Милорад Вучелић / главни уредник
Тешко је славити, обележавати, празновати или оспоравати Први мај у земљи у којој нема респектабилне левице. Социјалистичка партија Србије се тим именом покаткад окити а посебно уочи избора, док у међувремену служи као снага која се свим силама труди да осујети, обрука или чак затре сваки левичарски траг. Нема чак ни покушаја да номенклатура вајних српских социјалиста себе доведе у неку везу са грчком „Сиризом“ или шпанским „Подемосом“. Они од тога беже као ђаво од крста. На наше синдикате и њихову срамну улогу не треба ни трошити речи. Посезање за „Сиризом“ од неких припадника бившег жутог картела није ништа друго него пародирање или травестирање нечега што има везе са левицом.
Левица је незамислива без појмова као што су капитал, вишак рада, експлоатација, еманципација, социјализам, профит, јефтина радна снага, класа и класна свест, пролетаријат, правична расподела, социјална сигурност, солидарност, равноправност, слобода… Ништа од тога није присутно ни у једном озбиљном теоријском, критичком и практичном политичком увиду у нашу стварност. О акцији да и не говоримо. Левица код нас није чак ни онаква како је ниподаштавајући карактеришу у свету, именујући је као „неолиберализам минус“ или „плус“, свеједно.
Све је ишчилило у неки магловити социјални дијалог, друштво једнаких шанси, борбу против сиромаштва, поштовање људских и мањинских права са нагласком на оним хомосексуалним. Једино чиме се вођство назови левице Социјалистичке партије дичи јесте Парада поноса. Сва њихова социјална и слободарска енергија ту почиње и ту се завршава.
[restrictedarea]Левица би да је има морала на нов начин посебно проблематизовати појам патриотизма а поготово због својих историјских хипотека и заблуда у вези са интернационализмом, југословенством и космополитизмом. А с тим у вези је и очување слободе, независности и суверености своје државе и очување националног идентитета српског народа те одлучне борбе против сваког облика окупације, било тврде било меке или пак империјалне глобализације. Бројни припадници властољубивог вођства просто се утркују у томе ко ће више обрукати своју прошлост и ко ће се више шегачити са правим оснивачима СПС-а и којим ће редом и по убрзаном поступку сахранити све идеје социјалне државе и социјалне правде, а демократски социјализам нико и не сме да помене.
Борба за очување јавне својине и природних ресурса морала би, такође, бити једна од основних вредности за које се левица залаже. Посебна пажња морала би бити посвећена баштињењу борбе против фашизма и неприхватању лажима и фалсификатима наметнутих кривица српском народу.
Али, као што знамо и видимо, ништа од свега тога. Све сами кукавељи и слуге свакојега режима.
Ни са десницом ствари не стоје ништа боље. Одавно нико није чуо да се неки српски политичар или јавни интелектуалац позвао на српску традицију, веру православну, цркву, мајку Русију, словенство, српску идеју, стару државу, Божју правду или Бога… Не чује се готово нигде „За крст часни и слободу златну“.
Али, ваљда као и у остатку оног, кажу, напредног и демократског света којем треба да тежимо, подела на левицу и десницу ионако је превазиђена. Обе сада служе истом, крупном капиталу.
Баш зато је, зато што разлике између левице и деснице данас више нема, у Србији много важнија подела на државотворне, и оне које би да нам државу разграде по моделу који нам прописује Европска унија. А Србија је, можда, тој Европској унији овог уторка рекла своје „не“, и права је штета, премда не и чудо, што то скоро нико није приметио.
У Београду је, наиме, овог уторка боравио немачки вицеканцелар и шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер. Није нам донео нове услове, само је поновио старе. Али важније од онога што је рекао Штајнмајер било је оно што је изговорио српски премијер Александар Вучић. А он је најпре јавно признао оно што читаоци „Печата“ одавно знају, да наше ЕУ интеграције не зависе од реформи које ћемо спровести већ од односа са Косовом, и да Србија независност Косова никада неће признати, што значи да је европски пут Србије унапред осуђен на пропаст. Штавише, ако ЕУ и немачки услови остану какви су данас, нећемо добити ни отварање првих преговарачких поглавља јер, рекао је Вучић, нема ни говора о препуштању 100 одсто хидропотенцијала језера Газиводе приштинским властима, што је иначе један од незваничних немачко-европских услова: „На то ме нико на кугли земаљској неће натерати. Ако неко жели договор, онда мора да то и покаже, а одлука је на ЕУ.“
По нашим старим, и десним и левим, обичајима, гости када ти долазе у кућу на славу, ручак или вечеру, ако је кућа твоја и ако су гости позвани а не незвани, доносе флашу ракије или вина и домаћици цвет или букет цвећа. Код нас се изгледа усталио један нови и модерни обичај. Ко год наљегне у још увек и те како нашу државу он доноси неке услове, оцењује нас, ставља примедбе, љути се и бреца на нас, даје нам налоге и наредбе а да и не говоримо о томе како нас после јавно оговара и куди. И када нас неко од тих гостију и похвали он одмах дода да треба још пуно да радимо и много тога да довршимо.
Готово сви гости из ЕУ нам саопштавају да мир на Балкану и у свету зависи само од нас и наше спремности да сарађујемо у њиховом интересу. Они одиста мисле да ми не знамо да из све снаге помажу стварање велике Албаније, да нису чули да ОВК запоседа делове Македоније која је већ фактички преполовљена, да немају појма да вехабије убијају српске полицајце у Зворнику и да је то само почетак, да не покушавају да свим другим силама укину Републику Српску, да не гурају Грчку у банкрот и да се и сами налазе пред сломом евра и ЕУ, да не знамо да настављају са санкцијама према Русији и да се у Украјини и даље подгрева ратни сукоб, да не знамо да се свим силама труде да зауставе руски гасовод преко Турске и Грчке… Све то је тобоже у реду и све то није ништа што угрожава мир и стабилност у региону и шире – ако ми признамо шиптарску независну државу Косово!
Није него, или – мало морген, што би рекао Слободан Милошевић.
[/restrictedarea]
