Почетна / Друштво / Слобода вероисповести и слобода говора на евроунијатском суду

Слобода вероисповести и слобода говора на евроунијатском суду

Пише Зоран Чворовић
Монтирани поступак који се води против верника који су позивали грађане на „Православну литију – против Геј параде“ увод је у процесе на којима ће се судити традиционалним вредностима и њиховим заточницима

Јасмина Јанковић, Зоран Симић и Мило Стојановић су оптужени да су дељењем летака, којима су позивали грађане на „Православну литију – против Геј параде“, извршили кривично дело расне и друге дискриминације из чл. 387 ст. 4 Кривичног законика. По образложењу тужиоца, кога заступа заменик Вишег јавног тужилаштва у Београду, Јасмина Станковић, садржина летка је таква да се његовим дељењем вршило кажњиво „подстрекавање дискриминације“, из ст. 4 наведеног члана, „против лица припадника геј популације“. При томе, тужилац невешт новоговору западне цивилизације антивредности, али спреман да се влада по оној народној – „видела жаба да се коњ поткива“, погрешно квалификује основ дискриминације као „полну“, уместо као сексуалну „опредељеност“.

ИЗВОР ПРАВНЕ НЕСИГУРНОСТИ

Најпре, треба утврдити кривичноправно значење речи дискриминација, која се у својству циља ставља на терет окривљеним. У основном облику кривичног дела расне и друге дискриминације (чл. 387 ст. 1) дискриминација се дефинише као кршење основних људских права и слобода зајемчених међународним правом по основу разлике у раси, боји коже, националности, етничком пореклу или неком другом личном својству. Инкриминисање дискриминације у кривичном законодавству наслања се на одредбу о забрани дискриминације у Уставу РС, где се дискриминација, као и у КЗ, искључиво доводи у везу са посредним или непосредним нарушавањем начела једнакости грађана пред законом, кроз различите форме неједнаког третмана условљеног неким од личних својстава дискриминисаног лица (раса, пол, национална припадност и сл). Следствено, заштитни објект код кривичног дела расне и друге дискриминације за које су оптужена горенаведена лица јесте правна једнакост. Иако за постојање довршеног дела из ст. 4 није неопходно да је дошло до дискриминације, радња подстрекавања би морала да има такав потенцијал да неодољиво утиче на друге да предузму конкретне радње кршења (ускраћивања или ограничавања) појединих основних људских права и слобода. Свако друго тумачење проширује појам дискриминације, а са њом и вредност која се кривичноправно штити наведеним кривичним делом, ван уставних и законских оквира. У том случају би уместо заштите правне једнакости злоупотребом једног кривичног дела добили непресушни извор правне несигурности.

Следствено, за тужиоца позив за учешће у молитвеном ходу – литији, коју је самоиницијативно организовала једна мала група православних верника, желећи да уз употребу хришћанских и националних симбола („На Литију понети Иконе, Крстове и заставе Србије“) „часно и достојанствено“, „мирно, али одлучно“ искаже хришћански став о јавном пропагирању хомосексуализма у Србији, има потенцијал да друге подстакне на акте ускраћивања или ограничавања основних људских права и слобода.

[restrictedarea]

ПУТ У РЕПАГАНИЗАЦИЈУ ПРАВА

Уколико би суд усвојио овакву тврдњу тужилаштва, те Јанковићеву, Симића и Стојановића огласио кривим за дело расне и друге дискриминације из чл. 387 ст. 4, добили би пресуду која хришћанску Цркву у Србији враћа на стање пре Миланског едикта. Наиме, радња извршења код облика дискриминације из ст. 4 одређена је као јавно ширење „идеја или теорија које заговарају или подстрекавају мржњу, дискриминацију или насиље против којег лица или групе лица“, заснованих на неком „личном својству“. Како се организовањем литије изражава хришћански став према хомосексуалности, уколико би били осуђени, Јанковићева, Симић и Стојановић би били оглашени кривим због, сагласно ст. 4 чл. 387, умишљајног „ширења“ дискриминаторских хришћанских „идеја“, а не због чина организовања литије. Ово би у судској пракси Србије била прва пресуда којом би се утврдио дискриминаторски потенцијал православног хришћанског учења. Стога, покретањем судског поступка против троје ревносних верника, на оптуженичку клупу у новом Драјфусовом процесу смештена је заправо Српска црква и њено православно хришћанско учење. Забављени (забава од забить – заборавити) међусобицама, архијереји Српске цркве не виде обрисе будућег положаја Цркве у постхришћанској евроунијатској „држави“ и њеном репаганизованом праву, који се оцртава овим монтираним судским поступком. Само наиван може да поверује да је у Србији под евроунијатским надзором машинерија тужилаштва у једном предмету са идеолошком тежином покренута због опасности која по ЛГБТ популацију прети од троје верника, суорганизатора литије, незапослених, факултетски и средњошколски образованих грађана, који немају досије у казненој евиденцији.

ХРИШЋАНСКО УЧЕЊЕ КАО ДИСКРИМИНАТОРСКО

Судски поступак против Јанковићеве, Симића и Стојановића не само да угрожава право на слободу вероисповести и подрива хришћански морал српског друштва већ представља напад на слободу говора као основну вредност сваког демократског политичког режима. Из слободе говора су рођена сва друга грађанска политичка права, због чега слобода говора у циљу заштите неког од права човека и грађанина може само изузетно да се ограничи. Из слободе говора развило се право на упућивање петиција, протеста и летака, а из овог институционализована опозиција. Покретањем судског поступка за вербални деликт противљења јавној промоцији хомосексуализма на штету слободе говора пружа се кривичноправна судска заштита намери ЛГБТ лобија да се, по основу свог интимног „веселништва“, а противно демократском принципу један грађанин – један глас, као група правно привилегују у вршењу јавних послова. Зато овај монтирани поступак мора да постане део пажње и старања не само православних Срба већ свих грађана који не желе да се пробуде у тоталитарном режиму једне колоније западног „врлог света“.

Судски поступак против Јанковићеве, Симића и Стојановића се већ сада може означити речју монтирани, јер од почетка примене ССП грађани Србије немају никакву гаранцију да ће се било који судски поступак кретати у оквирима Устава и закона. То што у овом случају не постоји дискриминација, у смислу кршења начела једнакости пред законом, не значи да суд неће пропис чл. 387 ст. 4 протумачити у складу са европским правним тековинама, како то налаже чл. 72 ст. 1 ССП, као што је интервенција у кривичном законодавству, у виду уношења у члaн 387 новог ст. 4, на основу којега се води наведени судски процес, дошла 2009. године као плод законодавне хармонизације и доношења Закона о забрани дискриминације. ССП и законодавна и судска хармонизација Србијиног права биће у будућности извори нових монтираних процеса на којима ће се судити традиционалним вредностима и њиховим заточницима. Јанковићева, Симић и Стојановић су прве жртве оваквог ограничења слободе говора и слободе вероисповести – зато им упамтимо имена, као и првом тужиоцу хришћанског учења као дискриминаторског у евроунијатској Србији – Јасмини Станковић.

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *