Почетна / Интервју / ЗЛАТИБОР ЛОНЧАР министар здравља Србије – Осиромашени уранијум је оставио трајне последице

ЗЛАТИБОР ЛОНЧАР министар здравља Србије – Осиромашени уранијум је оставио трајне последице

Разговарала Наташа Јовановић
До сада нико није доставио поуздане доказе да вакцине изазивају аутизам код деце, а са друге стране, чињенице су неумољиве када се анализирају статистике о смртности деце пре увођења обавезне имунизације и после ње

Једна од жртава досадашњег тока српске транзиције био је и српски здравствени систем, верно огледало стања у коме нам се налази и читава држава. Са др Златибором Лончаром, министром здравља у Влади Србије, разговарамо о томе како излечити српско здравство, као и о последицама НАТО агресије о којима се нерадо говори, о актуелним питањима дечијих вакцина, о судбини „Торлака“, корупцији у здравству…

Недавно смо обележили 16 година од почетка НАТО агресије на Србију, а (пензионисани) професор Медицинског факултета у Београду, др Слободан Чикарић изнео је податак да је Србија прва земља у Европи по смртности од рака, као и да добар део одговорности за то сносе НАТО бомбе са осиромашеним уранијумом. Како коментаришете ове наводе?

Професор др Слободан Чикарић је са тимом својих сарадника и колега дуго радио на прикупљању информација о последицама бомбардовања 1999. године, посебно у погледу повећања броја оболелих од било којег облика канцера. Подаци до којих су дошли, као и упоредна статистика са неким ранијим периодима, указују да је муниција са осиромашеним уранијумом оставила велике и, бојим се, трајне последице. Међутим, ми прошлост са ове дистанце не можемо да променимо. Наше је да учинимо све да наведене податке о смртности од рака променимо, да нашим грађанима обезбедимо квалитетно лечење уз примену савремених медицинских терапија. Бомбардовање са краја прошлог века није оставило само последице по здравље нашег становништва већ и на комплетан медицински систем. Све то утицало је и на спору обнову и набавку нове опреме, пре свега апарата за радиотерапију, за лечење онколошких пацијената. Али, и то ћемо променити. Ове године ћемо расписати тендер за набавку минимум десет линеарних акцелератора, за које смо средства набавили кроз кредит Светске банке. Иначе, већ смо набавили гама нож, који представља „златни стандард“ радиохирургије. У датим околностима, заиста чинимо максималне напоре да се листе чекања смање и да наши грађани могу да рачунају на брже, ефикасније и квалитетније лечење.

Објављени су и подаци да је Врање најозраченији град у Србији (не рачунајући КиМ) што се такође тумачи „закаснелим“ дејством НАТО уранијумских пројектила којима је околина града гађана 1999. године. Да ли је ваше Министарство испитивало потенцијалне последице по здравље становника тог дела Србије, да ли се уопште тиме неко позабавио на систематичан начин од бомбардовања до данас?

Ово је питање за неке моје претходнике, јер посао министра обављам од маја 2014. године, дакле 15 година од завршетка бомбардовања. Слажем се да постоји потреба да се овакве ствари испитају, али исто тако, као што сам већ рекао, већа потреба је да се свим грађанима Врања и околине, али и других делова Србије, обезбеди правовремено и адекватно лечење. Конкретно за Врање, планирано је ове године отварање нове, савремене, Опште болнице, што верујем да ће много значити за све људе који живе у том крају, али и шире.

[restrictedarea]

Ко је крив – именом и презименом – за недостатак специјалиста ОРЛ, педијатара, радиолога, анестезиолога…? Томица Милосављевић, који је драстично смањио број специјализаната, или неко други? Шта намеравате да предузмете у вези са тим, будући да ситуација постаје хитна, поједини домови здравља су, примера ради, без иједног ОРЛ специјалисте и то на одељењима за децу?

Наш посао данас није да утврђујемо било чију кривицу. Постоје надлежни државни органи који тиме треба да се баве. Наше је да учинимо све да се ствари које су погрешно рађене, планиране и вођене сада у кратком року исправе и да обезбедимо да у будућности здравство боље функционише. Зато смо и спровели измене у одобравању специјализација, увели да могу да се одобре и волонтерске специјализације, као и да више није потребан обавезан стаж од две године у здравственој установи да би се аплицирало за специјализацију. Увидевши колико смо дефицитарни у појединим областима медицине, хитно смо спровели ове мере и у последњих шест месеци, у два циклуса, одобрено је укупно 1.640 специјализација. Специјализације су дуготрајан процес и нећемо ми сутра добити лекаре специјалисте, али ако наставимо плански и системски да радимо на едукацији нашег кадра и на улагању у њихово образовање, више никада не бисмо смели да дођемо у овакву ситуацију да нам недостају лекари специјалисти.

Познато је и да у нашим болницама има случајева да су врхунска опрема и апарати ван употребе, јер нема особља и стручњака квалификованих за њихову употребу и рад на њима. Како се може превазићи ова апсурдна ситуација?

Управо сам претходним одговором делимично одговорио и на ово питање. Много је апсурдних ситуација са којима смо се сусрели, а које смо наследили из претходних периода. То је ствар система и организације посла. Ми смо, на пример, кад је донета одлука о набавци гама ножа, одмах одредили и људе који ће, док траје његова уградња, да се обуче за рад на овом апарату, тако да се неће чекати ниједан дан за прве пацијенте по пуштању у рад гама ножа. Морам да нагласим да овакве ствари не може увек да решава Министарство здравља, већ је то и на менаџменту здравствених установа. Они морају да оспособе свој кадар, па тек онда да траже улагање у опрему.

Ваш претходник (не непосредни) Томица Милосављевић, чинећи „револуционарне“, а заправо штетне и непотребне потезе и измене политике у здравству, често се понашао као – грађевински предузимач! Данас се, међутим, појединцима који имају паре и хоће да их улажу то не дозвољава. Ко им, и због чега то не да?

Није истина да им се то не дозвољава. Разлика је једино у томе што ми инсистирамо на поштовању закона и на максималној транспарентности.

Какви су изгледи да се Србија прикључи систему Еуротранспланта, свест о донирању органа овде је веома ниска с обзиром на живо искуство које имамо са трговином органима на Косову и Метохији, те чињеницу да нико досад није понудио потпуно објашњење где се чувају донирани органи, коме се донирају, и коначно, да ли пристанком на донаторску картицу ми дајемо прећутну сагласност да се наши подаци нађу у некој бриселској бази података?

За укључивање у систем Еуротранспланта постоје јасни критеријуми који морају да се испуне и процедуре које морају да се спроведу. Придружење овом систему много би значило за наше грађане и ту не постоји ништа „закулисно“. Донорски систем је једна изузетно хумана категорија и чланство у Еуротранспланту нашој држави даје на значају. Управо овај систем је гарант да злоупотребе о каквима причате нису могуће, јер је база података којом Еуротрансплант располаже заснована на подацима који се строго контролишу.

Својевремено сте били у тиму наших лекара који је радио трансплантацију јетре у Србији. Како објашњавате чињеницу да данас трансплантацију јетре и срца у Србији раде доктори из Хрватске, а да ови захвати нису поверени нашим лекарима? 

Ја сам и даље у тиму лекара који обављају ове сложене операције. Управо због недовољно развијене свести о донорским картицама, ми данас имамо све мање оваквих операција. Иначе, не видим ништа лоше у томе да наше колеге сарађују са стручњацима из иностранства, преузимају од њих знање и учествују у процедурама са којима не могу да се сусретну често. Исто тако, и наши лекари одлазе по позиву и у Хрватску, и у друге земљe.

Најавили сте успостављање јединственог информационог система и националног здравственог рачуна  докле се стигло са тим?

Најавили смо успостављање јединственог информационог система, јер је то један од услова да грађани добију ефикаснију и квалитетнију здравствену негу, а Министарство здравља ажурнији преглед трошкова, потрошеног санитетског материјала, броја интервенција, прегледа… Јавни позив за достављање понуда заинтересованих компанија за учествовање у овом послу биће ускоро расписан, а очекујем да до краја године систем буде имплементиран и да почне да се користи.

Изменама Закона о заштити становништва од заразних болести, вакцинација деце у Србији од априла ће бити обавезна. Како објашњавате чињеницу да је у појединим развијеним земљама ЕУ вакцинација ствар избора?

Ово објашњавам чињеницом да те земље имају обухват вакцинације већи од 95 одсто, што је по СЗО норматив за квалитетну имунизацију становништва. Поједине земље, које спомињете, спроводе другачије мере против оних који не вакцинишу своју децу. У тим земљама не можете да упишете децу у вртић, школу, уколико их не вакцинишете, а у случају да се дете разболи од болести против које је требало да се вакцинише, морате о свом трошку да лечите своје дете.

Измене Закона које су усвојене треба да утичу на свест родитеља о обавезној вакцинацији. Вакцинација је била обавезна и пре ових измена, а такве ствари се у неким ранијим државама на овим просторима никада нису доводиле у питање.

Да ли је бојазан родитеља оправдана ако је познато да произвођачи вакцина траже правно изузеће у случају тужби? Важно је питање и колико је и у којем проценту утврђена веза између вакцине и аутизма.

Медицина је наука која се заснива на чињеницама. До сада нико није доставио поуздане доказе да вакцине изазивају аутизам код деце, а са друге стране, чињенице су неумољиве када се анализирају статистике о смртности деце пре увођења обавезне имунизације и после ње.

Да ли је састав вакцина исти у свим земљама ЕУ? Између осталог, родитеље у Србији интересује: да ли и даље постоје и да ли су у употреби вакцине које је производио „Торлак“, а које су – очигледно успешно, без нежељених последица – овде примењиване деценијама?

Не постоји производња вакцина посебно за Србију, а посебно за Немачку, на пример. Све вакцине се праве од истих сировина и тако се даље дистрибуирају, под посебним прописима који важе за транспорт. Све вакцине пролазе проверу и анализу произвођача, али и регулаторних здравствених тела тих земаља да би биле регистроване. Напослетку, свака вакцина која се увезе код нас мора да прође и контролу наше Агенције за лекове и медицинска средства и да добије њен сертификат.

„Торлакове“ вакцине апсолутно задовољавају прописане стандарде и оне би се и даље користиле, кад је у питању њихов квалитет. После година запостављања овог озбиљног домаћег фармацеутског гиганта, који је у своје време био међу првих пет произвођача у Европи, решени смо да помогнемо и да се улагањем у „Торлак“ створе услови за даљи рад и развој овог института.

Најчешће критике на здравствени систем тичу се неефикасности, дугих листа чекања на специјалистичке прегледе и операције, права пацијената, а чињеницу да грађани област здравства сматрају најкорумпиранијом недавно је потврдио и сам директор Клиничког центра изјавом да у Србији без везе нема ни лечења. Јавашлук, неодговорност и недисциплина у здравственим установама (истина, не свим, дакле – част изузецима!) понекад су запањујући. Ко је крив за овакву ситуацију и шта Министарство ради у вези са овим питањима?

Постоји опште мишљење о нашем здравству, које се, нажалост, ствара на основу неких усамљених примера. Отуд и ово ваше питање. Не слажем се са вама да у здравственим установама влада јавашлук, неодговорност и недисциплина. Напротив. Лекари и остало медицинско особље, одговорно тврдим, чине бољи слој нашег друштва. Са великом пожртвованошћу и у веома деликатним условима брину о здрављу наших грађана. Систем је гломазан, можда и превазиђен, па свакако долази до одређених проблема, којих смо свесни и које решавамо. Формирали смо тимове, одредили стручњаке који се баве решавањем листа чекања у својим областима и у протеклом периоду су те листе скраћене за минимум 15 одсто. Нисмо тиме задовољни, радимо још на томе и, као што сам обећао, решићемо проблем листа чекања. Прогласили смо нулту толеранцију према корупцији, а појачан надзор наших инспекција даје резултате и ови случајеви су све ређи. Морамо се погледати у очи и бити реални. Питање корупције је системско питање. То је нешто што је постало готово ствар фолклора. Ми то не прихватамо, не желимо да „бели мантили“ буду синоними за корупцију. Учинићемо све да то тако и буде, али морају и грађани да нам помогну у том послу. Често и сам чујем оптужбе да је неко тражио паре за неку услугу, али кад тражим конкретне податке како би те ствари истерали на чистац, до тога не долазимо.

С друге стране, желео бих да укажем на проблем корупције на једном другом нивоу, који не дотиче директно грађане, али има много већи утицај на систем здравства. То је корупција приликом спровођења јавних набавки. Контролом ових процеса, сарадњом са Управом за јавне набавке, успели смо да остваримо огромне уштеде. Али, то је тек почетак.

По угледу на развијену Европу и у Србији ће, како сте најавили, пацијент моћи да бира између приватне и државне праксе. Код мапирања приватних здравствених установа, којим критеријумима се руководи Министарство?

Сматрам да је укључивање приватне праксе нешто што је неминовно и што је морало много раније да се уради, пре свега у интересу наших грађана. Дао сам пуну подршку Асоцијацији приватних пракси и на њима је да током ове године израде тзв. „личну карту“ свих „приватника“ у Србији како бисмо тачно знали чиме они располажу, од опреме, капацитета до стручног кадра. За то време, у Министарству здравља се ради на припреми законских и осталих прописа како би ова иницијатива могла што скорије да се спроведе у дело. Није то једноставан посао и не треба очекивати да буде готов до краја године, али вас уверавам да од тога нећемо одустати.

Какав је ваш став о лечењу канабисом?

Мој став о том питању је небитан. Битно је оно што каже струка и стручњаци који се баве том облашћу. Зато смо и формирали Радну групу састављену од људи из разних области како бисмо добили меродаван став, који може касније да се упути на јавну расправу и у даљу процедуру, уколико тако буде решено.

У здравственим установама јужно од Ибра већ годинама уназад нема довољно лекова, санитетског материјала, основних средстава за рад, при чему је  само на Клинички центар у Грачаници упућено 80 000 Срба из централног Косова. Да ли се и на који начин решава овај проблем?

Ми смо у свакодневном контакту са здравственим установама на КиМ. Постоје одређени проблеми у дистрибуцији лекова, санитетског материјала и основних средстава, пре свега приликом проласка административних прелаза, али за сада заједничким напорима успевамо да превазиђемо ове проблеме. Недавно смо отворили амбуланту у Пасјану и у сарадњи са Канцеларијом за Косово и Метохију и даље ћемо спроводити све неопходне мере за обезбеђивање адекватне здравствене неге за наше становништво у Покрајини.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Интересантно је да се министар здравља др Златибор Лончар тако критички изјашњава о последицама – НАТО УРАНИЈУМА, а из све снаге
    подржава вакцинацију наше деце /ОБАВЕЗНОМ, ЗАКОНСКОМ ВАКЦИНАЦИНЈОМ/
    – НАТО ВАКЦИНАМА /из земаља које су нас бомбардовале осиромашеним
    уранијумом/?!
    Изгелда да су министар др Залтибор Лоначар и његови истомишљеници
    о обавезној вакцинацији наше деце – НАТО ВАКЦИНАМА /посланици Скупштине Србије/ у ракораку са сопственом памећу, ако је уопште имају?!

    Драган Славнић

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *