Трагедија и злоупотребе

Пише Никола Врзић
Процедуре су грубо прекршене, али та кршења процедуре нису изазвала пад војног хеликоптера и трагичну погибију шест људи и бебе од само пет дана. Не могу да буду криви ни пилоти. Крива је, пре свега, виша сила, а све остало су политичке злоупотребе

Пад хеликоптера Војске Србије ХТ-48 у петак увече 13. марта ове године, у којем су погинули пилоти Омер Мехић и Милован Ђукарић, техничари Небојша Драјић и Иван Миладиновић, лекар др Џевад Љајић, анестетичар Милован Веселиновић и бебица из породице Адемовић стара само пет убогих дана у којима се само борила за ваздух и за живот, изазвали су сасвим оправдану тугу и шок у јавности, пропраћене једнако оправданим захтевима да се сазна ко је за ову несрећу одговоран.

У редовима који следе, анализиравши сву документацију која је јавности стављена на увид а на увид је стављено више него икада раније у случајевима трагедија које су јавност оволико заинтересовале, покушаћемо да укажемо на одговор на ово кључно питање: ко је крив?

Идемо редом.

Пре свега, иако је очигледно али да се не изгуби из вида, у основи свега што је те вечери 13. марта предузето стајала је жеља да се спаси живот једне бебе. Имајмо то у виду.

Када је санитетско возило, које је бебицу и лекаре превозило из Новог Пазара ка болници у Краљеву, надомак Рашке остало заробљено због одрона на путу, у помоћ је најпре позван МУП Србије. Полиција није могла да помогне; нема хеликоптер који је могао да буде адекватан у лошим временским условима те кишне и облачне вечери. Тако је проблем и доспео у надлежност Војске Србије, њеног Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране.

[restrictedarea]

ГАШИЋЕВА НАРЕДБА Објављена документа не остављају нимало места сумњи: наредба за употребу војног хеликоптера у акцији спасавања болесне бебе потекла је од министра одбране Братислава Гашића. Он је, мобилним телефоном, „око 19:26 часова“ 13. марта, тај захтев упутио бригадном генералу Предрагу Бандићу, команданту 204. ваздухопловне бригаде Војске Србије, који је наредбу потом проследио даље, до пилота мајора Омера Мехића.

Оваквим је начином издавања команде очигледно и директно прекршена предвиђена процедура. По тој процедури, наиме, налог је морао да дође од Оперативног центра система одбране (ОЦ) Оперативном дежурном тиму (ОДТ) РВ и ПВО-а, који би га потом проследио ТиС-у, Дежурној екипи трагања и спасавања где је у том тренутку дежурни био мајор Мехић.

Није потребно додатно наглашавати колико је несмотрен, а уз то и беспотребан прекршај оваквим својим поступком начинио министар Гашић. Држава, а поготово њена војска, морају да почивају на јасно устројеним правилима и нико не би смео да их крши по сопственом нахођењу.

Ипак, та прекршена процедура и погажени ланац командовања нису угрозили даљи наставак акције спасавања угрожене бебе. Напротив, у помоћ беби отишао је најбољи пилот, мајор Омер Мехић – „Мехица зна, срећа па је он у посади, јако добра посада“, стоји у транскрипту једног од телефонских разговора вођених из ОДТ-а те вечери; и закључак комисије Генералштаба каже да је „састав дежурне екипе ТиС био оспособљен и у тренажу за извршење додељеног задатка“ – и то хеликоптером који је био и технички потпуно исправан, и погоднији за овај задатак од хеликоптера који је у том тренутку био на располагању ТиС-у јер је „боље опремљен навигацијском опремом, може да остане дуже у ваздуху и поседује снажније моторе“.

ВРЕМЕНСКИ УСЛОВИ Временски услови? Били су око доње границе дозвољених, можда чак и мало испод те границе – оцене се, кроз извештај, у овом погледу донекле разилазе – али је ту заправо битан податак који у својој изјави наводи генерал Бандић, да се „метео минимум прописује за сваког пилота посебно, у складу са његовим степеном оспособљености“, док је споменута граница „прилагођена најслабије оспособљеној посади“, што ће рећи да је у Мехићевом случају минимум био испод тог општег минимума, одређеног у односу на његовог најмање обученог колегу пилота.

Све у свему, упркос прекршеној процедури ангажовања хеликоптера, у помоћ бебици отишло је најбоље што смо имали, и у погледу технике и у погледу људи који су кренули на задатак. Кренули без поговора, примедбе или нећкања, како документа такође показују.

 

ПРОМЕЊЕНА ДЕСТИНАЦИЈА Пут до Рашке протекао је без проблема. Кренули су ка Београду. Првобитно предвиђена дестинација: Војно-медицинска академија у Београду, где су болесну бебу и пратиоце чекале лекарске екипе и министар здравља Златибор Лончар, коме се може приговорити да је, политичарски неумесно, желео парче медијске пажње, али то његово присуство на ВМА и касније на аеродрому „Никола Тесла“ није имало баш никаквог утицаја на трагични развој догађаја.

Пут од Рашке до Београда, елем, протиче без проблема. Поставља се питање, међутим, зашто је на крају дестинација промењена, зашто је хеликоптер уместо на Бањицу, на ВМА, усмерен на аеродром „Никола Тесла“ у Сурчину. И зашто није отишао на аеродром у Батајници, него на сурчински? Појавила се у јавности чак и теза да је та промена извршена против воље пилота Мехића.

Објашњење је, међутим, много једноставније.

Пре свега, како показује транскрипт разговора Омера Мехића и контролора на аеродрому Батајница, разговора вођеног пре него што је кренуо на свој последњи задатак, сам Мехић је као алтернативу слетању на ВМА у плану лета навео управо аеродром „Никола Тесла“.

Током повратка из Рашке у Београд време се у Београду драстично погоршало, а нарочито у рејону Бањичког виса. Пуковник Гордан Павловић то наводи у свом извештају, као и генерал Бандић, и генерал-мајор Ранко Живак, командант РВ и ПВО, и потпуковник Миливоје Милисављевић, а све ове њихове изјаве своју потврду добијају и када се погледају транскрипти разговора у реалном времену, у којем ОДТ у 22:07:45 наводи да је „на ВМА катастрофа колико је лоше време“, пре тога и „како рече Меха да му није сигурица за ВМА“, и Оперативни центар РВ и ПВО: „Неће ићи на хелиодром ВМА него на Сурчин пошто се метео ситуација усложњава, пошто нам је то сигурица.“ Осим временских (не)прилика, ка Сурчину је Мехића и његов хеликоптер преусмерила и чињеница „да је а. ‚Никола Тесла‘ опремљен уређајима за прецизно слетање“ који су бољи „у односу на опрему на хелиодрому ВМА и а. Батајница“, а уз све то „брже ће да дође са Сурчина“ до болнице него са аеродрома у Батајници, како је констатовао ОДТ у 20:33:54.

Тако да, у моментима у којима се доносила одлука, никаквог спорења није било око избора сурчинског аеродрома. Ма колико се кобним показао, овај је избор био и најразложнији у тој ситуацији.

ВИША СИЛА У 22:09:58 пилот Омер Мехић имао је први визуелни контакт с пистом на коју је требало да слети. Тада и почињу проблеми. Истрага ће дати коначну оцену ко је погрешио и да ли је ико погрешио, али у доношењу те оцене мораће да узму у обзир и, чини нам се, кључни документ, извештај о метеоролошкој ситуацији на самом аеродрому „Никола Тесла“. Тај извештај показује да се време, ионако лоше, погоршало изненада и драстично. Када је Мехићев хеликоптер прилазио писти, хоризонтална видљивост износила је око 1.500 метара а база најнижег слоја облака била је на 60 до 65 метара – у односу на сат раније, облаци су се спустили за двадесетак метара, али су и даље били у границама онога за шта је мајор Омер Мехић био оспособљен. До једног од последњих Мехићевих јављања контролном торњу (у 22:31:19: „Не видим писту.“) међутим, спустиће се облаци на свега 35 метара а непуних 10 минута касније и на пуких 20, то јест, за тих двадесет последњих минута лета време се практично за 200 одсто погоршало у односу на тренутак Мехићевог првог визуелног контакта са пистом, и још дупло више у односу на тренутке у којима је доношена одлука да хеликоптер слети на аеродром „Никола Тесла“. Нагло и драстично. И уверени смо да је ово неочекивано и непредвидљиво погоршање времена пресудно утицало на пад хеликоптера и губитак седам људских живота. Виша сила. Хероји су сви који су покушали да, ризикујући сопствене, сачувају један малецки живот.

И сва остала, накнадна тумачења прошломесечне трагедије представљају само бедну, политикантску потребу да се смрт седам особа, почев од оне најнедужније, искористи за политичка препуцавања. Уосталом, која је сврха предложеног анкетног одбора у Скупштини Србије, кад он „не може да врши истражне и друге судске радње“ (члан 68 скупштинског Пословника) а чињенице о којима би се пред тим одбором и телевизијским камерама расправљало ионако су већ стављене на увид јавности, а тужилаштво је случај већ узело у поступак…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *