Америчка битка против времена и Русије

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Оцене председника Барака Обаме, чија држава има спољни дуг од преко 110 одсто БДП и он непрекидно расте, о његовом наводном успеху у рушењу економије Русије, показале су се у најмању руку као преурањене

Председник Русије Владимир Путин потписао је прошле недеље низ важних закона, које су претходно усвојила оба дома парламента. Међу њима је и закон којим се ратификује међународни споразум земаља БРИКС о стварању пула девизних резерви у износу од 100 милијарди долара. Овај самоуправљајући пул треба да послужи као полазна тачка за стварање новог глобалног финансијског механизма, односно алтернативе Међународном монетарном фонду и Светској банци. У старту, валутни пул решаваће задатке везане за одбрану од могућих притисака на платне билансе земаља БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) као и за пружање међусобне подршке. Ове резерве користиће се у случају појаве притисака, а тачније спољних удара, на платни систем чланица БРИКС, али и као превентивни инструмент у случају проблема у билансима.

На тај начин, БРИКС ће добити стабилност и чврстину неопходну за самостално деловање на међународној арени. Ако се ствари шире посматрају, управо је стварање валутног фонда БРИКС карика која недостаје за све извеснију конфронтацију са Вашингтоном на најважнијем плану – а то је доминација долара. Неопходно је формирати инфраструктуру и инструменте, који ће омогућити што безболнији прилазак „мултиполарном финансијском поретку“. Ако се зна да је Кина већ створила свој независни систем међународних плаћања (уместо западног „свифта“) а да је Русија већ далеко напредовала у формирању сопственог, онда ситуација постаје много јаснија.

[restrictedarea]

ЈАЧАЊЕ РУБЉЕ У том погледу индикативна су дешавања са руском економијом. Читав низ економских удара које је Кремљ претрпео прошле године ипак није Русију бацио на колена. Није се показала као исправна оцена америчког председника Барака Обаме да је Америка поцепала руску економију на фронцле. Вештачки изазван пад цене нафте, неколико кругова западних санкција, бројни облици неформалног и „негласног“ бојкота Русије и њених држављана ипак нису дали жељене резултате. Рубља је драматично опала крајем прошле године, али последњих недеља, не мање спектакуларно, враћа изгубљене позиције. Захваљујући маневрисању руских банкарских власти, Москва је још и зарадила на девизном тржишту, што само по себи није било циљ. Много је значајније то што је руска економија у целини стабилизована, тржишта крећу у правцу опоравка, обнавља се прилив инвестиција, а да притом држава нигде није засекла превише болно.

Међутим, како је и сам премијер Дмитриј Медведев нагласио, осећа се општи пад инвестиција у поређењу са ранијим годинама. Овај проблем није нимало безначајан и његова последица биће мањи привредни раст. Са друге стране, од краја априла, и московски и страни медији – међу њима, на пример, и амерички Си-Ен-Ен – почели су да извештавају о томе да прилив инвестиција у руску економију приметно расте, што повезују управо са опоравком рубље, али и са растом цене нафте на светском тржишту. Статистичари су израчунали и да је рубља ојачала 25 одсто, односно више него што се повећала цена „црног злата“ и то оцењују као изузетно позитиван знак. Коментаришући ове вести, Путин је нагласио да је Русија прошла врх кризе и да сада следи период опоравка.

Тако и западни експерти оцењују да је Русија привлачна за инвестиције, без обзира на уведене санкције. Као пример се наводи да су сви они инвеститори који су сачували, па и ојачали своје присуство и након увођења санкција сада озбиљно профитирали. Износи се став да су ограничења наметнута ембаргом допринела да профити оних који су сачували своје место на руском тржишту сада буду много већи. Одсуство јаке западне конкуренције свакако је ојачало перспективе домаћих привредника, за које су западне санкције представљале дар са неба, а све је већи број страних бизнисмена који своју шансу виде у новонасталој ситуацији. То све сведочи да је Русија последњих година научила не само да прима и амортизује ударце већ и да их задаје.

САНКЦИЈЕ БЕЗ ЕФЕКТА Зато су се најаве председника Обаме, о његовом наводном успеху у рушењу економије Русије, показале у најмању руку као преурањене. „Зец“, односно у овом случају „Медвед“, и даље несметано трчкара по шуми, док је Обамин ражањ и даље празан. Чак, такво хвалисање није ни умесно за лидера државе која, попут САД, има званични спољни дуг што премашује 110 одсто бруто домаћег производа. Да се не испостави на крају да је америчка економија поцепана на дроњке? Судећи по трендовима раста америчког дуга, јасно је да је то неминовно уколико САД и Европа не потпишу такозвани споразум о Трансатлантском трговинском и инвестиционом партнерству (ТТИП). А то ‒ још увек није загарантовано. Између осталог, и зато што овај споразум предвиђа приватизацију од стране америчких компанија европских јавних здравствених и образовних установа, као и водовода. Европске земље отварају своје тржиште за америчку ГМО храну, смањује се утицај синдиката, а повећава банкара и америчких обавештајних служби. Зато не чуди што је отпор ТТИП-у и даље велики у Европи. Све док не буде коначно сломљен. Али, ако не буде, Америка ће доживети крах.

Амерички експерти отворено опомињу Обаму да санкције нису имале никаквог ефекта на Русију, а поготово на евентуалну промену њене спољне или унутрашње политике. Рекло би се да је ембарго имао управо супротан ефекат. Руси исказују рекордно високу подршку Путину, Москва све брже јача на војном плану, а политика притисака довела је до тога да Кремљ сада много одлучније дефинише своје спољнополитичке приоритете. Дошло је и до историјског стратешког зближавања Русије са Кином, оличеног у стварању Шангајске организације за сарадњу (ШОС) која треба да постане војно -политички савез у будућности. Русија развија економску и политичку сарадњу не само са земљама БРИКС већ и са старим партнерима као што су Куба, Вијетнам, Египат и Никарагва, али и новим, попут Ирана, Аргентине, Венецуеле и других. Оно што је такође важно јесу успостављени партнерски односи Москве са земљама Европске уније, као што су Грчка, Мађарска, Кипар, Чешка, Словачка, Аустрија…

Тако нестају фактори који су доскора плашили стране инвеститоре, што признаје и утицајни „Вол Стрит џорнал“. Стабилизација цене нафте на нивоу на којем се Русија већ осећа комфорно, геополитичка сарадња Русије са новим моћним играчима, попут Кине, све су то елементи који указују да Кремљ има разлога за оптимизам. Чак много више него Бела кућа, што такође ставља под знак питања Обамине изјаве. Као шлаг на торту дошле су и корекције прогноза америчке рејтинг агенције „Стандард енд пурс“, која је све донедавно нескривено и необјективно приказивала руске перспективе у црним тоновима. У најновијем извештају, ова Москви изразито ненаклоњена кућа признала је коначно да већ почетком следеће године треба очекивати опоравак руске економије у низу сектора.

 

ПАРТНЕРСТВО ИЛИ РЕКЕТ Реално, Русија и даље има економских проблема, али мотори њене привреде, као што су енергетски гиганти „Газпром“ и „Росњефт“, и даље снажно вуку напред. Планским мерама државне подршке руским привредницима у области индустрије, грађевинарства, високих технологија брзо се премошћава досадашња зависност од увоза. Мења се у великој мери и географија тог увоза и уопште економских партнера, где се на прилично недвосмислен начин показује Европи да није незаменљива. А такве ствари у данашњем свету не могу да не изазивају нервозу. Како према Москви, наравно, исто тако и према креаторима западних санкција – Американцима.

И ту се долази до кључног питања: ако су заиста западне санкције нанеле сасвим прихватљиву и предвидљиву штету Москви – због чега су оне уопште увођене? Чак и водећи амерички политичари, попут Обаме и потпредседника Џоа Бајдена, признали су да су вршили страховит притисак на Европљане да се придруже санкцијама. У чему је разлог? Два су основна. Први је у самом процесу притисака, јер одвајање ЕУ од Русије оставља Европљанима само један избор, Америку. Тако и ТТИП споразум постаје ближи реалности. Други разлог произлази из првог: ако се Европа и Русија раздвоје, Вашингтон може да настави туђим рукама своју политику обуздавања и конфронтације са Москвом, док сам остаје по страни и решава своје унутрашње и спољне проблеме на другим фронтовима. У том смислу, није занемарљив ни профит који ће Американци остварити извозом свог наоружања и безбедности, јер играју улогу јединог „заштитника“ Европе. На микроплану то се зове рекет. На глобалном – Трансатлантско партнерство.

Да ли ће Европа дозволити такав развој ситуације, остаје да се види, али то чак више и није кључно питање. Већ сама чињеница да све више европских земаља пружа отворен отпор показује да Америка ову битку још није добила. Како време буде пролазило, њене шансе ће бити све мање. Док на крају на главну сцену не ступе БРИКС и ШОС и не успоставе нови глобални поредак. То ће се десити у деценији која је пред нама.

[/restrictedarea]