Почетна / БРОЈ 364 / Заговарање „Бантустана“

Заговарање „Бантустана“

Драгомир Анђелковић 

(А)национално друго ЈА или о Вуку пред менталном капијом српске власти

У последњих недељу дана преко разних наших и страних медија навелико се пласирају актуелни ставови Вука Драшковића о Југославији и кривцима за њен распад, Косову, злочинима из 90-их, Хашком трибуналу. Свако има право на своје мишљење, макар оно било и погрешно. Проблематично је када се оно систематски, на темељу опсежног пропагандног механизма, натура другима. Поготово, са неким (гео)политичким циљем у функцији страних интереса. Стога, у вези са идеализовањем Југославије и окривљавањем Милошевића за њен распад – а кроз наведено се прелама још много другог поменутог од стране Драшковића – осврнућу се на његове речи и, на крају, на шири смисао које оне имају.

 

ЕТНО-МЕНАЏМЕНТ

Како тврди Драшковић, „дoк смo били у Jугoслaвиjи, имaли смo нeку пeрспeктиву дa пoстaнeмo бaлкaнскa Aмeрикa jeр je свaкo oд нaс у тoj Jугoслaвиjи мoгao дa будe и Србин и Бoшњaк и Хрвaт, мoгao дa будe и прaвoслaвaц и кaтoлик и муслимaн“. За доказ да није тако, довољно је сетити се титоистичког опресивног етно-менаџмента! Његови рани, послератни домети су укључивали: (1) административно прокламовање црногорске нације и присиљавање Срба у Црној Гори да се декларишу као Црногорци, (2) обрнуте процесе са Буњевцима и Шокцима, којима је забрањено да се тако изјашњавају а наметан им је хрватски идентитет, (3) репресивно асимиловање Срба од стране Македонаца на просторима Старе Србије, који су укључени у састав тек створене македонске федералне јединице (северозападни делови данашње Македоније) односно истоветне процесе у вези са не тако малобројним тада још свесним Србима католицима у Дубровнику и Далмацији, који су присиљени да преко ноћи постану Хрвати.

Да сада не говоримо о забрани (1945) повратка на огњишта бројних Срба са Косова и Метохије, током рата прогнаних од стране албанских екстремиста. Јер, они су могли да се и даље декларишу као Срби, „једино“ им је онемогућено да живе и наведено чине на Косову и Метохији. Неком се учинило да у томе делу Србије има сувише Срба и премало Албанаца, па су последњи и даље (а не само током рата од стране Италијана) насељавани из суседне Албаније, док је првима онемогућен повратак у своје домове. Ваљда да би се у погодном моменту лакше реализовао коминтерновски план о припајању српског Косова албанској држави.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *