Почетна / БРОЈ 371 / Драган Јовановић Данилов – Не можемо се више тешити самообманама

Драган Јовановић Данилов – Не можемо се више тешити самообманама

Разговарала Мила Милосављевић
Преостаје нам, као народу, прилично мучан метаисторијски процес. Јер, или ћемо се спустити још више у магме, или ћемо смоћи снаге да се духовно уздигнемо до високих слојева и трансмитова

Увек сам писао из личне обести и деловао герилски, насупрот монолиту колективизма. Живим од писања. Имам педесет четири године, двадесет књига поезије, романа и есеја. Имам три и по године радног стажа, и не осећам се због тога угроженим. Сматрам да држава не треба да издржава писца, јер онај ко је писац издржава се сам, каже у интервјуу за „Печат“ Драган Јовановић Данилов.

Повод нашег разговора је награда коју сте недавно добили, а која носи име Момa Капора. Како сте као песник, као стваралац, те као тумач и познавалац уметности доживели и видели Мома Капора, као писца, сликара, човека?

Дуго су у нашој средини романи и збирке прича Мома Капора третирани као југо-бестселери, као књиге с руба књижевности. Једино је Игор Мандић доследно, упорно и посвећено критичко-сапутнички, и зашто не рећи апологетски, пратио Капорове књиге, штавише, кладио се видовито на овог писца као на комплексну књижевну појаву медиалне културе и урбане митологије. Један од најоригиналнијих и најдалековидијих наших писаца објављивао је своје књиге у времену када је књижевност поседовала велики ауторитет. Он је у свом књижевном опусу рекреирао све оно што наши други писци нису, а што је обележило животе генерација од шездесетих година двадесетог века наовамо. Немир путоскитничара био је Капорова базична карактерна црта и психолошки нагон. Капор је, благодарећи истанчаном приповедачком инстинкту, досегнуо оно најтеже у књижевности  – ритуалну лакоћу писања, дакле, не популистичку реторику већ лакоћу којом он иза наизглед лаке површности поставља своје ликове у напонско поље путописа или приче.

Код Капора ме највише привлачио начин на који је стварао и ширио своју слободу, те моћ да своје огромно животно и луталачко искуство претвори у приповедачку снагу. Младалачке осаме спојиле су многобројне читаоце с Момoвим књигама. Романи и путописи Момa Капора су од оних дела која се воле без икаквих естетичких предрасуда. Тек, код Момове прозе одувек ме је фасцинирала лакоћа, она ретка способност да се изрази на рудиментарно лак начин. Кад поводом Мома Капора говорим о лакоћи, онда ту реч употребљавам не у њеном вредносном, већ у ритуалном значењу. Управо та, већ помињана ритуална лакоћа приповедања остаће Момов трајни принос српској књижевности.

Осим Капорове, добили сте и многе друге значајне награде. Шта уистину награда, признање значи једном писцу, песнику данас? Какав однос имате према наградама? Могу ли оне бити подстицај или макар покретач самопоуздања у часовима посрнућа и малодушности који не заобилазе ниједно људско биће па ни песнике и књижевнике?

Награде сам увек прихватао као последицу свог фанатичног бављења писањем. Награде сам добијао у време деведесетих, затим у доба дефектних наших посткомунистичких демократија, а добијам их и сада. То јасно говори да сам као писац био еманципован од утицаја доминантних политичких елита, те да је мој рад надидеологијски. За мене, највећа награда су озбиљни текстови и есеји који су написани о мом раду, овде и вани. И наравно, то да су моје књиге неком потребне. Уопште ме не занима колико ће мојих књига бити продато, занима ме коме их продају.

Роман „Таласи београдског мора“ посветили сте Београду?

Деспот Стефан Лазаревић је Београд у XV веку посветио Пресветој Богородици. Није ли баш зато Београд људима мајчинско крило? Београд за мене није пука кулиса, декор, већ хранљива материца песама и романа. Познајем стварност и осећам ерогенитет, историјску и културну седиментацију Београда. Београд је град у којем су седиментирани многобројни идентитети. Свако сам за себе прави свој Београд. Волим што Београд није напарфимисан и прециозан, упакован и угланцан као, рецимо, Цирих. Београд, напросто, није ни кокетан ни хладан, већ има једну природност и неусиљеност, некакву патину и шарм који мени савршено конвенирају. А затим, не треба заборавити да је Београд жижна тачка једног судбоносног поднебља. Упркос свему, то је највеће балканско сабиралиште идеја, сочиво које увеличава јединство разноликости и разноликост јединства. Да би град био ведар и фламбоајантан, потребан му је сајам, пијаца, базар, позориште, ритуал који ће га оживети и избавити од чамотиње. Зато волим Бајлонијеву пијацу и Каленић, а посебно непрегледни Земунски бувљак недељом од четири до девет сати ујутру. Ја ту припадам. По београдским пијацама оставио сам пола свога срца. Како сиротињски живи Београд данас, најбоље се може видети управо на београдским пијацама. Не може се живети без сјаја у очима. Сјај у очима, то се једино не може кривотворити.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Белешка о писцу

Песник Драган Јовановић Данилов рођен је 7. новембра 1960. године у Пожеги. Студирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Песме објављивао по часописима, антологијама, зборницима. Превођен на француски, енглески, немачки, чешки, шведски, холандски, мађарски, украјински, словачки, бугарски, словеначки, македонски, руски… Добитник је угледних књижевних награда: „Просветине“ , Бранкове, „Бранко Миљковић“, „Виталове“, „Златни сунцокрет“, „Меша Селимовић“, Змајеве награде и многих других. Објавио књиге: Еухаристија, Енигме ноћи, Пентаграм срца, Кућа Бахове музике, Живи пергамент, Европа под снегом, Пантокр(е)атор, Глава харфе, Дубока тишина, Концерт за никог, Хомер предграђе, Алкохол ноћи, Гнездо над понором, као и романе Алманах, Пешчаник дина, Таласи београдског мора, Иконостас на крају света, есејистику: Срце океана, Метафизика цртежа… Ту је и најновија песничка збирка под називом Симетрија вртлога.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *