Почетна / Свет / Заточеник немирне савести

Заточеник немирне савести

за „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић
Смрћу Гинтера Граса подвучена је коначна „црта“ испод свих контроверзи које су га пратиле: у коначном збиру што га увек прави време остаће највероватније само једно – велики писац великог „Лименог добоша“, све остало ће се преселити у фусноте

Новинске агенције јавиле су 13. априла да је, у 88. години, на клиници у Либеку умро један од најзначајнијих немачких писаца и ангажованих интелектуалаца, Гинтер Грас.

У изразима саучешћа с разних страна света, „личност националног формата“, Грас, издваја се, по свом литерарном делу и политичком ангажману, у оне изузетне Немце, међу савременицима, с планетарним уважавањем и угледом.

Гинтер Грас је, иначе, могао потписати стихове некад слављеног, па готово заборављеног Владимира Мајаковског „осећам да је ЈА за мене мало, неко се из мене упорно отима…“

Личност вишеструких интересовања, талената и ангажмана. Никад „из једног комада“. Увек снажне речи, потеза и геста. И у позитивном и у мање позитивном смислу. Професионалном и личном. Литерарном, политичком и етичком. И кад се то (све) у његовом, наглашено особеном случају, макар наизглед, (у)чини неодвојиво.

Писац, по чему ће остати упамћен, и кад буде за неке будуће генерације долазио из „неког далеког времена“. Романсијер, с великим бројем наслова, којима ће се, некима од њих, једном још само бавити књижевни историчари. Али и аутор једног, макар мањег броја романа, међу чијим корицама ће читаоци, још дуго, увек изнова откривати особени Грасов „магични реализам“. У омамљујућем, и кад делује и дејствује као мора, горком и непоновљивом „Лименом добошу“, пре свега.

[restrictedarea]

 

РЕЗАК СТАВ, ЈАЧИ ОД ЕМОЦИЈА

Поета који је, у сенци романсијера, истрајавао с уочљивим поривом и нагоном и мање уочљивим успехом и талентом. Са често реским ставом јачим од емоције, (лирске) атмосфере и (музичког) ритма. С више политичког одјека него литерарне резонанце, понекад на граници афере и скандала. Попут оне, једне од последњих песама која је, под насловом „Оно што се мора рећи“, изазвала жучне и жустре реакције и контроверзе међународних размера.

Због те песме (о чему нешто касније) аутору ће, који се више и снажније од свих немачких писаца громовито и непоштедно обрачунавао са нацистичким злочинима и Холокаустом, бити и званично забрањен улазак у јеврејску „свету земљу“ ‒ као провокатору и антисемити!

У млађим данима, макар накратко (пре добровољно него невољно) у нацистичкој униформи оружане ес-ес формације (Waffen SS, оклопна дивизија „Фрундсберг“, названа по војсковођи Георгу фон Фрундсбергу из петнаестог века) о чему ће тврдо ћутати пуних шест деценија. Па рудар, затим каменорезац. Па на (озбиљним) студијама, најпре у Диселдорфу, потом у Берлину, вајарства и графике, при чему ће бити успешнији графичар од скулптора. Боем и „дечја душа“ у помало застрашујућем „паковању“. Физички стамен, под густим обрвама, као (очним) надстрешницама, и још гушћим (црним, док нису кренуле седе) „морж брковима“. Злопоглеђа, с лулом коју не испушта из уста.

Годинама неприкосновени литерарни критичар и буквално пресудитељ на (западно)немачкој књижевној сцени, „пола Пољак, пола Немац и цео један Јеврејин“, Марсел Рајх Раницки га је, у првом сусрету (1958, док је Раницки још био у Пољској) као књижевног госта у Варшави, овако видео у тамошњем, за оне прилике луксузном хотелу „Бристол“, где су (скоро) искључиво ноћивали странци, који су се одећом разликовали од домаћих: „У фотељи је био човек, да се благо изразим, неуредно одевен, а и необријан. Као да је чинио нешто што је неуобичајено у отменом хотелском холу: дремао је. Одједном се прибрао и закорачио према мени. Уплашио сам се. Али страх ми нису задавали његови моћни бркови, него његов поглед, тврд и крут, стакласт, скоро дивљи поглед. Овога, помислио сам, не бих волео да сретнем у некој мрачној улици, вероватно у џепу панталона има, ако не баш револвер, а оно нож.“

ПРИЧА О „ДОБОШУ“

При том првом сусрету, на (банално) питање Раницког „на чему радите, млади пријатељу“, добио је одговор: пишем роман. Да ли би нешто хтео да каже о радњи? Да, рекао је. Пише историју једног човека, патуљка, смештеног у лудници, а ствар почиње у двадесетим годинама и сеже до данас.

Раницки је видео поново тог „младића“ 1958, овога пута у Западној Немачкој: Грас је на састанку чувене „Групе 47“, коју су чинили углавном левичарски опредељени, будући најбољи немачки писци, читао два поглавља из још необјављеног „Лименог добоша“.

Тада се већ могло наслутити да ће његов романсијерски првенац (из „Гдањске трилогије“, коју ће чинити још романи „Мачка и миш“ и „Псеће године“) бити „дело које ће померити границе (немачке) књижевности“. И донети први глас што ће, сагом о малом Оскару који „одбија да одрасте“ и са немилосрдном критичношћу сведочећи о успону нацизма у национално мешовитој средини (сам Грас је рођен у Гдањску, тада немачком Данцингу, као „мешанац“ ‒ отац Немац, мајка Пољакиња) проговорити јасно и снажно о немачкој кривици и злочинима.

Појава романа, који ће младом писцу донети светску славу, дочекана је у његовој земљи најпре „на нож“ и анатемом. Конзервативни политичари су гракнули, у Диселдорфу је чак спаљен, а онда је националну ускогрудост поразила следећа чињеница: „Лимени добош“ је убрзо постао светски бестселер.

Те чињенице сетиће се са закашњењем од (пуних) четрдесет година Нобелов комитет. Највеће светско признање за књижевност Гинтер Грас је добио (тек) 1999. године, захваљујући управо „Лименом добошу“. За чланове жирија његов првенац представљао је, откривајући „заборављено лице историје“, својеврсну награду за немачку књижевност: био је то „нови почетак након деценија лингвистичке и моралне деструкције“.

Сам Грас се, у говору поводом уручивања награде, присетио оних (давних) бурних реакција на роман које су га „научиле да књига може да изазове увреде, неспутани бес, чак и мржњу“ и да се оно што је „учињено из љубави“ према сопственој земљи може доживети као „прљање гнезда“. „Од тада сам“, подсетио је, „постао контроверзан“.

„Добош“ је заиста одредио, дефинитивно и неопозиво, стваралачки и интелектуални профил и антинацистички ангажман Гинтера Граса. Хтео је очигледно, од тада, да по сваку цену буде настављач оне сјајне традиције ангажованих писаца, који су се реско и недвосмислено изјашњавали о кардиналним питањима своје епохе. Од Емила Золе, преко Бертолта Брехта и Хајнриха Бела, до Жан-Пола Сартра. Поверовао је да би у другој половини двадесетог века могао да буде оно што је у првој био његов велики претходник Томас Ман.

МОРАЛНИ АПОСТОЛ

Обрушавао се, пером као мачем, нештедимице, на све притворно и нацистичко, градећи временом снажну и непорециву позицију моралног апостола, свести и савести нације, што му је прибавило енормна признања изван земље и невероватан углед.

Снажно се и политички непосредно ангажовао на страни Социјалдемократске партије, нарочито у време Вилија Бранта. Понесено и запаљиво говорио је на страначким предизборним скуповима. Био је Брантов блиски пријатељ, саветодавац и чак писац неких говора једног од најугледнијих, а свакако најпопуларнијих (западно)немачких канцелара.

А онда је, и управо највише због тога, 2006. дошао невероватан шок. Жестоки антинациста и непоткупљиви морални жрец признао је, драстично и драматично закаснело, после шест пуних деценија оловног ћутања, пред излазак из штампе његовог аутобиографског дела „Љуштећи (црни) лук“, да је и сам, добровољно, на неколико месеци пред крај рата ускочио у нацистичко злочиначко коло. Истицао је и том приликом, и касније, уверен да би то могла да буде „олакшавајућа околност“, како до рањавања у једном окршају, после чега је одведен у америчко заробљеништво, сам није испалио „ниједан метак“ и није починио никакав злочин.

ШОК ЈАЧИ ОД ИЗГОВОРА

Шок је био јачи од објашњења и изговора. Кренула је медијска и политичка реакција која га је изненадила жестином јер је, по његовом мишљењу, „прерастала у харангу“. Морални апостол је наједном скинут с трона. Оптуживан је за опортунизам, дволичност и – издају. Над његовом „сунчаном страном“ надвила се мрачна и тешка сенка. Појавили су се чак захтеви да му се одузме Нобелова награда. Интелектуална јавност се оштро поларизовала. И међу онима који су устали у његову одбрану, оптужујући Грасове нападне критичаре за хипокризију, било је доста угледних и утицајних личности и његових колега који су били склони уверењу да Грас не би, макар онако закаснело, добио највише књижевно признање да се у том часу знало за његову „мрљу“ у биографији.

Лондонски „Гардијан“ пренео је, на вест о Грасовој смрти, текст америчког писца Џона Ирвинга, писан у јеку велике и запаљиве афере, у којем је Американац жестоко устао у његову одбрану. Грас, одсекао је између осталог Ирвинг, за мене остаје херој. И као писац и као морални компас. Његова је храброст, и као писца и као грађанина Немачке, за пример. И та храброст је само повећана, а не смањена његовим признањем.

Грас ће и 2012. године изазвати прави „потрес“ међународних размера (о чему је „Печат“, иначе, писао) политички ангажованом песмом „Шта се мора рећи“, коју су у исто време објавила три угледна и утицајна листа из три земље, немачки „Зидојче цајтунг“, италијанска „Република“ и шпански „Ел паис“. У њој се Грас окомио на „лицемерје Запада“ и упозорио да „нуклеарна сила Израел“ планира да превентивно нападне Иран и разори крхки мир, а да Немачка у томе саучествује испоруком подморница на атомски погон Тел Авиву.

Званични Израел је оштро реаговао, проглашавајући га „непожељном особом“. На Граса се, такође жестоко, обрушио његов некадашњи пријатељ, већ споменути критичар Марсел Рајх Раницки. Тврдио је да је из „скандал мајстора“ (Граса) који после „заиста сензационално написаног“ „Добоша“ није имао „више шта да каже“, у овој „гнусној песми“ проговорио антисемитизам, иако раније „у литератури никад није био антисемит“.

Грас се није много оглашавао поводом жучних напада. Рекао је, само, да ништа у „спорној поеми“ не би променио, осим што би, у новој варијанти, уместо „уопштено на Израел“, критику прецизније усмерио на премијера Нетанијахуа, који „наноси највећу штету сопственој земљи“.

Заточеник сопствене немирне савести, покајнички се, такође закаснело, после петнаест година, осврнуо и на грешку коју је учинио подржавајући 1999. године агресију на СР Југославију. Признао је (у београдском „Времену“, а не у немачким медијима) да се већ покајао што је то учинио кад су учестале „колатералне грешке“.

Погрешно је, каже, процењивао ситуацију, а онда је схватио, кад се уверио да целу ствар воде Американци, да се бомбардовање неће зауставити само на – Косову. Са накнадним сазнањима о природи америчких војних интервенција и њиховим последицама, никада не би пружио такву подршку.

Грас је, иначе, два дана од почетка агресије, приликом отварања Лајпцишког сајма књига, 26. марта 1999. године, изјавио: „Било је крајње време да се Југославија нападне, надам се да није прекасно…“

Грасова смрт подвукла је испод свега црту. У коначном збиру, што ће га учинити време, немилосрдно или праведно, остаће, највероватније, само једно: Гинтер Грас као велики писац великог „Лименог добоша“. Све остало ће се преселити у фусноте.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. … покој му души… Само, питање је, ако сам није разумео сопствени `микрокозмос`, како може другима да буде од помоћи ?
    Одувек је било надарених приповедача, а једна црта немачке надмености је и та, да настоје другима да наметну своје `еталоне` ?
    Није важно што `доктор` није у стању самог себе да излечи, битно је, да је `доктор`, и то – њихов ? / а канда, нису у стању да школују довољно својих лекара, па их `усисавају` и – одавде ?!/

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *