа, себе и другог, страсти и склада. Отуда живот сагледавам као вртлог. Да нема вртлога, не би било ни облика. Облик једино може настати из вртлога, из првобитног хаоса. Вртлози нису баш тако хаотични и стихијски како нам се на први поглед чини. Било да су тамни или светли, вртлозима управља врло прецизна симетрија. Отуда, кад пишем, настојим да унесем тачност у нејасне ствари.

И као песник дубоко сте утемељени у својој другој професији, историји уметности. Како је на вас као песника утицало урањање у свет историје уметности, уметности уопште? Да ли је ова „веза“ оставила трајни печат у вашем стваралаштву?

Код мене постоји једно, готово мистично веровање у слике. Моје су песме на известан начин фигурабилне. Оне почивају на фигурабилној извесности призора и његовој повезаности са дубином меморије. За себе једино поуздано могу да кажем да сам од почетка свог песничког бављења био и остао сладострасник слике. Код мене све потиче из стварности призора, нема ту никаквих сновиђења. Права мистерија јесу они видљиви, свакодневни призори. Стварност је страховита сила која нас обликује и поезија од ње не може побећи. У мојим песмама стварност се увек јавља затворена у призор, у кадар. Једноставно, визуелни утисци су психички прерађени речима. Из италијанских неореалистичких филмова научио сам да је стварност величанствено богата и комплексна и да је довољно умети је посматрати. Јер једино сликајући видљиву реалност, може се открити оно што се налази иза ње. Призор је, заправо, другачије уобличена стварност помоћу које наша имагинација позлаћује свет. Мој поступак у писању поезије је готово сликарски. Кад имам оштар, јасан призор, онда из тмине могу лакше извући целу песму на светло дана. Сви ти призори које свакодневно гледам код мене су преломљени и премештени у онеобичену поетску размеру. Песник, напросто, пише оно што живи и сања. Мислим да је „Хомер предграђа“ нехотична метафора свег мог бављења књижевношћу. Мој Хомер нема одисејски комплекс луталаштва, већ је он, једноставно речено, песник предграђа. Он мало тога измишља. Као и сликари из добрих старих времена, он слика по моделима које је измислио Свемогући. Њега занимају неке мале, наизглед ефемерне теме: подруми, бунари, голубарници, гаврани, мачке из предграђа.

О вашој поезији је много писано, ипак, како ви видите сопствену поетику, сопствени песнички глас?

Лепота песничке имагинације је у њеној неумољивој објективности. Мислим да је моја песничка имагинација превасходно визуелна. Песничка слика је за мене нуклеус око којега се кристалише све остало. Моја „творница слика“ потиче од мог дечачког читања митова древних Грка који су мислили у сликама, те из моје, такође дечачке, фасцинације сликама Клеа, Ернста, Мироа, Хопера, Ендрјуа Вајта, Сегантинија, Беклина… Многи моји стихови имају своје визуелне аналогоне на сликама уметника који су ме узбудили. Настојим да вербално ре-креирам атмосферу и визуелне елементе са слика уметника које ме опседају. А затим, тај феномен визуелног комуницирања слика у тексту највише ме узбудио код Шелија и Блејка. Тешко је речима објаснити тајне заносног виђења. Зато мистици, када говоре о тим тајнама, они их изражавају сликама, дакле призорима.

Написали сте да поезија, по природи ствари, мора бити еротична као музика?

По мом поимању ствари, у поезији мора бити барем благи призвук нечег халуциногеног. Дакле, поезија стоји насупрот свакој полној хладноћи. Верујем да слушање музике даје мојој поезији нешто од колоратуре флуидности. А то ми је важно јер сматрам да поетски текст не би требало да сувише директно говори, већ више да сугерише и слути.

Из вашег пера настало је и неколико монографија о сликарима и око двеста текстова за каталоге сликарских изложби. Шта за вас значи писање о уметности?

За мене је писање о уметности облик сеизмографије, пажљиво проучавање како површинских, тако и дубинских потреса у њој. Себе видим као пратиоца уметности из другог плана. У првом плану су, дабоме, сами уметници блиски мом интимном бићу, а са опусима зрелим за једну темељну есејистичку елаборацију. Пишем о свим доменима ликовне уметности, а нарочито ме привлаче уметници који обнављају класичну слику, као аутономан естетски предмет. Дакле, они уметници који обнављају тајанствену моћ фигуративне слике, чувајући светлост спиритуалног. Писати о таквим уметницима разложно, аргументовано и са предсказивачком интуицијом за мене значи учествовати у изазовном ритуалу тумачења.

Када говоримо о узорима у књижевности, који су били ваши?

Не верујем у поезије и револуције преко ноћи. Немам у себи реформаторских тежњи. Нисам иконокласт. Код мене је раније било доста естетизма, артифицијелности, скривених и отворених цитата, разговора с другим песницима. Туђе је увек подстицај да се искаже властито. Од других песника нам долази „даљинско грејање“, да употребим израз Елизабет Бишоп. Поезија је крв у дословном смислу, она ради на срчани погон. Велики древни песници који су ме грејали, по природи ствари, апсолутни су даваоци крви. Као песник, дубоко сам прожет медитеранством и хеленством. Од Грка смо добили медитеранску живахност и смисао за лепоту и те две ствари нас још увек одржавају живим и крепким. Пишем из чисте индивидуалистичке обести. По мом поимању и осведочењу, поезија се не пише одозго, већ одоздо. Настојим да прођем кроз ту маргину, кроз то свакодневно и банално, кроз концепт живота који је невидљив и покажем га видљивим. Поезија открива чудовишну моћ наизглед ефемерних, безначајних тема. Отуда моја опседнутост „надреализмом обичног живота“ (израз припада Елизабет Бишоп). Одувек ме привлачило да откријем метафизичку дубину и драмски конфликт у обичним, свакодневним збивањима. У појединачном, свакодневном, видео сам и разоткривао универзално. Свакодневица коју сви проживљавамо нам, површно посматрано, изгледа незанимљива, безначајна, неважна, но, у својој дубини она носи комплексну, а почесто и трагичну драматику, лепоту и важност. Визуелни свет је за мене један неисцрпни, божанствени речник. Пишем из позиције маргине. Настојим да прођем кроз ту маргину, кроз то свакодневно и банално, кроз концепт живота који је невидљив и покажем га видљивим.

Пуно пажње посвећујете палимпсестима…

Понекад пођем од решења или стиха неког другог песника. Кажем, од стиха или решења, али никако од туђег искуства. Никада нисам хтео да бришем трагове својих лектира. Увек сам у процесу самопрочишћавања. Добар укус временом постаје заморан. Зато у старомодне хијерархијске структуре ваља убацити мало Африке, ерос прекорачења. Ако нема ероса прекорачења, онда си неизбежно усхићеник, механички подражавалац, пуко песничко зазјавало које се задовољава нечим компензацијским. Данас у поезији има много врсних занатлија, аниматора, кописта и декера који могу све осим оног најважнијег и пресудног – да у речи пренесу судбоносни титрај срца, онај дрхтај који песму пуни животом органске, самосвојне рукотворине. Јер, речи су телесне. Форма мора бити настањена телом. Од свог тела и од свог гласа не може се побећи. О телесности мог поетског писма најтачније је писала Валентина Тиначи, италијанска критичарка и професорка Универзитета у Сијени.

Шта одређује ваше песничке теме? Постоји ли упориште, упоришна тачка која за вас представља тачку стваралачког ослонца?

Моје највеће упориште је подсвест. Све што видимо и доживимо подсвест прерађује. Верујем само у подсвест. Никада унапред не замишљам песму па је онда напишем по том комбинаторичком предумишљају. То је зато што оно што осећам да треба да напишем стоји непознато у мени. Пишући „Симетрију вртлога“, имао сам тек нејасну идеју о вртлозима који нас ковитлају. Песме из ове збирке баве се изгубљеним утопијама, испражњеним значењима, религиозном упитаношћу, нашим неуротичним идентитетима и понајпре односом изговореног и прећутаног.

Протекле године ваша дела су осванула у преводима на неколико „великих“ и „малих“ језика. Да ли смо барем у књижевности испунили све европске и светске услове?

Моје књиге песама никада нису изазивале понор равнодушности. Имао сам срећу да моја поезија већ на самом почетку објављивања привуче пажњу и да о њој буде писано и афирмативно и опадачки. Радује ме што имам читаоце изван академских и критичарских кругова. За мене је драгоцено то што пишем на такозваном „малом“ језику, јер ми то омогућава да се усредсредим на себе и да не мислим о широкој публици и успеху, што за једног песника може да буде погубно. Више ми је стало до тога да ја стварам своје читаоце него да публика ствара мене. Ја сам најбоље прошао са „Хомером предграђа“. Та збирка је изазвала највећу рецепцију на другим језицима. Када се каже да је поезија највиталнији део српске књижевности, онда то није никаква флоскула већ одавно позната чињеница.

Шта мислите о ангажованим писцима?

Бити ангажован писац ‒ то, по мени, значи обрађивати властити врт. Тек кад сам се окренуо пресном животном реалитету, мислим да сам пронашао себе као песника. Сваком човеку дође час када се суочи са сопственом чамотињом и бесмислом, а то су биолошке ситуације. Настојим да неуротизујем свог читаоца, да му пружим отровну утеху. Писање је начин да се отвори наша најдубља субјективност и глад инстинкта. Песма показује да се не можемо одбранити од снова, кошмара, осамљености и еротских халуцинација. Поезија, по мом поимању и осведочењу, мора да буде драматична, да носи потенцијал вртлога. Песма треба да одаје вртложење, егзистенцијалну потресеност. Поезија која није драматична неодговорна је.

Како видите српску књижевну сцену данас?

Живимо у доба када књижевност више нема онај ауторитет који је имала некада. Данас више нема монолитне читалачке публике, она се разбила, тако да је сваки писац принуђен да се бори за своје читаоце. Мислим да је поезија несумњиво највиталнији део српске књижевности. Што се романа тиче, он је дефинитивно ушао у своје фељтонистичко и маниристичко раздобље и колабирао у серијску, бестселерску производњу. Периферија масовне културе и поткултуре постала је ексцентрична. Тако мало књига надживи варљивост бестселерске моде. Западњачки романескни сувенири данас ничу као отровне гљиве поред пањева. Писци који пишу и сваке године објављују такве књиге заправо су фабриканти, добри забављачи за столом, а неретко и аутентичне проститутке у уметности. Ипак, предвиђам велику будућност поезији и роману. Зашто? Зато што је књижевност спор медиј, а спорост је велики квалитет. Све што је споро и дуговечно је.

А стање у српској култури?

За српску метакултуру Београд има пресудан значај. Али Србија није само Београд. Нема нам бољитка док не инвестирамо у мноштво мањих метаградова, невеликих по физичким размерама, али битних жаришта, јер у њима има светлих оријентација и просветљених душа. Кад је култура у питању, заговарам индивидуализам насупрот институционализму. Преостаје нам застрашујућа борба за културни опстанак. Ево, у току је „Ноћ музеја“ и то не би било ништа необично кад не би постојало сурово сазнање да нам највећи наши музеји већ деценију не раде ни дању. Не можемо се више тешити самообманама. Преостаје нам, као народу, прилично мучан метаисторијски процес. Јер, или ћемо се спустити још више у магме, или ћемо смоћи снаге да се духовно уздигнемо до високих слојева и трансмитова.

Имате ли животни мото и како гласи?

Имам. Он гласи: „Није благо ни сребро ни злато, већ је благо што је срцу драго“.

[/restrictedarea]

Белешка о писцу

Песник Драган Јовановић Данилов рођен је 7. новембра 1960. године у Пожеги. Студирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Песме објављивао по часописима, антологијама, зборницима. Превођен на француски, енглески, немачки, чешки, шведски, холандски, мађарски, украјински, словачки, бугарски, словеначки, македонски, руски… Добитник је угледних књижевних награда: „Просветине“ , Бранкове, „Бранко Миљковић“, „Виталове“, „Златни сунцокрет“, „Меша Селимовић“, Змајеве награде и многих других. Објавио књиге: Еухаристија, Енигме ноћи, Пентаграм срца, Кућа Бахове музике, Живи пергамент, Европа под снегом, Пантокр(е)атор, Глава харфе, Дубока тишина, Концерт за никог, Хомер предграђе, Алкохол ноћи, Гнездо над понором, као и романе Алманах, Пешчаник дина, Таласи београдског мора, Иконостас на крају света, есејистику: Срце океана, Метафизика цртежа… Ту је и најновија песничка збирка под називом Симетрија вртлога.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *