Почетна / Култура / СВЕТ ЛИЧНИХ ОПСЕСИЈA НА КОЛЕКТИВНУ ПОЛЗУ

СВЕТ ЛИЧНИХ ОПСЕСИЈA НА КОЛЕКТИВНУ ПОЛЗУ

ЈУБИЛЕЈИ: Три деценије Модерне галерије „Ваљево“

Пише Дејан Ђорић
Дугогодишња спектакуларна излагачка делатност јединствене институције у животу српске ликовне сцене прослављена је капиталном изложбом – посветом имагинарном сликарству из колекције Драшка Милићевића, једне од најбољих на Балкану; шта све (не) крије чудесно благо савремених српских колекционара?

Тридесет година спектакуларне излагачке делатности Модерна галерија „Ваљево“ прославила је капиталном изложбом у оба своја простора. Реч је о имагинарном сликарству из колекције Драшка Милићевића, једне од најбољих на Балкану, у којој су сакупљена ремек-дела српског, црногорског и хрватског сликарства. Изложба је отворена до 27. маја. Довољно је рећи да ко није излагао у тој Галерији, као и да не постоји у свету фигурације, а изложба у Ваљеву омогућује улазак на велика врата у српску историју уметности под будним оком Љубе Поповића. С правом је на каталогу од педесет страна грб града Ваљева. Са сваком изложбом те врсте Ваљево постаје центар света, тридесет година без било какве помоћи Министарства културе, али са много добре воље мудрих ваљевских политичара Модерна галерија без допуштања мешања у излагачку концепцију представља у светским оквирима узорну установу. Постоји свега неколико галерија и музеја те врсте у свету а ваљевска је међу најдоследнијима и са највишим критеријумима.

НАЈВИШИ ДОМЕТИ

У складу са доследном излагачком концепцијом, у Модерној галерији „Ваљево“ представљају се највиши домети српског, југословенског и европског ирационалног, метафизичког, имагинарног, можда је најбоље рећи фантастичног сликарства. Многи старији, заборављени и млађи сликари њеним посредством на велика врата ушли су у српску уметност. Међу антологијским ликовним дешавањима у Ваљеву посебно место припада изложбама приватних збирки. Разлог за увођење на јавну сцену личних опсесија и страсти које покрећу колекционаре лежи у неспорној вредности предмета њиховог интересовања. Све више се у нашим галеријама приказују квалитетне приватне колекције, не само слика и цртежа. Ако је постмодерна галеристика измислила фиктивну функцију и запослење названо независни кустос, зашто онда не би и колекционар могао да се појави у својству кустоса?

Програмска идеја Модерне галерије „Ваљево“ је представљање старијих, заборављених и млађих али истакнутих сликара, као и уметника средње генерације. Поред самосталних изложби које обухватају и промоцију једне слике капиталне по значају и великом формату, Галерија континуирано излаже дела из приватних збирки, чему је била посвећена прва таква изложба слика из фундуса породице Перић 1992. године. О резултатима те ванредне сакупљачке страсти за делима српског сликарства магичног карактера објављена је и монографија (Артур Шопенхауер, Бранко Кукић, Милан Туцовић и Милољуб Перић: „Метафизичко сликарство. Из колекције Милољуба и Ивана Перића“, Издавач Иван Перић, Београд 2006). После збирке Милољуба и Ивана Перића (који је и члан Програмског савета Модерне галерије „Ваљево“) ваљевска публика могла је 1998. да види колекцију слика и цртежа Чедомира Едренића. Њен власник више није био жив а у пратећој публикацији цела је каталогизирана, што је једини каталог те врсте у Модерној галерији. Уследила је 2010‒2011 изложба слика „Од Станчића до Станића“ из колекције породице Милићевић и изложба збирке породице Ивана Ћурковића посвећена једином предмету њихове сакупљачке љубави – сликама Љубе Поповића. Обе изложбе пратиле су репрезентативне публикације а у каталогу Љубиног сликарства из збирке Ћурковић (2012‒2013; постоји и француско издање) Никола Кусовац уз др Станислава Сташу Живковића најбољи наш познавалац те проблематике, објавио је текст „Колекционарство у Југославији и Србији“. Његов прилог у измењеној верзији објављен је у књизи „Љуба. Слике из приватних колекција“, коју је издао београдски галериста Живојин Иванишевић (Галерија „Париски круг“) заслужан за формирање многих приватних колекција у земљи и иностранству старијих али и младих колекционара. Двоструко, српско и француско издање те монографије из 2013. са Кусовчевим освртом на колекционарство реиздато је у двострукој проширеној верзији 2014. године. Тај драгоцени увод је међу ретким те врсте код нас, а о старијим колекционарима и колекцијама поуздано сведочи и Станислав Живковић у својој књизи „Живот слика“, објављеној у четири издања, као једином нашем бестселеру из области уметности (последње допуњено издање је из 2013. године).

[restrictedarea]
ДРАГОЦЕНОСТИ КОЛЕКЦИЈЕ МИЛИЋЕВИЋ

Изложбом слика хрватског уметника Миљенка Станчића (Вараждин, 1926 – Загреб, 1977) и Воја Станића (Подгорица, 1924) црногорског мајстора, у Модерној галерији „Ваљево“ представљен је један од најбољих и најцеловитијих делова колекције породице Милићевић. Драгољуб Драшко Милићевић (1946) њен оснивач, од почетне младалачке љубави према сликарству, уздигао се не само до једног од најзначајнијих београдских колекционара већ и до власника московске Галерије „Кародраго“ која заступа водеће међуратне руске авангардисте (Михаил Ларионов, Наталија Гончарова, Василиј Кандински и др.) руске сликаре деветнаестог века, откупљује целе опусе руских модерниста и издаје обимне стручне монографије. У московској Галерији „М‘арс“ Миличевић је 2004. и 2007. године организовао веће изложбе Владимира Величковића и Милоша Шобајића са пратећим публикацијама. Реч је о посвећенику који сакупља уметничка дела пет деценија, није од уметности удаљен колекционар који набавља дела посредством саветника и галерија, већ је у блиском контакту, дружењу и помагању стекао поверење уметника и откупио неке од њихових најбољих слика. Део његове колекције посвећен Станчићу веома је репрезентативан, приватна збирка тог нивоа и обима не постоји ни у Хрватској, па је побудила пажњу стручњака, вођени су преговори са Игором Зидићем и Тонком Мароевићем о њеном представљању у Загребу. Слично је и са делом збирке коју чине слике Воја Станића, сликара из Херцег Новог, сада највећег живог црногорског сликара. По обиму и квалитету, када је реч о Станићу, са овом колекцијом може да се мери још само она Душка Вујошевића, кошаркашког тренера. (Деветнаест врхунских Станићевих слика из колекције Вујошевић чинило је већину дела на изложби „Војо Станић. Изложба слика из приватних колекција“ у Галерији РТС 2008. године а следеће године у Продајној галерији Београд била је шире приказана збирка породице Вујошевић).

ТАЈНО БРАТСТВО

Осим свести о ванредним ликовним квалитетима слика Миљенка Станчића, можемо се упитати одакле таква посвећеност једном хрватском великану, није уобичајено међу српским колекционарима да сакупљају дела изван овог терена. Миљенко Станчић и Војо Станић узори су две сликарске школе и стубови магичног сликарства јужне Европе. У колекцији породице Милићевић налазе се капиталне Станчићеве слике из раног периода, поједине од најбољих које је насликао, као „Сликар скитница“ из 1954, „Бескућници“ (1959) „Љубавници“ (1960) и „Телеграм“ (1966) репродуковане у монографији коју је о сликару написао Игор Зидић, водећи хрватски критичар и историчар уметности. Станчић је од хрватских метафизичара био најбоље повезан са српским волшебницима. Историја „Медиале“ била би другачија без Миљенка Станчића, који је утицао и на поједине млађе српске мајсторе – Драгослава Живковића, Васу Доловачког и Сашу Марјановића, чија су дела излагана у Модерној галерији „Ваљево“ на више самосталних и групних изложби.

Постоји тајно братство сликара езотерика, покрет око „Медиале“, осим Игора Васиљева и Милана Поповића, претечу или саборца има у Миљенку Станчићу. Љуба Поповић каже да су на њега највише утицале две слике – „Музејска поставка“ Леонида Шејке из 1956. и „Мртво дијете“ Миљенка Станчића из 1954. године. Са првом почиње постмодерна, уметност као класификација, архива, Шејкино велико цивилизацијско Ђубрише као метафора и уметнички рудник, а друга најдубље изражава сплин, меланхолију, црну жуч која натапа медиално али и друго сликарство тог времена. Лични и светски удес душе света као вечну тему поједини сликари уздигли су до митског. Драгош Калајић је као и у много чему визионарски предвидео да ће после „Медиале“ доћи до обнове слике и сада убиремо плодове те српске ренесансе, која је, као и висока од пре четири стотине година, цветала само пола века.

СА ПОСВЕТОМ ВОЈУ СТАНИЋУ

У Модерној галерији „Ваљево“ Воју Станићу приређена је самостална изложба слика 1993. године. Уз Миодрага Дада Ђурића и Уроша Тошковића, Станић је највише и најбоље што је дала школа црногорског и медитеранског ирационализма, другачија од свега познатог у светској уметности. Станић је добар пример супротног умећа од Станчићевог. Представник је српских и црногорских барбарогенија, бунтовника, рушитеља и исмевача устаљених или западних вредности, са којима се поиграва, исмева их, ванредним хумором и духовитошћу преведеним на чисти ликовни план доводи у питање. Станислав Живковић, доајен српске историје уметности, мудро уочава да се српско и црногорско сликарство историјски ослањају на средњовековно а тиме и на античко, на Византију и старе Грке, и да су им стране цртачка манијакалност и мрачна мистика Севера, које тек са „Медиалом“ улазе у ведру уметност медитеранског залеђа. Како онда вредновати слике Воја Станића који је унео фантастично, тако ретко у хеленизму и православљу, у медитеранску чаролију? Можда се тај велики ликовни ексцес може објаснити исцрпношћу модела који од Винче до Београдске школе одређује уметност овог дела Балкана. На ликовно другачији начин од Воја Станића проблем ирационализације медитеранског наслеђа решио је Жељко Ђуровић, цењен у свету, али и Борис Драгојевић, Момчило Мацановић, Зоран Круљ и Ратко Одаловић. На поједине од њих утицао је стари мајстор па ведрина, маштовитост и фантазмагоризација медитеранске поетике одликују и млађе сликаре.

У значајној групи слика из ове колекције налазе се и дела уз Станчића двојице других највећих хрватских мајстора метафизичког сликарства. Старији, Василије Јордан (Загреб, 1934) заступљен је уљем „Зид времена“ а млађи, Димитрије Поповић (Цетиње, 1951) цртежом „Рађање“. Јордан је имао самосталну изложбу у Модерној галерији „Ваљево“ 1988. године а његов рад је анализиран у већој монографији Патрика Валдберга, Матка Пеића и других аутора. Слике и цртежи двојице уметника могли су се видети на самосталним и групним изложбама у главном граду ондашње Југославије а међу њима и кључна Јорданова слика „Хередитарност“ из 1964. излагана и у Модерној галерији „Ваљево“ која слично чувеној Станчићевој „Мртво дијете“ (у више верзија) за мотив има умрло или угрожено дете, бебу којој прете ексери као опасност коју је и Дадо Ђурић слао на своје фигуре. Увек је оно што нестаје вредније од оног што следи, што је ново, садашњост је простачка у односу на прошлост у којој су сахрањена божанства. Јордан слика тугу пролазности, бледило умирућих, које најбоље сведочи о лепоти живота јер је последњи његов израз.

Цртач, графичар, сликар и есејиста, Димитрије Поповић, оживео је у наше време, колико је то могуће, методу сфумато моделовања, коју је изумео Леонардо да Винчи а прихватили је његови ученици. Мека обрада, која скоро идеално приказује људско тело, природно заобљено, без оштрина и углова, у супротности је са Димитријевом суровом иконографијом бола и патње. Паника и крик, стрепња и удес нису само идејна изворишта модерне уметности, треба се сетити Артемизије Ђентилески или белгијског симболисте Антоана Вирца па разумети зашто је Димитрије написао књигу о танатолошкој иконографији („Smrt u slikarstvu“, Matica hrvatska, Zagreb 2001) и због чега се бави распећем и Распетим. Вечна тема, изазовна и снажна прича, напредна ликовна техника не би много значиле и он би био један од многих анахрониста, заточеника прошлости, да није пронашао свој кључ за ликовну представу која није временски условљена.

СЈАЈ МЕДИАЛЕ

Централни део збирке породице Милићевић чине слике представника уметничког покрета „Медиале“. Осим две мање слике Леонида Шејке (Београд, 19321970) вође групе (самостална изложба у Модерној галерији „Ваљево“ 1987) ту је и капитална и за његов опус већа слика „Одаја светлозарности“ из 1961. године, свадбени поклон његовој првој супрузи Марији Чудини, најбољој хрватској књижевници друге половине двадесетог века, насликаној као принцеза. Осим три слике Милована Видака (Стожиште код Босанског Грахова, 1926 – Београд, 2003; самостална изложба у Модерној галерији „Ваљево“ 1992) под називом „Светионик“, 1982, „Резервне батерије“, 1984. и „Глечерске лавине, циклус Богојављење“, 1994. (неизложена слика „Распеће“ рађена од 1970. до 1981. из колекције Милићевић, по формату највећа у Видаковом опусу, величине 215х151,5 цм, остављена је за излагање на изложби из серије „Један аутор једна слика“ у Ваљевској галерији) два уља Дада Ђурића (Цетиње, 1933 – Париз 2010; самостална изложба у Модерној галерији „Ваљево“ 1986. и 2003) из 1972. и 1986. и једног гваша (19711981) две репрезентативне слике Владимира Величковића (Београд, 1935; самостална изложба у Модерној галерији „Ваљево“ 1986) из серије посвећене људима у скоку и једне из серије инспирисане Матијасом Гриневалдом и његовим „Изенхајмским олтаром“ коју је почео да слика 1994. године, изложене су и капиталне старије слике Љубе Поповића, Милића од Мачве и Светозара Самуровића. Љуба (Тузла, 1934; самосталне изложбе у Модерној галерији „Ваљево“: „Југословенски период 19531963“, 1986. и „Цртежи 19521962“, 2010. са српским и француским издањем каталога) заступљен је са уљима „Бисер“ (1974) „Час содомије“ (1974) „Кула изгубљених душа“ (1976) и „Откривање истине“ (1989). „Час содомије“ је репродукован у монографији Milan Komnenić, An Tronš, Sreto Bošnjak i Dejan Đorić: „Ljuba“ Paideia – Pariski krug, Beograd 2014, која има и издање на француском. Милић од Мачве (Белотић, Мачва 1934 – Београд, 2000; самостална изложба у Модерној галерији „Ваљево“ 2002) представљен је сликом „Пропаст класичног пејзажа“ (1976) једном новијом верзијом „Атоских вртова“ (прва је из 1980. године) и још једном старијом сликом, а Светозар Света Самуровић (Бијељина, 1928 – Београд, 2001; самостална изложба у Модерној галерији „Ваљево“ 1991) уљима на лесониту и на дасци „Седам годишњих доба II“ (циклус слика под тим називом из 1965) и „Дан“ из 1970. Ти велики српски и француски сликари представљани су у Ваљевској галерији и на више групних изложби, њихови радови (осим Видакових) заступљени су у појединачним монографијама а најбоље слике налазе се у београдским, српским и француским музејима. Поједини од њих имају о свом раду објављене многе публикације, као и Димитрије Поповић, а њихова анализа превазилазила би обим овог текста. „Медиала“ се, како каже Миро Главуртић, од првог београдског андерграунда узнела до аула академија наука, професура и националних музеја, не изневеривши нимало своје младалачке снове. Сликарски завереници, харизмати, чудаци и генији освојили су Београд и Париз, бацили под своје ноге европску модерну и Париску школу. Као антимодернисти, ултракатолици или православци чије су изложбе забрањиване у Титово време, превазишли су авангарду укључивши је у идеју интегралне слике, гнозу меда и але као свог програмског имена, или како Леонид Шејка каже Ољи Ивањицки: „Ма какав поп-арт, ми смо били први поп!“ Тај поп или надмодернизам, а не, како многи погрешно сматрају, надреализам (шта „Медиала“ има са марксизмом, фројдизмом и аутоматизмом?) уводио је и попове, цркву, традицију и мистицизам у сликарство и теорију, исто колико и окултизам, хришћанску езотерију и авангардне експерименте, од енформела, неодадаизма до објектне уметности и концептуализма. „Медиала“ има следбенике, наследнике, критичаре, истраживаче, песнике, синеасте, архитекте и галеристе у Београду као што су Чедомир Чеда Едренић (Земун, 1944 – Београд, 1997) и Живојин Иванишевић (ради као галериста од 1990. а галерију „Париски круг“ води од 2005. године). У Паризу су се о њој бринуле, између многих славних личности, галерије Данијел Кордије, Изи Брашо (са две галерије, у Паризу и Бриселу) и Жан Бише, коју у тротомној историји новијег француског сликарства из 1946. године помиње још Бернар Доривал.

ШОБАЈИЋЕВИ ПАРАДОКСИ

Један од значајних мајстора српског и француског ирационализма, о чијем делу је објављено неколико монографија, ушао је свет сликарства као уметник на трагу „Медиале“. Милош Шобајић (Београд, 1945) убрзо се ослободио почетних утицаја Дада Ђурића и Владимира Величковића и остварио ликовно дело цењено у земљи и свету, где најчешће излаже своја све монументалнија остварења. У Модерној галерији организована му је самостална изложба слика 1989. године под називом „Југословенски период 19671972“ а слика у колекцији Милићевић са почетка седамдесетих најављује касније бављење домом као местом опасним за живљење, у којем се дешавају незгоде и несреће. Парадоксалност живљења у стану или кући где се уместо заштићености може страдати, неочекиваност и непријатност, сликар је изразио на слици из 1971. године са две фигуре у купатилу, статистички простору где се најчешће дешавају уганућа и преломи. Мање или више све је већ виђено на светској сцени и само је Шобајићу после медиалних харизмата успело да као српски уметник заинтересује јавност. Националан је начин који су налагали Владимир Велмар Јанковић и Драгош Калајић – Србин је али зато и европски син.

Као један од најбољих сликара који су се на домаћој сцени појавили почетком деведесетих година, Милан Туцовић (Горобиље код Пожеге, 1965) имао је самосталну изложбу цртежа, слика и објеката у Модерној галерији „Ваљево“ 2000. године као и више групних излагања. Премда се иконографски мењао, сачувао је магију својих првих слика, зачараност рембрантескне палете топлих боја. Волшебнике и ликове из прошлости, учеснике у пословима и радњама пуним тајанствености сменили су ликови радника и авангардиста, дадаиста и конструктивиста, портрети Данила Хармса и Мајаковског. Имагинарно пространство које отвара прошлост улило се у ширу естетику која обухвата питања реалистичког и апстрактног, традиционалног и авангардног, са свешћу да постоји духовна димензија модернизма као и окултна комунизма.

 

ОТКРИЋА ТЕК ПРЕДСТОЈЕ

У многим приватним збиркама слика и цртежа (графика није посебно омиљена међу нашим колекционарима) могу се пронаћи вредна дела сликара фантастичног реализма, ми и не знамо шта се крије у приватним одајама појединаца који воле уметност. У том смислу тек предстоје открића, какво је било представљање колекције радова на папиру Ивана Табаковића у београдској Галерији РТС 2014. године. Њен власник, Никола Марјановић, један је од неколико нових, веома активних колекционара. Постоје и мање збирке са вредним делима претежно ониричког садржаја, каква је Зорана Круља.

 

„СКРИВЕНО” БЛАГО

Поједина од најбољих уметничких дела не само фантастичне фигурације налазе се у поседу појединаца па је њихово излагање и публиковање због јавне недоступности веома цењено међу познаваоцима. Најзначајнијим таквим српским колекцијама припада брижљиво стварана, оца и сина Милољуба и Ивана Перића, у целости посвећена сликарима светова маште, како гласи наслов једне такве београдске изложбе из 1965. године. Део колекције породице Едренић, коју је њен зачетник, галериста Чедомир Чеда Едренић, стекао помажући сликаре из групе „Медиала“ и оне њима блиске, такође је посвећен измаштаном. После њих су се појавили други велики сакупљачи слика као Земунци Звонимир Биро, штампар, и Милан Јан, галериста (Јанова „Галерија 107“ радила је од 1997. до 2013. године). Колекционирају само дела живих сликара, а већи део њихових збирки чине слике мајстора фантастике. Обе збирке публиковане су у форми обимних монографија са уводним студијским текстовима, Бироова 2008. и Јанова 2012. године.

 

РЕЉИЋЕВО МАЈСТОРСТВО

Сликару, цртачу, академику и професору београдског Факултета ликовних уметности Радомиру Рељићу (Скопље, 1938 – Београд, 2006) организована је изложба у Модерној галерији „Ваљево“ („Рани период 1958-1965“, 1990) ретроспектива у Галерији Српске академије наука и уметности (1996) а часопис „Градац“ је поред темата о Даду Ђурићу и Љуби Поповићу објавио и број о њему (мај-август 1992). Милован Видак је волео његово сликарство а Љуба Поповић каже да та уметност може да се свиди или не свиди али је оригинална и као таква не постоји у Европи. Ни art brut, фантастична фигурација, зачетак постмодерне у виду нове фигурације шездесетих, Рељићево сликарство измиче одређењима. Можемо га сматрати занатски крајње невештим јер је његов аутор био физички ускраћен (није могао да повуче ни праву линију, како каже цртач Драган Лубарда) али је очигледно стварао уметност или тежио ка њој у чистом облику. У колекцији породице Милићевић је слика из његовог најбољег, најстаријег периода, када још није изгубио смисао за боју а иконографију свео на неколико симбола. Реч је о једном од бољих остварења тог сликара, Шејкиног и Калајићевог пријатеља.

 

ДУХ ВРЕМЕНА, СТАВ, СМИСАО…

Колекција породице Милићевић обједињује дела појединих међу најбољим српским, хрватским и француским сликарима друге половине двадесетог и прве половине двадесет првог века, старије и млађе мајсторе за које је Драгош Калајић рекао да технички боље сликају мада мање уметнички. Реч је о колекцији из периода позног модернизма и његових одраза, уметницима из групе „Медиала“ и онима око ње, времену када су српска, југословенска и светска сцена биле у невероватном успону за разлику од сенилне и заморене уметности после постмодерне еуфорије осамдесетих. Збирка изражава став и мисао – највредније не само у југословенској уметности из домена је фантастичног и метафизичког, ирационализма који надвладава рационализам, уметности која припада модернизму мада га естетски оспорава. Фантастика, именујемо тим већ излизаним појмом ове разнородне појаве, велика је критика упућена (пост)модерној произвољности и недоречености, еуфорији после које следи атрофија, победа над духовном просечношћу, надреализма над соцреализмом. То је шамар свим псеудоуметничким преварантима, сличан оном који је Андре Бретон опалио Иљи Еренбургу. Отворити очи и срце за дела која је прикупио Драгољуб Милићевић значи сазнати нешто више не само о духу времена или о нама самима већ о вечној тајни званој уметност.

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *