Тешко победницима − Запад ће проиграти мир у Европи

Пише Вили Вимер

Можемо ми да избацимо историју из видног поља, али нас она увек сустигне

У ове две године, 2014. и 2015, поново нас походе све страхоте прошлог столећа. То су годишњице које изискују да буду обележене. 1914. и 1919, 1939. и 1945. Био је то страшан след догађаја чији бисмо наставак могли даље да дописујемо и сами, зато што они и данас, а чиниће то и у далекој будућности, одређују наш живот.

У овом календару јада блеснуле су две године: 1989. и 1990. Обе су добар повод да се догађаја не сећамо само слављенички већ да, у библијском смислу, множимо примљене дарове. Наравно, разлог да славимо биле би већ и саме промене код нас, Немаца. Али разлога за славље пре свега има наш намучени континент, којем слика обећане „заједничке куће Европе“ значи  много више од некакве неодређене утопије. Изненада нам се, уместо метака и убијања, учинио могућим − договор.

Данас, када бисмо заиста морали да славимо, могли бисмо да утврдимо само једно: због глупаво дрске ароганције све се предузима да избледе сећања на 1989. и 1990. годину. Када прођемо кроз ток политике коју смо од пада Берлинског зида суштински одређивали и ми, схватићемо да нисмо одговорили на оне могућности које нам је овај светскополитички преокрет пружио. Напротив − управо се из све снаге трудимо да их  издамо. Како су нам међународноправно нелегални  рат против Југославије  и грађански рат у Украјини сасвим јасно показали, бомбе, а са њима и смрт, постале су детерминантна перспектива у Европи. У којем часу би, ако не одмах сада, требало да се зауставимо на овој косини на коју смо стали?

[restrictedarea]

Претварање рата у нормално стање Ролф Хохут је искористио као повод свој 84. рођендан да 1. априла 2015. у берлинском позоришту на Шифбауердаму, са саосећањем и патосом, упозори на могућност трећег светског рата. При томе, морамо да се упитамо неће ли 8. маја 2015. одјек његових речи сасвим утихнути, ту недалеко, у дворцу Белви или на пленуму Бундестага Немачке. То ће се вероватно и догодити, судећи по досадашњим говорима господина председника Савезне Републике Немачке, које је он, као и онај прошле године у Пољској, више него што је нама у Немачкој и Европи драго, држао у вези са овим догађајима. Досада виђени смер мишљења овог већ одређеног говорника на свечаности поводом обележавања краја Другог светског рата у згради Рајхстага 8. маја. 2015. допушта нам слутњу да ће се против Руске Федерације, а пре свега против њеног садашњег председника Путина, у дословном смислу потегнути сабља из корица и тиме показати спремност за борбу. Слике прошлости одредиће како Пакт Хитлер − Стаљин, тако и безгранична патња милиона људи коју је овај рат изазвао, такође и управо у самој Русији, где је трајала све до распада Совјетског Савеза. Све говори у прилог томе да ћемо своју шансу проиграти на дуже време. Уместо да се крај Хладног рата претвори у исходишну тачку и немачке политике будућности, Запад, а са њиме, хтели-не хтели, и ми, брише 8/9. мај 1945, чинећи тако рат нормалним стањем. Рајхстаг, као седиште немачког Бундестага, зграда је парламента, а не опере.

Читавој Европи застаје дах када помисли на Минск 2. Европа њиме није решила проблеме, она је само купила време. Време које нас дели од могућег рата у Европи већих размера. Ово је зенит пропаганде и не можемо да се повратимо од чуда. Годину дана, из дана у дан,  чудимо се немачким и западним поступцима у Украјини, који су врхунац достигли у срамној пасивности у случају масакра на Мајдану, изгорелих жртава у Дому синдиката у Одеси и у односу према стотинама мртвих приликом обарања малезијског авиона над територијом Украјине. Да и не говоримо о рушењу претходне украјинске владе са којом се могло преговарати, владе изабране на слободним изборима против које је извршен пуч и изнутра и споља. Запад није само потпаљивао фитиљ да дође до експлозије. Према сликама из немачке штампе, у сећању ће остати дубоко урезани наводни поступци америчких плаћеника који су у пролеће 2014. и те како жарили и палили источном Украјином. Но, западни, а са њима и немачки поступци у вези са овим изазивају политичко згражавање. Згражава, наиме, способност да се у случају руских поступака потпуно заборави сопствено деловање које им је претходило. Одговорни у Берлину би требало да размисле о ономе што су ранији савезни канцелари или дугогодишњи бриселски великани јавно изјављивали о погубној западној политици према Руској Федерацији.

 

Одбацивање Москве Шта би у Москви требало да мисле када чују говор господинa председника Савезне Републике Немачке у Пољској? Шта би то у Москви требало да ураде када је, после окончања Хладног рата, постало сасвим јасно само једно: Москву, Руску Федерацију, данашњу Русију треба игнорисати? Развој овог односа према Русији можемо пратити од 1992. Русе нису желели, нити их желе за европским столом, а поготово их не желе у „заједничкој кући Европе“. Данас су због политике, коју ми са Запада консеквентно следимо, очигледне две ствари: у земљи, која не сме да буде заједно са нама, навикавају се на такав положај, а тада не изостаје ни погрешан политички развој у оквирима њених граница. То није друкчије ни код нас, као што видимо из непрестаних захтева два последња генерална секретара НАТО за све већим војним издацима.

Пошто су грађани Западне Европе још више осиромашили због политике одузимања имовине која се спроводи у Америци, сада нам треба скинути и последњу кошуљу са леђа због већих војних издатака које смо сами проузроковали. Господа из Норвешке и Данске (претходни и садашњи генсек НАТО, прим. ред.) два су чудновата човечуљка која извирују из НАТО кућице што показује какво ће бити време. Када се Европа нашла у великој невољи због претње могућег напада Совјетског Савеза, ове две земље су преко својих званичних представника заблистале, користећи се фуснотама против одлука НАТО и повијајући шију. Данас им није довољно брзо како на руској граници изводе оно што је Јапан гурнуло у рат: све приметније малтретирање Русије од стране суседа који се окрећу у њене непријатеље. Можемо ми да избацимо историју из видног поља, али нас она увек сустигне. Зашто онда да Русија заборави Хитлера и Наполеона?

A шта би са манифестацијом сећања на све патње, на сав тај јад? Лист „Зидојче цајтунг“  је насловом „Злоупотреба сећања“ погодио усред мете – бива, нећемо се досетити, али ни изненадити ако откријемо да, при томе, наравно мисли на Москву и њену Војну параду, којој су последњих година присуствовали немачки савезни канцелари. Слика Москве се очигледно фино подастрла да јој се Бундестаг супротстави говором. Најновији примери таквих манифестација већ нам показују каквим сликама ћемо бити изложени.

Само, скок удаљ „Зидојче цајтунга“ био је прекратак. Званични Берлин неће стати на једном говору. Као и увек, са стилом, Савезно министарство одбране извешће армију на плес. „Све валцер је“ мото је Војног бала у Берлину. Одржаће се 9. маја, можда у  Берлин-Карлсхорсту. На Дан капитулације Вермахта, на месту где је немачки Вермахт потписаo безусловну капитулацију у квартиру Црвене армије.

[/restrictedarea]

Превод са немачког Бранка Јовановић

Један коментар

  1. … врло могуће, јер, како се чини, испада да мир у Европи није главни интерес Запада ?
    Ако већ говори о библијском смислу, зар уједињење Немачке не подсећа на ону `главу`, као на смрт рањену, па – исцељену, – из Откровења 13.3 ?
    А игнорисање, како права, тако и историје а понајвише премудрости може – веома да шкоди и доведе до погибли ?
    А колико је Немачка, на највишем – духовном `плану` успела, да за протеклих 70 година сагледа, који је то исконски `злодух` довео до њених `смртних рана` – пораза у Другом светском рату ?
    Заборавили и на покушај тзв. “Друге реформације” – `де-јудаизаиције` Светог Писма ? А ту је садржана и `дијагноза` њихове пропасти : “Гордост иде испред пада” ? И, шта се променило ?
    Изгибе народ због – незнања, залуд вам сва техничка и научна знања, то су све људске творевине; а онај, који се поузда у човека и његова дела и ствари јесте – проклет… ?
    Ко је то све доприносио, да се `ваша` ЕУ – постиди Христа, и ради чега ? И то је пут – проклетства ?
    Питајте вашег председника – лутерана о Лутеровом тестаменту… Ако `Енеиду` и не схвати као Православље, довољно би му било да према Истоку, ни реч а још мање `мач` потегне…. ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *