Почетна / Култура / У сазвежђу Томаса Бернхарда

У сазвежђу Томаса Бернхарда

ПРЕМИЈЕРА НА СЦЕНИ „РАША ПЛАОВИЋ“

Пише Рашко В. Јовановић
Сусрет са драматичарем који у театру није улепшавао свет

Познати аустријски књижевник Томас Бернхард, поред више дела приповедачке и романескне прозе, написао је и бројне драмске текстове, који су се од 1972. године изводили на угледним аустријским позорницама, као што су бечки Бургтеатер, салцбуршки Фестивал и др, али и у немачким позориштима у Штутгарту, Хамбургу, Бохуму и другде. Брзо је стекао углед бунтовног писца, будући да се није устезао да, често са саркастичном комиком и без улепшавања, истинито приказује збивања у савременом свету. Као драматичар Бернхард је најпре под утицајем Бекета и театра апсурда, али ће убрзо доћи до властитог драмскога израза, где у сатиричко-критичком процењивању животне стварности примењује више различитих стилских поступака почев од инвентивне игре речи и алузија, уз хумор и иронију, све до сарказма и гротеске. У основи његовог драмског стваралаштва налазимо два тематска подручја: у једном се приказује малограђанштина и њен негативни однос према власти, нарочито у време националсоцијализма, што је приказао у драмама „Пред пензијом“ и „Трг хероја“ (обе приказиване на београдским сценама) као и однос уметника и малограђанског друштва, који обрађује у комадима „Минети – портрет уметника у старости“, „Изглед вара“, „Театермахер“ и др. Премијере његових комада не једном изазивале су оштра реаговања и скандале. Упркос томе, не могу му се оспорити искреност и тежња за бољим и хуманијим светом.

[restrictedarea]

За разлику од Кафке, у чијем делу налазимо негативну слику света у метафоричкој равни заснованој на радњи, Бернхард непосредно негативно карактерише одређене друштвене појаве и њихове актере. Критички однос према савременом свету, којим су прожети комади овог аутора, наилази на повољни пријем и код наших гледалаца. То је вероватно навело Мају Пелевић и Слободана Бештића да реализују сценски пројекат „Моје награде“. О томе шта је мислио о наградама уопште, па и о многобројним својим што их је добијао током живота, Бернхард је рекао и ово: Човек је увек коначни продукт онога у чему је сам учествовао, што је сам искусио или видео. И што је интензивније нешто посматрао, тим више се удаљава од себе, логично. Више видети значи даље побећи. Јер постаје све опасније. Што је нека ствар јаснија, то постаје грозније. И само у бег, сасвим свеједно, било да је књижевност или су то људи, чак и природа – тако је. Када је сочиво мало замућено, онда човек пре издржи. У моменту кад човек себи нешто разјасни, већ се инстинктивно удаљава. Дакле, није тачно да приближавањем све постаје јасно и подношљиво, него управо обрнуто. То је вероватно нагон природе за одржавањем. Иначе би се све већ сломило. Не знамо шта је то. Сви добитници Нобелове награде заједно. Када се све то скупа сабере шта су они мислили, и када се повуче црта, све је то једна велика глупост. Ништа није произашло из тога. Осим старих људи са лентом око врата и орденом на грудима и неком неукусном вилом и великим позивима код савезних министара и председника, то је једино што је произашло из тога. И издашне вечере.

Слободан Бештић оживео је Томаса Бернхарда пронашавши одговарајућу интонацију и став у монодрамском казивању: повремено са цинизмом, каткад и саркастично, излагао је сећања на различита збивања, најчешће у ситуацијама када су му уручиване бројне награде. Било је ту различитих дешавања – почев од апсурдних све до комичних, рецимо због погрешних навођења назива његових дела или дремања једне министарке док су се читала образложења додељене му награде. Причао је о томе Бештић понекад лежерно, као о нечем посве нормалном и разумљивом, некад донекле иронично, а каткад резолутно и цинично – као да се пита чему све то, односно шта значе награде упркос томе што се додељују управо њему и што их он прима. Ниједног тренутка Бештићево тумачење није претенциозно: говорио је спонтано и био је приметан један интелектуални однос према Бернхардовом поимању животних околности које су га пратиле, посебно оних када су му уручиване награде. Томас Бернхард, који је знао и умео да пркоси савремености, друштвеној хипокризији, посебно у уметничким круговима, имао је у Слободану Бештићу идеалнога тумача.

Представа се изводи уз присуство суфлерке Гордане Перовски, која седи по страни и прати представу и неколико пута добацује, „подсећања ради“, одређене пасаже текста. Били су то добро одабрани сценски знакови, доприносили су спонтаном „одмотавању“ читаве приче, која гледаоце одводи у Немачку, што ће рећи у Европу, откривајући њено право лице. У томе видимо и смисао извођења ове представе.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *