Почетна / БРОЈ 365 / Заточеник немирне савести

Заточеник немирне савести

за „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић
Смрћу Гинтера Граса подвучена је коначна „црта“ испод свих контроверзи које су га пратиле: у коначном збиру што га увек прави време остаће највероватније само једно – велики писац великог „Лименог добоша“, све остало ће се преселити у фусноте

Новинске агенције јавиле су 13. априла да је, у 88. години, на клиници у Либеку умро један од најзначајнијих немачких писаца и ангажованих интелектуалаца, Гинтер Грас.

У изразима саучешћа с разних страна света, „личност националног формата“, Грас, издваја се, по свом литерарном делу и политичком ангажману, у оне изузетне Немце, међу савременицима, с планетарним уважавањем и угледом.

Гинтер Грас је, иначе, могао потписати стихове некад слављеног, па готово заборављеног Владимира Мајаковског „осећам да је ЈА за мене мало, неко се из мене упорно отима…“

Личност вишеструких интересовања, талената и ангажмана. Никад „из једног комада“. Увек снажне речи, потеза и геста. И у позитивном и у мање позитивном смислу. Професионалном и личном. Литерарном, политичком и етичком. И кад се то (све) у његовом, наглашено особеном случају, макар наизглед, (у)чини неодвојиво.

Писац, по чему ће остати упамћен, и кад буде за неке будуће генерације долазио из „неког далеког времена“. Романсијер, с великим бројем наслова, којима ће се, некима од њих, једном још само бавити књижевни историчари. Али и аутор једног, макар мањег броја романа, међу чијим корицама ће читаоци, још дуго, увек изнова откривати особени Грасов „магични реализам“. У омамљујућем, и кад делује и дејствује као мора, горком и непоновљивом „Лименом добошу“, пре свега.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Један коментар

  1. … покој му души… Само, питање је, ако сам није разумео сопствени `микрокозмос`, како може другима да буде од помоћи ?
    Одувек је било надарених приповедача, а једна црта немачке надмености је и та, да настоје другима да наметну своје `еталоне` ?
    Није важно што `доктор` није у стању самог себе да излечи, битно је, да је `доктор`, и то – њихов ? / а канда, нису у стању да школују довољно својих лекара, па их `усисавају` и – одавде ?!/

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *