Почетна / БРОЈ 371 / Басарин демон историје

Басарин демон историје

Пише Никола Маринковић
Да се иза гротескног, стилски изузетно оптерећеног приповедања крије озбиљнији наум, показује и низ делова текста који на различите начине упућују на претходна Басарина дела, што Анђела атентата, стога, чини сложенијим делом од нпр. Гнусобе или Mein kampfa

Прошле године, у складу са и даље жилавом културом сећања, српска јавност покушала је да реафирмише искуства ратника и атентатора из 1914. године, у кратком налету националног ентузијазма, па је сем спорадичних изузетака (попут романа Џевада Сабљаковића Како убити господина Фројда и приповетке Игора Маројевића Лета су ионако заморна) изостало уметничко обликовање супротне стране, који би нас суочило са оним против чега смо се, под именом „ревизије историје“, тако гласно борили. Роман Анђео атентата Светислава Басаре, иако са годину дана закашњења, појављује се као могућност да, у складу са „политиком књижевности“, у јавност продре глас поражене Аустроугарске монархије и тако поново, можда и на маргинама књижевног живота, отвори озбиљне расправе. Нова књига аутора Фаме о бициклистима свакако поседује тај потенцијал, у најмању руку због ерудитног приповедања, које пружа поглед на српску историју на који већина читалаца у Србији није навикла. Ипак, сам текст дела открива друге, претежније чиниоце смисла, битније од саме могућности да Срби слушају исповест Франца Фердинанда у посредовању и обликовању Светислава Басаре.
Роман отвара цитат из сјајног есеја Валтера Бењамина, који слику Angelus Novus Пола Клеа тумачи као приказ тока историје као тока ужаса. Ова конзервативна, песимистична слика историје Басариним читаоцима позната је још из његових ранијих, претежно есејистичких књига (највише у Дрвету историје) али се озбиљни стил Бењаминовог есеја напушта већ на првим страницама.
Главнину текста чине два поглавља, „Јерихонске трубе свирају Радецки марш“ и „Музеј гадости“, обликована као посмртна исповест Франца Фердинанда свом, такође посмртном, секретару Фердинанду Берхтолду. Историјске, политичке, па и филозофске опаске главног лика стилизоване су са доста ироније, цинизма и гротеске, па се слика историје у овом делу приказује не само као таблоид, што је аутожанровско одређење текста, већ више као лакрдија. По принципу снижавања узвишеног, заплети великих историјских догађаја често се мотивишу сексуалним фрустрацијама историјских ликова („сви су, уместо главом, размишљали гузицама, слезинама, јетрама, мокраћним бешикама“). У питању је карневализација принципа озбиљне, политичке историје, где се као главни покретачки принцип приказује глупост, односно непрестано регресирање од некадашњег идеала апсолутне монархије.
За читаоце којима нису познати Басарини ставови о монархији, ово би могло деловати као потпуно, иако не и произвољно, пародирање и релативизација овог историјског облика владавине („за свеопшту спрдњу и увесељавање“) да ствари нису мало компликованије. За Басариног Франца Фердинанда, као и за његовог творца у ранијим текстовима, монархија је духовна категорија, али истовремено и ограничење пале, озверене људске природе да чини зло другима. Са Француском буржоаском револуцијом, а нарочито са романтизмом и култом народа, ова страна људске природе добија на замаху и почиње свој продор у повест. Народу, који све вулгаризује, загробни наследник бечког трона супротставља апсолутизам, као идеалан метод да се нижа раса (а за Фердинанда су сви људи нижа раса) држи у покорности, а да историја буде више разумна. Да се иза гротескног, стилски изузетно оптерећеног приповедања крије озбиљнији наум, показује и низ других делова текста који на различите начине упућују на претходна Басарина дела, што Анђела атентата, стога, чини сложенијим делом од нпр. Гнусобе или Mein kampfa.
Обимом мањи део романа, „Correspondance diplomatique“, псеудописмима америчког и совјетског амбасадора, напосе и самог Ј. Б. Тита, стилизован као и исповест Франца Фердинанда, таблоидну визију историје преноси и на СФРЈ. На тај начин се употпуњује основна, по речима Николе Милошевића, „теоријска оптика“ романа. Она је најуспелије формулисана у цитату Ридигера Зафранског који се неколико пута преноси у тексту: „Нису, значи, слободни људи били ти које је држава угњетавала, не, биле су то само дивље звери које је она држала на спасоносним ланцима.“
Ако се ова реченица Зафранског, истргнута из контекста, упореди са Фердинандовим и речима америчког амбасадора из другог дела романа (а, што да не, и са речима реалних америчких амбасадора) Басарин роман-таблоид није само утопијско, карневалско ослобађање од ужаса догађајне историје (од којег бежи Клеов анђео са слике). Свестан недовољности гротеске, Басара у Анђелу атентата легитимише апсолутизам (монархије, социјализма, па и нови, глобализма) као механизме који би човека, као „нижу расу“, лишили могућности делања, а самим тим и слободе. Баш како политика моћних и иначе чини, стилски много лошије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *