Почетна / Вести / Дачић: Одлука о Дражи срамна

Дачић: Одлука о Дражи срамна

Министар Ивица Дачић саопштио је да одлука о рехабилитацији Драже Михаиловића не представља корак ка помирењу ка истини, већ продубљује поделе

Он је навео да због тога што је објављена управо у данима када читав свет слави 70 година величанствене победе над фашизмом, одлука продубљује поделе.

“Виши суд у Београду требало би подсетити да су, пре 70 година, 14. маја 1945, на исти дан када је он донео срамну одлуку о рехабилитацији, енглески војници у Италији и Аустрији заробили готово 30.000 усташа и четника и предали их југословенским партизанима. Само тај податак јасно говори о томе ко су били савезници, а ко непријатељи, маја 1945“, истиче се у саопштењу Министарства спољних послова.

Виши суд у Београду требало би подсетити и на говор краља Петра II Карађорђевића преко „Радио Лондона“ од 12. септембра 1944. у којем је позвао „све Србе, Хрвате и Словенце да се уједине и приступите великој Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом“ истакавши да “ сви они, који се ослањају на непријатеље против интереса свог властитог народа и његове будућности, и који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига, ни пред народом, ни пред историјом“, додаје се у саопштењу.

Уз коментар да се свет данас „суочава са покушајем ревизије историје и релативизације победа и пораза, злочина и казни“ Дачић је у саопштењу додао да „никаква одлука било ког суда не може избрисати и поништити историју“ и да „Србија, као жртва таквих покушаја на међународном плану, има обавезу да се бори и против ревизије историје и релативизације историјских чињеница и у самој Србији“.

Драгољуб Михаиловић је рехабилитован данас у Вишем суду у Београду, уз одлуку да се у процесу није одлучивало да ли је он био ратни злочинац, већ да ли је осуђен и стрељан у фер судском поступку.

Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио је данас да је лично незадовољан одлуком суда о рехабилитацији Драже Михаиловића.

10 коментара

  1. У аламанаху “Слоге” за 1951. годину објављен је текст потпуковника Мирослава Станковића под насловом “Са Дражом од Брчког до Равне Горе”. Потпуковник Станковић је пратио ондашњег пуковника Дражу Михаиловића од 11 априла до његовог доласка на Равну Гору 15 маја 1941. године. Ово је без сумње најбоље сведочанство свих догађаја, који су били везани за рад и живот Драже Михаиловића у том периоду, како то лепо рече Милорад Лукић, уредник аламанаха “Слоге”. Овај текст сам у целости припремио за све читаоце ПЕЧАТА, који дословно гласи:

    Мирослав Станковић

    Са Дражом од Брчког до Равне Горе

    Немачки напад на Југославију 6 априла 1941 затекао је пуковника Дражу Михаиловића на положају шефа Оперативног одељења II армије, чије је седиште било у Сарајеву. Ова армија имала је да брани део граничног фронта према Мађарској, на отсеку Дунав-Барања-Борач код Вировитице. Барањски отсек посео је био десети посадни пук осјечке дивизије, наслањајући се лево на валповачки одред код варошице Валпово, који је био под командом пик. Свете Рајаковића. Осјечка дивизија била је стављена под команданта II армије.

    Још није било извршено ни активирање мобилних јединица до формацискоиг састава, а камоли њихово превожење и стратегиски развој на битачкој просторији. Немци су и овога пута изводили тактичке операције искључиво на комуникацијским правцима. Кад се томе придружило и издајство хрватских јединица, команда II армије била је приморана на брзо евакуисање Барање и Славоније са циљем, да се стабилизује фронт с друге стране Саве и Дунава.

    Услед такве ситуације 41. пешад. пук, у коме сам био командант IV батаљона, напустио је Барању 9 априла, а 10 априла око 11 часова сав се пребацио преко Дравског моста код Осијека. Ту пук добија задатак да два батаљона, први и други мајора Саве Маринковића и Тихомира Лазаревића, крену у први борбени ред на десну обалу реке Драве, а два батаљона да остану као отсечна резерва на јужној ивици вароши Осијека.

    Око 17 часова истога дана добили смо извештај, да су се први и други батаљон, састављени углавном од Хрвата, распали, а да су команданти похапшени од стране Усташа.

    Ова вест дала ми је повода да од Срба из Србије, већином кадроваца, који су се ту затекли у пуку на отслужењу рока, и од свих подофицира Срба, формирам један чисто српски одред, сигуран за сваку евентуалност.

    До увече тога дана успевам да одржим на окупу цео свој батаљон, се 50 војника Хрвата са командиром десете чете поручником Кеслером, који су побегли Усташама. Међутим, после осам часова увече користећи густу помрчину, разилазе се и Хрвати војници 11. и 12. сељачке чете.

    У 22 часа биле су ми прекинуте све везе и са командом пешадије и са командом дивизије…

    ЗАСТАВА 41 ПУКА – ЗА ЧИЧУ

    Од 22 – 23 часа водио сам разговоре са командантом пука потпук. Рудолфом Укмаром о томе, шта да се сада ради. Кад су сви Хрвати напустили и придружили се Усташама, било је потребно да се спаси оно што се може спасити, а у првом реду највећа светиња пука – пуковска застава. Предложио сам потпук. Укмару да он са заством крене, под заштитом српског одреда и да се придружимо оном делу војске, која је одлучила да се даље бори против непријатеља. Потпук. Укмар се колебао. Изговарајући се да је уморан, одлучио је да и он остаје и не иде даље, али је пристао да кришом преда пуковску заству. Договорили смо се да нам заставу преда кроз собе његовог штаба. Позвао сам наредника Божу Перовића да прими заставу. Перовић је дошао под прозор и из руке команданта примио пуковску заставу, пољубио је и поносно носио до краја.

    Ова застава прва се залепршала на Равној Гори.

    Та иста застава пратила је Чичу кроз све његове борбе, победе и страдања и пала је у руке непријатељу исти дан, када је та судбина задесила и самог Дражу.Са њом је пао и њен храбри заставник Перовић тада већ као кап. II класе.

    У 24 часа одред Срба војника верних Краљу, застави и отаџбини, кренуо је пут Босне, пошто је пре тога разоружао митраљеску чету, повадивши из митраљеза затвараче, оставио десету митраљеску чету без аутоматског оружја, а издајнички штаб пука оставио на Голдштајновој пустари. Један једини Хрват придружио се нама. “И ја идем с вама и остајем веран Краљу и отаџбини. Мени су Хрвати убили оца”. То је био потпоручник Ленац.

    Пре нама је било 50 км пута до Босне, кроз Независну Државу Хрватску. Нисмо знали шта нас све на том опасном простору очекује, али смо били срећни што смо се решили издајника.

    Месечина као дан. Пут Осијек – Винковци. Мртва тишина. По пољима јуре коњи из напуштених комора и других јединица, а наш одред жури и граби, не би ли што пре стигао свом циљу.

    11 априла, око 2 часа изјутра, срели смо се јужно од села Бресја са противавионском батеријом капетана Цигановића, која је управо силазила са положаја на друм и спремала се за покрет. Испричао сам Цигановићу наш случај и замолио га да прими моје људство у камионе, што је он одмах допустио. Распоредили смо људство по камионима, упалили моторе и кренули. На друму смо оставили коње и кола, која смо дотле водили собом.
    Са свитањем дана стигли смо у Винковце. Тек овде смо видели сву трагедију једне војске у расулу. Пут ка Брчком сав закрчен колонама, које се, збијене, полако повлаче. У Винковцима су Хрвати већ били образовали своју команду. Командант места био је пук. Јосип Трупац, његов помоћник генералштабни потпук. Стјепан Најбергер. Хрватска команда издала је наређење да се Хрвати издвајају и упућују у ново формиране хрватске јединице, а да се Срби разоружавају. Међутим, користећи опште расуло и гужву, пробили смо се кроз Винковце и једва стигли до пред Брчко око 9 часова пре подне.

    У варошици Жупања капетан Цигановић нађе свог команданта дивизиона, мајора Угљешу Ћосића. Зауставили смо се пред мостом на Сави код Брчког, чекајући на ред да пређемо мост. Пред самим мостом приметили смо команданта армије. Рапортирао сам му, а он ми је одговорио да му се јавим кад стигнем у Брчко.

    Прешли смо мост и стигли у Брчко, где сам разместио свој одред по кафанама и отишао да се јавим команданту армије.

    СУСРЕТ СА ДРАЖОМ

    Штаб армије био је смештен у згради среског начелства. Кад сам ушао у зграду, затекао сам постројено више нижих официра и подофицира из разних јединица. Чекали су да реферишу команданту сваки о свом случају. Место команданта у сали се појавио пуковник Дража Михаиловић у униформи официра планинског пука. Обрадовао сам се кад сам га видео, јер сам га познавао још из 1926 – 27 године, када сам био у војној академији. Пришао ми је и упитао ме озбиљно, али благо, шта је било са мном. Испричао сам му све шта сам доживео са својим одредом. Кад сам му споменуо Винковце, он ми рече: “Да, да и нама су Усташе у Винковцима заробиле цео пртљажни део те сам и ја остао без својих ствари. Нека се ваш одред данас одмори, а поставите само патроле нека крстаре по вароши. Ви пак прикупљајте војнике, који су остали без својих команди. Штаб нема личне заштите, те ће ваш одред од сада да врши ту дужност, а ви ћете сва наређења да примате од мене”.

    Дан и ноћ прошли су на миру. Цело то време пролазиле су кроз Брчко наше јединице, које су се повлачиле из Славоније.

    12 априла око 7 часова изјутра отишао сам у штаб да примим наређење за рад у току тога дана. У штабу сам чуо да ће начелник штаба генерал Магдић тога данана да отпутује у Сарајево у болницу. Жалио се да га боли уво… Као Хрват није нашао другог начина да се извуче из Брчког. Дужност начелника штаба преузео је пук. Дража Михаиловић. Истовремено сам сазнао да штаб нема никакве везе са врховном командм и да се ни до данас не зна ко је управо начелник штаба врховне оманде.

    ДРАЖА ПРЕУЗИМА КОМАНДУ

    Јавио сам се Дражи који ми је наредио, да до 10 часова са мојим одредом поседнем у ретком строју десну обалу реке Саве, десно и лево од самог места: “У току дана издаваћу вам на веме потребне допуне, пошто ћу бити у вашој близини”.

    У 10 часова наша артиљерија ставила је под ватру пут Винковци – Брчко ка Жупањи. Једним противавионским топом, постављеним уз сам мост, управљао је лично сам Дража и сам регулисао ватру. Затим је лично отишао да на лицу места изда заповест пук. Фети Спајићу, команданту армиског коњичког пука, да затвори правац ка Бијељини. Ознојен и задихан, враћао се преко Савског Моста да се лично увери да ли су извршене све потребне припреме за рушење овог моста. Тачно у 12 часова, уз огромну детонацију, мост се повија и затим руши у Саву.

    Настаје тајац на целом фронту. Ни пушка да се чује.

    Осматрамо дурбинима. Славонска равница пуста, нигде живе душе. На путу такође никаквих покрета. Немачка авиација активна, а њихови авиони само крстаре и надлећу на све стране.

    Састајемо се ту некако око моста. Посматрамо како понтонири бацају у Саву понтонирски материјал, да неби пао непријатељу у руке. Дража, утонуо у мсли, узима лулу, поново је пуни дуваном, па ће при том: “Tешко је командовати деморалисаном војском”. Рекао сам му да сам разговарао са Митром Митровићем и да ми се он жалио како коњи три дана нису ништа јели, да су коњи, а и људство посустали и да сада пук ништа не претставља.
    Само што завршисмо овај разговор, када се Славонском равницом проломи дотадашња тишина. Зацикташе митраљези, запрашташе пушке, али тамо у даљини, ка Жупањи. Што је време даље одмицало, ватра нам се све ближе приближавала. Осматрамо дурбинима. Виде се покрети, но нема Немаца. На онстраној обали већ се појављује комора. Покушава да пређе преко моста, али је мост већ био порушен. Дозивамо се преко Саве и питамо које су то јединице. Долази нам одговор да је то 60-ти пешадиски пук, под командом потпук. Александра Унгара и да је њихов 4 батаљон у заштитници која води борбу са Хрватима.
    Да бисмо заштитили прикупљање пука с оне стране обале, то смо с ове стране отворили ватру и под заштитом наше ватре пук отпочиње да се превози са једном речном лађом и чамцима, под личним руководством пук. Д. Михаиловића и истога дана око 17 часова пук је пребачен, без икаквих губитака.

    У 17,30 Дража упознаје командата босанске дивизије са досадашњом ситуацијом, а мени је наредио да прикупим одред и сачекам наређење за покрет.

    У 19 часова кренули смо аутомобилима за Грачаницу, где је у току ана био пребачен штаб армије. Преноћили смо у Грачаници. Ноћ је протекла у миру.

    На први дан католичког Ускрса 13 априла Дража је добио наређење од команданта армије, да од мога одреда, људства 72. пеш. пука, армиске ауточете, два вода притивавионских митраљеза из армиског противавионског дивизиона и получете борних кола из батаљона борних кола, формира у току дана један брзи одред са задатком, да успостави ситуацију на левом крилу армије, на правцу: Добој – Дервента – Бос. Брод.

    Одред је био формиран у току тога дана. Ноћу смо кренули према Дервенти. 14 априла око 3 сата стигли смо у Дервенту на 5 – 6 км, где смо се до 5 часова омарали у једној шуми.
    Са свитањем зоре кренули смо ка Дрвенти.

    Курири из неких јединица поднели су Дражи извештај, да је Дервента већ у рукама Хрвата.

    Дража наређује да се Дервента заузме по сваку цену и да се ослободи правац ка Бос. Броду. За извршење овог задатка упућује у претходницу чету пешадије на аутомобилима, вод борних кола и вод противавионских митраљеза.

    Отпор се даје из кућа. Уличне борбе трају кратко. Усташе беже, неки се крију по кућама, а једна група која се била забарикадирала у слагалишту преко од станице, још је давала отпор. Водник дервенског жандармериског вода, мислим да је био пор. Мирко Марушић, са жандармима и војницима из нашег одреда упада у саму зграду и кроз прозоре избацује живе Усташе.

    Са правца села Плехана добијали смо опет ватру, но њу смо брзо сломили.
    Пред Бос. Бродом опет борба. Немци су на Сави подизали понтонски мост, а Хрвати су их превозили чамцима. Ово је рађено под заштитом немачке авиације. Поједини немачки авиони спустали су се до на 50 м. изнад земље и митраљирали нас. Са околних брда Усташе су отвориле ураганску ватру на нас.

    Дража је трчао са положаја на положај, наређивао, поправљао распоред, бодрио, храбрио… Посустали смо од умора, а били смо и гладни. Храна ће да нам се дотури чим падне мрак, а њега, Дражу, старог ратника, хероја и јунака, нису замарали ни глад ни борбе, нит пак напори. Пошто је наш одред био свршио добијени задатак, дошле су у 21 час друге јединице да нас смене.

    Док је Дража овде водио борбе, Немци су већ били ушли у Сарајево и Бањалуку.
    У 23 часа кренули смо за Добој и даље у саставу штаба армије. У Добој смо стигли 15/4 око 7 часова. У Добоју и његовој околини било је пуно наше војске, можда 60 – 70.000 људи.

    На челу колоне био је Дража. Зауставили смо се на путу Добој – Маглај. Око осам часова почела је да делује наша артилерија, али у коме правцу, ни сами не знамо. После овога чула се и јака митраљеска ватра. Истрчао сам на чело колоне да упитам Дражу шта треба радити. Наредио ми је да пренесем наређење да сви војници, а и старешине, припреме ранчеве, па за случај потребе да одмах напуштају возила.

    Саопштио сам наређење. Одред је кренуо у насилно извиђање према станици Шеварлији. Наша борна кола већ су била онеспособљена. Митраљеска послуга: неки већ изгинули, Хрвати напустили оружја и побегли. Поручник Илић заменио нишанџију и туче станичну зграду, коју Немци већ поседују. Официри Хрвати, у највећој ватреној вреви, вичу: “Примирје! Примирје!” Неке смо казнили на лицу места.

    За тренутак морали смо да напустимо моторна возила. Куће су нас штитиле од немачке убитачне ватре. Били смо тучени од стотину митраљеских и топовских цеви, јер се пред нас била ипречила једна цела немачка оклопна јединица, која је длазила из Бањалуке пеко Теслића, долином реке Босне и пресекла нам пут ка Маглају. Када је борба била на врхунцу, видело се да се не може борити голим грудима против челика. Цео одред налазио се у једној безизлазној ситуацији. Позади нашег садањег положаја налазила се једна издужена и пошумљена коса, но до ње је требало прећи брисане просторе од 6 – 700 м, који су тучени јаком ватром из немачких борних кола. Упалили смо своје аутомобиле. Мунициски аутомобили изазвали су страшну експлозију. Као по команди, Немци су тренутно прекинули ватру. Искористили смо овај тренутак и повукли се. Хрвати који су били остали у овом одреду такође су искористили прилику, али се нису повукли са нама, но су отишли у загрљај Немцима. Од Хрвата је са нама остао само потпоручник Владо Ленац.

    Дан је био на измаку и мрак је почео да се пушта. Добој је био осветљен. Био је већ у немчким рукама.

    Окупили смо се на једном пропланку и пребројали се. Од одреда није била остала ни половина.

    С нама су Хрват Ленац и Словенац поднаредник Улман. Наложили смо ватре да би се мало просушили, јер нас је преко целог дана тукла хладна прлетна киша, а и да бисмо нешто јели, што смо код себе имали.

    Тачно у поноћ кренули смо вододелницом реке Спрече и Криваје.

    16 априла 1941, око осам часова, наишли смо на једно српско село, посустали од умора, неспавања и глади. Дража је наредио да се разместимо по овоме селу, а да би се војницима што спремило за јело дао је својих последњих 2000 динара које је имао код себе са речима: “Немам више. Ви фицири прикупите још између себе, али од војнка не тражите, јер они немају. Купите хлеба и неколико оваца, па нека се спреми ручак.”
    Овде смо проданили и одморили се, а увече смо кренули у суседно село.

    17 априла дошао нам је жандармериски кап. Милојко Узелац са кап. Петром Дејановићем и са још неколико жандарма и донео 300.000 динара, коју је суму предао Дражи за исхрану људства овог одреда. Кап. Узелац остао је све до краја у штабу и прозван је “Tарас”, јер је личио на Тарас Буљбу.

    20 априла били смо у селу Петрово Село. Ту нам је дошао кап. Игић благајник босанске дивизије са новцем од два милиона динара, али је сутрадан побегао од нас и у срлу Горње Драпшине убили су га његови пратиоци и опљачкали новац. Дошао нам је и Фрањо, марински наредник.

    Наше патроле крстариле су околним брдима и доводиле наше залутале војнике из других разбацаних или већ заробљених јединица. Довели су нам и два наредника на коњима из коњичке краљеве гарде. Саслушали смо их, а они су изјавили да је њихова бригада 15 априла разоружана код Љига, а да су они родом из Травника и да иду својим кућама. Пустили смо их да иду пешке кућама. У њиховим бисагама нашли смо плакате о нашој безусловној капитулацији. Дали смо их Дражи. Пошто је прочитао један примерак наредио је да се одред построји на једној ливади, а онда је одржао следећи говор:

    “Jунаци! Наша је влада, као што видимо из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулациу не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат . Енглези су наши савезници. Оваква хетерогена војска каква је била наша, није била способна за никакву борбу. О томе сам ја писао и говорио, али… Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима. Када наши савезници Енглези буду чули за наше постојање, они ће нас помоћи.

    Малена Србија водила је Први и Други балкански рат. Први светски рат. Из ових ратова она је изишла као победница. Својим савезницима показала је пуну верност, а српски хероизам задивио је цео свет и показао свету како се гине и мре за слободу. Ми ћемо се и овога пута борити за нашу слободу, за бољу и срећнију Југославију.
    Живео Краљ! Живели наши савезници Енглези!”

    Тога дана прикључио нам се и добојски четнички одред са око 30 четника, а старешина им је био војвода Митар.

    Дражин говор учинио је дубок утисак на наше душе и више није било коебања. Сви смо имали поверења у нашег Дражу и били готови да сви са њим радије изгинемо, него да паднемо Немцима у руке. Дража је био симбал части и слободе. Кроз његова уста проговорио је у том моменту цео српски народ. Где он, ту и ми. У ватру, у воду, свеједно, он је с нама.

    21 априла седели смо тако поред ватре, све сами официри и кували кромпир за ручак. С нама је био и Дража. Он се није одвајао од нас. Доручковали смо, ручали, вечерали и спавали, све заједно, те тако није имало потребе на нас позива, но кад је имао нешто да нареди чинио је то када смо тако били окупљени. Овом приликом рекао нам је:
    “Mи морамо да се успротивимо Немцима. Сутра ћемо да рушимо жељезничку пругу Завидовићи – Хан Пијесак.”

    И свакоме одреди улогу у овом послу. Марински наредник Фрањо примио се да на станицама демолира и скине телефонска и телеграфска постројења.

    22 априла кренули смо из овог села и усред бела дана дошли смо до означене пруге. Извршили смо припреме на једном узвишеном обронку, одакле смо имали преглед од Завидовића па до Симиног Хана. Пропустили смо један воз из Завидовића који је био пун наших војника. После пола часа спустили смо се на пругу. Сва одељења заузела су свој одређени распоред. Прво смо пресекли телеграфско – телефонске линије. За рушење пруге нисмо имали никаквог експлозива, већ смо исту поткопавали испод шина и онда шине изваљивали дирецима из њиховог лежишта. На разарању ове пруге радили смо два дана и две ноћи. На станицама Симин Хан, Каменско, Солум и Олово, демлирали смо телефонске и телеграфске апарате и учинили их неупотребљивим.

    Из села Каменско Хрвати су отворили ватру на нас, али после пола сата борбе оставили су нас на миру.

    24 априла разместили смо се по сеоским кућама у српском крају Солума. Немци су из Олова позвали Муслимане у борбу против нас. 25 априла Муслимани из Олова, пошто су примили оружје од Немаца, напали су нас. Како су биле постављене заседе и како смо се надали да ће да нас нападну ( јер су нас Срби обавештавали), дочекали смо њихов напад, разбили их и све натерали у бегство. Увече истога дана стигли смо, мислим, у село Мислово, на путу Зворник – Сарајево.

    26 априла извршили смо препад на једну немачку колону северно од Хан – Пијеска за око 6 км од овог места. Ту смо се снабдели са потребним стварима, а препад смо извршили успешно и без икаквих губитака по нас. Изгубили смо се кроз шумски честар и у подне стигли смо у село Кусаче. Сељаци су известили Дражу да Муслимани из села Жепче већ нападају српска села, да су неке Србе побили само зато што су Срби, а и да су почели да пале српске домове. Дража нареди да се опреми једно јаче одељење и да оде у село Жепче са задатком, да из овог села доведе два највиђенија Муслимана. Увече су довели два Муслимана и Дража их лепо прими у кући неког Ристе.

    У братском разговору и благо им јекао и ово:

    “Ви нас Муслимани прозвасте четницима. Ни четници нису наносили никаква зла своме народу, већ су падали и гинули за његову слободу. А ми смо југословенска војска у отаџбини, која никада неће да капитулира пред Немцима. Ви сте већ почели да правите зулуме. Кажем вам: чувајте српска села као и своја. Не заводите се немачким лажима, јер су они исто толико ваши непријатељи колико и српски. Они су дошли и отићи ће, а ви ћете опет остати овде. Него, памет у главу, па пазите шта радите. Ако данас нестане српско село, сутра ће нестати муслиманско и тако ћете се потамарти у овом крају.”

    После овога наше патроле опет су вратиле ова два Муслимана у њихово село.
    Ту смо преноћили, а 27 априла пребацили смо се у село Северско. Муслимани су нас међутим тужили Немцима и Немци су из Рогатице пошли у потеру за нама. Из борних кола Немци су тукли гола брда.

    У току ноћи прикупили смо се на Дрини код села Старог Брода, и до сванућа 28 априла већ смо били с оне стране реке Дрине. Распоредили смо се у једном српском селу. Тога дана стигао је мајор Миодраг Палошевић, командант петог јуришног батаљона са кап. Миленком Релићем и са око још 30 војника и подофицира.

    Добојски четнички одред војводе Митра остао је у Босни.

    Првог маја били смо у селу Врежњу – Заовина. Овде смо остали до трећег маја, посветивши ове дане нашем уређењу: парење, шишање, бријање, оправка обуће и друго.
    Трећег маја имали смо конференцију да би се донела одлука за наш будући рад. Прво смо претресли ситуацију. Имали смо обавештења да за сад у Србији нема јачих илегалних одреда под оружјем, да је војвода Коста Пећанац био у Рачанском манастиру, али да је отишао на Копаоник, да се ген. Љуба Новаковић са нешто војника налази на Букуљи, да је немачки заповедник Србије генерал Бадер издао проглас да ће за сваког погинулог Немца стрељати 100 Срба, за рањеног 50, а за саботажу такође 50 Срба. Том приликом Дража нам је рекао: “ Наш задатак на првом месту биће да спроведемо нашу организацију. Практично узевши сада у Европи нема фронта. Догађаји ће се развијати временом и време ће нам рећи све.”

    После се прешло на избор краја где да се прбацимо, одакле би под бољим условима могли да радимо ( Равна Гора је случајна и не унапред припремљена). Једни су предлагали да се иде на Копаоник за Костом Пећанцем, други на Златибор. Ја сам предложио да се иде на Рудник, из ког крају су већ потекла два српска устанка. Мој предлог је био примљен.
    Због наговештене потере од стране Немаца из Кремне, кренули смо трећег маја у 17 часова да се испнемо на врх планине Таре. Водић нам је био неки Зека.

    Четвртог маја мајор Палошевић ми је предложио да са још два официра одем у Бајину Башту и подигнем сав новац из пореске управе за потребе одреда. Категорички сам одбио овај предлог, не из страха, него из других разлога.

    Тога дана увече известили су нас, да Немци припремају напад на нас и да ће исти да уследи можда још сутра. Раном зором кренули смо одавде у правцу Калуђерских Бара. Код села Шљивовца неко је припуцао на нас. Примили смо борбу која је само крако трајала.

    На Кондару смо дочекали Ђурђевдан. Кретали смо се ка Руднику скоро неузнемиравано. Стигли смо на Рудник 15 маја. Остали смо неко време у селу Заграђе, а потом смо прешли на Равну Гору, која се налазила на падинама планине Повљена. Тако је Дража дошао на Равну Гору.

    Одавде почиње друго поглавље његовог мученичког и патриотског рада (Види: Потпуковник Мирослав Станковић, Са Дражом од Брчког до Равне Горе, Аламанах “Слоге “ за 1951. годину, PERTH, Western Australia, стр. 63 – 71).

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Dacic je jedan od retkih politicara koji se usprotivio rehabilitaciji Milana Nedica,koji je skoro rehabilitovan,od strane predjasnjih vlada,politicara,pa i nekih patriotskih istoricara…i to je za svaku pohvalu.
    U vezi Mihajlovica,principijelno,treba ga vratiti iz zabrane postojanja…
    Komunisti su Srbe,poceli tretirrati i kao KLASNOG NEPRIJATELJA,cinili su takodje zlocine…ni jedni,ni drugi,o onima drugima,ne misle dobro.
    Zasto bi komunisticki sud o Mihajlovicu bio validan?
    Pa odrekli smo se i komunizma…

    Mozda je Sud bas pametno postupio,OBE STRANE JE POMIRIO,osim ako ih politicari ne potpale…A SRBE OKRENUO KA STVARNIM NEPRIJATELJIMA SRBA…
    Pozivati se na govor Kralja…pa tako se mozemo pozvati i na GOVOR MILOSEVICA,2000.g…on je isto rekao,parafrazirano,da SVI KOJI SE OSLANJAJU NA NEPRIJATELJA NE CINE DOBRO SVOME NARODU…
    Koliko mi je pokojna baba rekla,TONI BLER JE SRPSKI NEPRIJATELJ,NATO TAKODJE,RAZNE NVO TAKODJE…A MI SE NA NJIH ONAKO DJUTURE OSLANJAMO I POSTAJEMO KOLEKTIVNI KOLABORACIONISTA.
    Molio bih politicare da se bar 5 dana suzdrze,i tako ce narod sve ovo zaboraviti…
    Ili,hajmo malo o hrvatskom doprinosu POMIRENJU U TZV,REGIONU???
    HRVATI SE NIKOGA IZ SVOJE ISTORIJE NE ODRICU…NA PROTIV.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. DACIC se zgraza nad IZDAJOM i IZDAJICOM !!!!!i
    Izdaja je proces koji u Srbiji traje od „odlaska“ Milosevica do dan danas. Mjenjaju se predsjednici i prvi ministri , jedan izdajica mjenja drugog, jedino je Dacic fiksan, konstantan, izdajica sa kontinuitetom, u koaliciji sa svim i svakim. Draza Mihajlovic nas podsjeca da izdaja cini nas genetski kod……….. Od mitskog Vuka Brankovica do Aleksandra Vucica , koji obecaje da nece priznati Kosovo kao zasebnu drzavu, ali ju je vec de fakto i de jure prizno predao i siptarima !!!

    Thumb up 0 Thumb down 0

  4. Sramno je to sto bi deca komunizma i potomci nedovoljno ukorenjenih Srba
    da ponovo, po prekom postupku, streljaju Drazu ,umesto da istinu o „dobrim“
    i „losim“momcima prepuste istoricarima i prihvate,makar kao hipotezu,da
    je krvoloka i zlocinaca, s obzirom na broj srpskih zrtava, bilo na obadve strane.
    Dosta nam je podela i falsifikovane istorije pisane po zelji i meri V.Cercila(koji
    Srbima nikad nije oprostio batine dobijene u“Grckoj kraljici“od V.Tankosica)
    i njegovog sticenika- Austrougarskog kaplara-Broza.Nije ni cudo sto su deca i unuci
    obozavatelja Kominterne, danas Ministri, tako ponizni prema njenom briselskom
    pandanu,sluzeci istovremeno „cetnickog vojvodu“koji se , jos1993 ,zakleo : „Zaklinjem se kao srpski četnički vojvoda, zaklinjem se Bogom i Sv. Savom da ću se svim svojim snagama boriti za slobodu srpskog naroda i obovu jedinstvene srpske
    države na Balkanu koja će obuhvatati sve srpske zemlje, tako mi Bog pomogao! “ Toliko o doslednosti,moralu, uverenjima…ljudi elasticnijih od gume i prilagodljivijih
    od kameleona.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  5. Dačiću smeta odluka Suda u Beogradu a ne smeta mu njegova ODLUKA u Briselu da vodi razgovore sa najvećim srpskim zlikovcem Tačijem,čime ga je,praktično,abolirao od odgovornosti za najstrašnije zločine,vađenja unutrašnjih organa, zabilježene u ljudskoj istoriji!!Već dugo se vidi čiju i kakvu politiku vodi Dačić i ostala bratija,sve izdajnik do izdajnika,izrod do izroda !!!!REHABILITACIJA DRAŽE NEMA NIKAKVOG SMISLA BEZ PRETHODNE OSUDE KOMUNISTIČKIH ZLOČINA !!!!Šta sa faktično mijenja ako neprijateljsku politiku i dalje sprovode Dačić i kompanija !!

    Thumb up 0 Thumb down 0

    • Pa druže Dačiću, niste u pravu. Ja nisam bila komunista a ni okoreli pristalica četničkog pokreta. Mada, draži mi je, oduvek, bio general Draža Mihajlović. Nije mi trebalo mnogo pa da još kao srednjoškolka shvatim ono što bi morali, druže, da i sami znate. Draža – Čiča je bio visoki oficir otadžbinske vojske, branio je ono što bi i sada svaki vojnik srpski morao – ustavni poredak zemlje. Šta vi, druže, uradiste. Koji ljudski kvaliteti važe kad si, druže Dačiću, ti u pitanju. Šta si i šta sada braniš ?

      Thumb up 0 Thumb down 0

    • NIJE gospodjo Taci Srpski zlikovac, kako ti kazes, vec SIPTARSKI.

      Thumb up 0 Thumb down 0

  6. Ma sta mi nazvalavi u pero? Komunisticki isprdci imaju PRAVO DA CUTE!!! Dosta mi je vasih lazi i falsifikata.A to sto ste unistili srpsku naciju,rascepili je na 5 delova i de facto kumovali nezavisnosto kiM je tek druga tema. Pre bi Ottomane turke vratio nego vas. Manje stete nacinili Srbima.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  7. I, da, ne vole svi da pevaju, naročito ne Miljacku !

    Thumb up 0 Thumb down 0

  8. Jadan je to covek, koji ne menja misljenje na cemu istrajavaju Komunisti I TZV. Radikali (kazem TZV, zato sto od njih 1000, jedan jedva zna sta ta rec znaci) U mom bivsem kraju postojala je narodna mudrost,a glasi: Kakva je razlika izmedju coveka I Magarca,odgovor je: Covek menja misljenje, a Magarac ne menja, zasto, pa zato sto covek ima misljenje, a magarac nema, za magarca misli njegov GAZDA.Svak ko ima UM, RAZUM I artikulisani GOVOR, jeste covek I on na osnovi svog uma I razuma, shvata I razume da je gresio I menja misljenje, a ko to ne razume,on jw kao takav ravan zivotinji I prema tome OPASAN.Nije mi namera da branim Dacica, naprotiv, ako je VUCIC pravi covek kako se predstavlja I Premijer Srbije treba odmah da tu bruku I tog uvaljanog I neuglednog svinjca istera iz svoje Vlade, jer on kao minister spoljnih poslova ne postuje SUDSKU odluku drzave, koju predstavlja u SVETU, ali Vucic to nikad nece uciniti, jer on radi iskljucivo za interse svoga naroda, to izjavi nebrojeno puta I ostade ziv, sto bi narod rekao.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *