Узор сликара хероја

Шумановићев „Трактат о геометријској матрици“ у Галерији „Озон“

Пише Дејан Ђорић

Никада није довољно представљања сјајног мајстора Саве Шумановића, што је потврдила и ова изложба. Изложене су слике из три приватне збирке (поједина од изложених дела нису раније приказана) а организатор је, нажалост, био одбијен од наших водећих музејских установа, које нису хтеле да позајме дела

У београдској Галерији „Озон“, историчар уметности Мирослав Родић, директор Националне галерије, организовао је изложбу слика Саве Шумановића. Никада није довољно представљања тог сјајног мајстора, поготово што поједина од изложених дела нису раније приказана. Изложене су слике из три приватне збирке а Родић је, не очекујући, био одбијен од наших водећих музејских установа, које нису хтеле да позајме дела. Покровитељ ове изложбе је држава – Министарство културе Републике Србије и Секретаријат за културу града Београда. Урађен је добар каталог, Национална галерија приредила је више сличних представљања међуратних и старијих уметника, па се поставља питање како музеји на државом буџету не желе да помогну изложбу коју финансира држава. Да ли ће то бити пракса и у будућности и да ли ће Родић уопште моћи да приреди капиталну изложбу Малише Глишића, коју ће пратити и монографија? У време када су оваква представљања реткост, Национална галерија истиче се приређивањем кључних изложби и објављивањем битних студија.

[restrictedarea]

ОСЛОБАЂАЊЕ ОД СТЕГА

Премда у међуратном периоду вероватно није имао такав значај, Сава Шумановић је у нашем времену, уз Надежду Петровић, добио углед најважнијег српског модерног уметника. Са Надеждом започиње колористичка авантура српског сликарства која води ка савременом експресионизму и апстракцији, ослобађању боје од цртежа и форме. Много дисциплинованији, Шумановић као ванвремени узор нема праве следбенике, његов значај више је у домену етичког (стрељале су га усташе јер се изјаснио као Србин) и естетичког. Може се рећи да је својим сликарством у појединим периодима цветних, пролећних боја чисте ликовне радости колико модеран толико и постмодеран. Његов опус као да најављује ослобађање уметности од стега авангарде, „цветање хиљаду цветова“ у осамдесетим, на почетку постмодернизма, у знаку повратка слици после дуге превласти минимализма и концептуализма. Касније ће уметност отићи у клиничку естетику отуђене неоавангарде у знаку генетике, роботике, електронике, хладних инсталација и досадних фотографија. У једном периоду, у свету се скоро масовно стварало онако како је Сава Шумановић наговестио, са пуно живих боја, фигурално и весело, мада је његов израз на неупоредиво вишем нивоу ликовности од савременог. Он је узор правог сликара, морално савршеног, сликара хероја, који као Ван Гог и помућеног ума и пред стрељачким водом не испушта кист из руку. Зато што је толико дубоко продро у уметност и живот, могао је ведро и смирено да гледа у очи смрти.

 

МАТЕМАТИЧКЕ ОСНОВЕ

У историјском, научном и идејном смислу, о њему је много речено као и о већини наших старијих уметника па су сада могућа можда само нова тумачења а не и открића, што такође доприноси богатству једне културе. Наслов изложбе и каталога је: „Трактат о геометријској матрици“. Ђура Радишић, академски сликар, конзерватор и педагог, у каталогу изложбе текстуално и сликовно анализирао је математичке основе Шумановићевих слика, њихову могућу заснованост на Фибоначијевом низу, златном пресеку, спирали узлазног кретања, линији грације, геометријским матрицама и другим елементима сакралне геометрије. Његовим изучавањима дали су допринос и други српски научници на трибини одржаној поводом ове изложбе. После објављивања низа књига код нас такве тематике, од Ђорђа Петровића, Бранка М. Перака до Ђерђа Доција, немогуће је занемарити тај удео у уметности. Из литературе се, међутим, види да никада до краја неће бити расветљена веза математике и уметности, испоставило се да нова мерења не потврђују оно што се зна о теорији пропорција античког храма. Уметност може без математике, тачније, уметник и када је примењује, не држи се строго њених правила, већ их крши, али је уметност била на највишем нивоу само у време када су се изучавале геометрија и пропорције. Одлични савремени српски сликари који своја дела конструишу по златном пресеку и наутилусовој спирали сматрају да код Шумановића нема основе за овакво тумачење, он није био упућен у тајне свете геометрије, што је мишљење и неких познавалаца старијег сликарства. Уколико је то и тачно, нимало не умањује Радишићев допринос, међу првима је у нашој новијој теорији отворио питање коренито новог сагледавања остварења великих уметника, усмеривши истраживања у потпуно новом правцу. Тиме је Национална галерија још једном, као и свих ових година, стала у прве редове наших уметничких институција.

[/restrictedarea]