ВАСКРС НА ЦРВЕНОМ ТРГУ

СРБИЈА МЕЂУ ПОБЕДНИЦИМА 9. МАЈА У МОСКВИ

Пише Никола Врзић
Хоће ли се српско приближавање НАТО-у завршити на Паради победника на Црвеном тргу у Москви, или ће пак то бити знак нашим евроатлантистима да ступе у акцију и исправе ову грешку историје и наших емоција, које у нашем учешћу у прослави победе над нацизмом не виде ништа погрешно, напротив? А све то, наравно, у име наших ЕУ интеграција

Србија је пропустила изванредну прилику да се обрука. Црна Гора, за разлику од Србије а зарад својих евроатлантских интеграција, ту је прилику да се обрука искористила, што ће рећи да ће се истоветна српска пропуштена прилика негативно одразити на наше(?) евро(атлантске?) интеграције. У сваком случају, 70 година од победе над нацизмом Црна Гора ће 9. маја прославити на централној прослави у Подгорици, а Србија на Војној паради у Москви, на Црвеном тргу. Окаљани НАТО интеграцијама, тог дана ћемо на Црвеном тргу доживети свој морални васкрс. Показаћемо да се не стидимо своје прошлости и да се не плашимо сопствене садашњости, што није нимало лош залог за неку бољу, а свакако слободнију и часнију будућност од оне коју нам доносе наше ЕУ интеграције…

ПАРАДА ПОБЕДНИКА Овог понедељка, 6. априла, наиме, „председник Николић донео је одлуку о учешћу Војске Србије на Паради у Москви“. Председник Србије Томислав Николић учинио је то на основу својих овлашћења која има на основу Устава Републике Србије, Закона о одбрани, Закона о Војсци Србије и Правила службе Војске Србије, и наша војска учествоваће на Паради победника „поводом обележавања Дана победе на Црвеном тргу у Москви, 9. маја 2015. године. Војска Србије учествоваће на Паради победника на основу позива министра одбране Руске Федерације Сергеја Шојгуа, поводом обележавања 70-годишњице Победе совјетског народа у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“.

Нормално. Победа совјетског народа била је и победа српског народа не само зато што су нам Совјети, а углавном Руси, помогли да се ослободимо већ и зато што су они који су за нашу слободу гинули, и због окупације убијени, били углавном Срби. Само су у Србији стрељали 100 Срба због једног немачког окупатора. О Јасеновцу, Јадовну… да и не говоримо, јер је у Независној Држави Хрватској чак и таква пропорција била премала. Велики отаџбински рат био је отуда и наш рат за живот и за слободу, који смо платили скупо а уз то и крваво.

Тако да би Николићево саопштење, његова одлука да се ове скупе победе 70 година касније присетимо бок уз бок са Русима као што смо је и извојевали, пре само неколико година била сасвим очекивана и, безмало, безвредна озбиљније анализе и промишљања. У анализу и промишљање, међутим, морамо; и због украјинске кризе, и због наших ЕУ интеграција, које се и у овој ситуацији показују као нешто противприродно и противречно читавој историји наше борбе да будемо то што јесмо, какви год да смо али смо своји. Та борба и та крв, ако смо људи и ако смо нормални, морају да нас обавежу да својој деци не оставимо мање од онога што нам је остављено, и свако ко се томе супротставља не ради за наше добро, већ ради против нас.

[restrictedarea]

То је супротстављање нама (и Русима) ако не пре, постало очевидно 21. новембра прошле године тачно у 3:17:57 поподне, када се у Трећем комитету Уједињених нација гласало о Резолуцији о „борби против глорификације нацизма, неонацизма и осталих облика деловања који доприносе распиривању савремених облика расизма, расне дискриминације, ксенофобије и с њима повезане нетолеранције“. Русија, и Србија, и већина пристојног света, уосталом, гласали су за ту резолуцију; за њу, међутим, није гласала ниједна од чланица Европске уније, и ниједна од чланица НАТО-а.

И никакво чудо стога није што се Европска унија, кроз уста својих неформалних гласноговорника јер другачије и не може пошто није довољно јединствена а и не сме јер би то већ учинила, сад противи нашем присуству на Војној паради у Москви 9. маја.

КУКАН И КУКАНИ Пре само две недеље, подсетимо, Едвард Кукан, шеф делегације Европског парламента која је посетила Србију јер је за Србију однекуд постала надлежна, председнику Србије замерио је чак и на одлуци да се, сам, појави на Паради победника на Црвеном тргу. Препоручио му је да на ту параду не иде, већ, „ако председник Србије током посете Русији, као и остали западни шефови држава, само посети споменик војницима погинулим у Другом светском рату, нико га неће кривити… Зато је веома важно шта ће ваш председник радити у Москви, да ли ће ићи на Параду или не“.

Наш председник је њиховом посланику тада одговорио оштро – „Председник Републике констатује да је непристојно давати савете некоме ко савет није ни тражио“ – а овог понедељка још и оштрије. Неће само сам Николић отићи на Параду уместо да дан касније положи венац на споменик погинулима, већ ће на Паради, на којој Србије уз Русију не сме да буде, учествовати и Војска Србије.

Па зато и не чуди што је Едвард Кукан одреаговао новим, и сасвим предвидљивим саопштењем кроз које је проткао и претњу од које нам се иначе леди крв у жилама, да ће због Параде победника у Москви настрадати наше ЕУ интеграције: „Видим одлуку Николића о учешћу српских војника на Војној паради у Москви у супротности са изјавама о посвећености процесу интеграције у ЕУ. У тренутној ситуацији таква одлука постаје важан политички гест. Председник Николић требало би да буде свестан да такви гестови могу да имају утицај на процес европских интеграција земље.“

И није да је само Кукан завојштио против Николића и српско-руског сећања на заједничку борбу за слободу.

Јелена Милић, плаћена гласноговорница НАТО-а у Србији, директорка Центра за евроатлантске студије, у изјави америчком Радију „Слободна Европа“ изјавила је да је Србија Шојгуов позив (наравно) требало да одбије јер „цела Европска унија, са изузетком Чешке и још неколико земаља Источне Европе, има став да не треба ићи, не због повода, повод се не доводи у питање, нити се доводи у питање улога Црвене армије, већ због, по мени, свега што, на крају крајева, Путин својом политиком дисквалификује… Ако (Србија) из економских разлога није увела санкције Русији, овај позив је могла да одбије. У Москву, дакле, не би требало ићи – не због онога што је било пре 70 година, него само због овога што је сада. У моралном погледу то би била исправна одлука, без обзира да ли тамо иду или не иду Европска унија и Америка. А трећи, опортуни, разлог је: ако већ идемо ка Европској унији, онда би требало да будемо поуздан и предвидљив партнер. Значи, ми имамо заиста проблем са усаглашавањем своје спољне политике са спољном политиком Европске уније, у коју сами желимо да уђемо.“

И Душан Лазић, бивши дипломата који је сада у Форуму за међународне односе који је члан Европског покрета у Србији који је пак део Међународног европског покрета који у највећој мери финансира Европска комисија, што ће рећи да све то заправо потиче из Брисела, на сличан ће начин: „Мислим да је то негативан потез… После таквих потеза који нису у складу са спољном политиком Европске уније ми можемо да се нађемо у ситуацији да се процес нашег приближавања чланству у Унији, нећу да кажем заустави, али да се добрим делом успори, при чему мислим да ми већ сада имамо знаке успоравања кретања Србије ка Европској унији и, врло често, неких заоштравања на том плану.“

И Флоријан Бибер, професор студија Југоисточне Европе на Универзитету у Грацу кога „Слободна Европа“ увек радо цитира када Бибер треба, као независни експерт, да потврди неку од намера евроатлантске политике на овим просторима: „Наравно, то је само раван симболике, али тим потезима се ипак крши солидарност Европске уније кад је у питању бојкот Русије у неким областима. У неком тренутку ће Европска унија морати да размисли где је граница, како и када је Србија отишла предалеко. Не очекујем то у контексту некакве симболичке одлуке, него у ширем контексту сагледавања компатибилности српске и политике Европске уније према Русији и то, наравно, може водити до проблема у европским интеграцијама Србије. То у будућности може бити много озбиљнији проблем него што изгледа сада.“

Но читав је сукоб наравно много шири од Европске уније, и заправо се тиче Сједињених Америчких Држава и њиховог односа према Русији у који желе да увуку и ЕУ, о чему најуверљивије сведочи јавни сукоб председника Чешке Милоша Земана са тамошњим америчким амбасадором Ендрјуом Шапиром. Шапиро је, наиме, као што је Кукан у Србији критиковао Николића, опоменуо Земана да је његова одлука да путује у Москву 9. маја „кратковида“ и да би „било неподесно“ да он буде, како је рекао, једини државник из ЕУ који ће присуствовати Војној паради на Црвеном тргу. „Не могу ни да замислим да чешки амбасадор у Вашингтону даје савете председнику САД где треба да путује“, узвратио му је Земан. „Нећу дозволити ниједном амбасадору да се меша у програм мојих путовања у иностранство. Бојим се да су, после ове изјаве, врата Прашког дворца за амбасадора Шапироа затворена.“

Поруке које су својим речима и намераваним гестом учинили председници Николић и Земан, притом, шире су од њихових сукоба са неким европослаником или америчким амбасадором. Јер, како је ових дана изјавио руски шеф дипломатије Сергеј Лавров, „сви партнери са којима се састанем када их посетим, или колеге које нам дођу у посету, дошли су под притисак америчког амбасадора или неког ниже рангираног изасланика Вашингтона, који су у регион дошли са упозорењем… САД покушавају да ограниче односе других држава са Русијом“.

ПОСЛЕДИЦЕ 9. МАЈА Тако да нема баш никакве сумње да је Николићева одлука, одлука да отпутује у Москву на прославу Дана наше победе и да у тој прослави учествује и наша војска, изазвала озбиљан бес и незадовољство и у Бриселу и у Вашингтону. Зашто? Зато што зближавање са Русијом аутоматски значи удаљавање од утицаја Сједињених Држава – таква је, наиме, природа тог утицаја, сасвим искључива – и то је нешто што Сједињене Државе себи не могу да дозволе ако желе, као што заиста из све дубине свог интереса и желе, да остану једини светски хегемон.

Но кључно је питање шта ће нам, од ЕУ и Америке, уследити због 9. маја. Званично и јавно, правиће се и ЕУ и САД да се ништа значајно није догодило и наставиће да свој интерес изнуђују од Николића и премијера Александра Вучића све док нешто, што-више-то-боље, од тог интереса од њих могу да изнуде (баш као што су то добијали од Бориса Тадића све док је он био у прилици да им даје) и све док они буду исказивали склоност да под тим њиховим интересом попусте, што се у случају Бориса Тадића, кад га већ споменусмо, никада и није доводило у питање. И истовремено ће, све време тако сарађујући с Вучићем и Николићем, покушавати да их уздрмају разноразним и каквим год аферама, тек да их ослабе довољно да они не помисле да су довољно јаки да могу да их у још понечему одбију, и тако све док им не пронађу замену која ће према америчким интересима бити пријемчива макар колико је то био споменути Тадић, чију је кооперативност иначе спутавао само страх од реакције сопственог народа.

И овај је, дакле, развој догађаја, то јест евроатлантских планова у Србији, сасвим предвидљив. Оно што је непредвидљиво јесте реакција српског државног врха. Кооперативни су били све док санкције Русији нису дошле на дневни ред; и наставили су да буду кооперативни око свега – од Косова преко ММФ-овске економије до НАТО-а – осим око нашег односа с Русијом, закључно са предстојећом Парадом победника на Црвеном тргу. Значи ли то да једини узрок наше некооперативности јесте бојазан да се Русима не замеримо својом (на)силном кооперативношћу? Или је у основи те недовољне кооперативности, ипак, свест о нашим државним и националним интересима? Како год, наши државни прваци ће, шизофрено разапети између Вашингтона и Москве (како је то, увредљиво али овог пута истинито, приметио амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби) свој московски пркос у наставку ове саге можда покушати да компензују даљим попуштањима у вези са другим пољима америчког интереса у нашој земљи. Али, жестоко се заваравају ако мисле да ће их тиме задовољити. Јер ипак није основни амерички интерес у нашој земљи усмерен против нас, већ против Русије; желе да нас покоре и себи привуку пре свега да би Русију коначно избацили са овог простора и тиме се осигурали и на овоме свом меком крилу, у ишчекивању коначног обрачуна. Отуда наш одлазак у Москву 9. маја значи много, много више од пуке симболике, и није ни чудо што Флоријан Бибер најављује конкретне последице овог нашег симболичког отпора америчком науму. И баш зато, зато што није реч о пукој симболици од које немамо ништа конкретно већ о важном политичком гесту са озбиљним могућим последицама, наш стројеви корак међу победницима 9. маја на Црвеном тргу могао би да представља и корак у васкрс Србије. Да, за то је потребна и одважност, али, кад смо већ тамо закорачили, и то закорачили свесни свих споменутих последица, зашто да не наставимо да корачамо? Као што смо, у победу, корачали и пре 70 година. А само захваљујући томе ми данас, како то рече чешки председник Земан, „у овој земљи не морамо да говоримо немачки као послушни колаборанти, што не морамо да поздрављамо ‚Хајл Хитлер, Хајл Химлер, Хајл Геринг‘“…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *