Почетна / Култура / Славна Лабудова песма

Славна Лабудова песма

Премијера „Уображеног болесника“ у Југословенском драмском позоришту

„Уображени болесник“ Писац: Жан-Батист Поклен Молијер Позориште: Југословенско драмско позориште – Сцена „Љуба Тадић“ Редитељ: Јагош Марковић Адаптација, сцена, избор музике: Јагош Марковић Костимографија: Бојана Никитовић
Пише Рашко В. Јовановић
Овај комад представља необичан опроштај од живота једног самртника, који са хуморном ведрином, још једном, последњи пут, указује на немоћ медицине и неизбежност смрти

Комедију-балет „Уображени болесник“ Молијер је написао у последњој години свога живота и глумећи на трећој репризи, велики комедиограф завршио је свој стваралачки пут. „Уображени болесник“ није ништа друго до збир свих основних мотива што их је славни комедиограф обрађивао. Комедију „Уображени болесник“ припремао је за прво извођење истински болесник, сам Молијер, који се прихватио тумачења и главне улоге Аргана, кога је у комаду приказао као хипохондра који је, уобразивши да је болестан, узимао многе лекове. У овој комедији Молијер је још једном обрадио своју омиљену тему о лекарима као незналицама и шарлатанима, којима болесници верују. Све их је исмејао са истим сатиричним пркосом са којим се ругао и осталим значајним пороцима и друштвеним слабостима. Арганов егоизам, манифестован у тежњи да се, напоредо са њим ,,морају сви у његовој кући непрестано бринути о стању његовога здравља у средишту је ове комедије-балета, за коју је музику компоновао Марк-Антоан Шарпантје. Као што се зна, комедија-балет настала је при сусрету композитора Жан-Батиста Лилија и Молијера, који су од 1664. до 1670. године сарађивали у настојању да сједине различите форме уметничког изражавања. Наиме, како је сам Молијер објаснио не једном приликом, „уместо да међучинови прекину нит комада, досетили смо се да их пришијемо у највећој могућој мери, те да балет и комедија постану једно… Овакав спој је нов у нашим позориштима и може послужити као идеја за друге ствари које испуњавају слободно време“.

[restrictedarea]

Не без разлога, Молијерово последње дело, „Уображени болесник“, сматра се за једно од његових највеселијих и најснажнијих комедиографских остварења. Но, и поред Аргановог комичног страха, бучног незадовољства господина Пиргона, достојанствене педантерије господина Диафоаруса Оца или ученог незналаштва Диафоаруса Сина, који, како је уочено, није ништа друго до један од најлепших споменика бескрајној и вечитој људској глупости, и поред несумњиве веселости што прожима већину призора ове комедије, човек не може да избегне једно меланхолично и тужно осећање када има на уму да је Молијер, док је тумачио главну улогу Аргана заувек сишао са животне, односно позоришне сцене на којој је, пишући и ово дело, тако духовито приказао толико морално пропалих типова, бедних лажљиваца и превараната. Овде је дошла до израза, како је не једном већ уочено, способност комичних песника да од властитих емоција, невеселих мисли, па и болова остваре своју ведру, хуморну уметничку визију. Овај комад свакако представља врло необичан опроштај од живота једног самртника, који са хуморном ведрином, још једном, последњи пут, указује на немоћ медицине и неизбежност смрти. Сва је прилика да је Јагош Марковић, редитељ, адаптатор текста, аранжер сцене и аутор избора музике имао у виду ту специфичну ситуацију у којој је настало и први пут извођено ово дело, те је настојао да представу лиши акцената ведрине и балетских интерлудијума на музику Марк-Антоана Шарпантјеа. Од музике одабрао је четврти став Малерове Пете симфоније у Цис-молу, што одаје тежњу за стварање озбиљније атмосфере, али то није било довољно за општу индикацију приступа извођењу дела. Сцена се није много разликовала од сценографских решења неколико представа виђених на Битефу прошле и претпрошле године. Глумци су се, како нам се учинило, са мање или више успеха сналазили тумачећи своје улоге. Драган Мићановић уверљиво је оживео Аргана: била је то личност која робује хипохондрији и која својим понашањем испољава сужени видокруг и осећање изопштености из матица животних токова. Јелисавета Саблић, као слушкиња Тоанета, опробаним глумачким средствима испољавала је жељу да господари ситуацијом у Аргановом дому. Диафоаруси, Отац и Син, Власта Велисављевић и Бојан Димитријевић складно су се допуњавали: први загонетан у смиреном изразу, други до крајности екстровертан. Занимљиво решење у подели свакако је додела улоге Арманове супруге глумцу Радовану Вујовићу, који се добро снашао, посебно у сцени када дозна да је Арган мртав те почне скидати женску одећу. Горан Шушљик као Господин Пиргон био је довољно прецизно индивидуализована појава. Упркос свему представа која гледаоце не може да понесе и поред тога што се ради о Молијеровом ремек-делу. Изостао је ватромет духа великог комедиографа.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *