Почетна / Колумне / Север без заштите

Север без заштите

Предраг Радоњић / уредник КиМ радија

На ред је дошла Цивилна заштита. Београд укида једну по једну сопствену институцију на сопственој територији. И џаба ту што и Уставни суд Србије потврђује да је такво деловање неуставно. У питању је политика која је изнад Устава Србије

Посланици Листе „Српска“ вратили су се у косовски парламент. Након краћег и безуспешног бојкота, представници Срба, и то оних који имају подршку Београда, поново су у институцијама Републике Косово. Одатле су, према властитим наводима, демонстративно изашли због немогућности да утичу на процесе негативне по српске интересе. Вратили су се на часну реч коалиционих партнера, Мустафине ДСК и Тачијеве ДПК, да ће у будућности „бити консултовани“. То би, ваљда, требало да буде елементарна ствар у коалицији.

ШТА СМО ДОБИЛИ ЗАУЗВРАТ? У међувремену, односно током њиховог одсуства, догодили су се, по речима заменика премијера Бранимира Стојановића, одређени по Србе негативни поступци унутар косовских институција, како на централном тако и на локалном нивоу, пре свега на плану приватизације српске имовине. Мисли се превасходно на приватизацију Ски-центра на Брезовици. Заменик косовског министра локалне самоуправе Бајрам Гецај истиче како Срби на локалном нивоу немају право вета на процесе приватизације, што је из „Српске“ и невољно потврђено. А управо то је оно у шта су представници ове листе, на челу са градоначелником Штрпца Братиславом Николићем, убеђивали пре непуних месец дана одборнике приликом усвајања мастер плана за улагања у Ски-центар на Брезовици. Да ли онда и којим механизмима посланици „Српске“ могу нешто да спрече и зауставе?

[restrictedarea]

Истовремено, не северу Косова, споразумом Београда и Приштине, гаси се Цивилна заштита. Ова, како би то Албанци и странци означили, а Београд прихватио, паралелна (дакле, илегална) организација била је у својој суштини нека врста народне страже у овом делу Покрајине са задатком да упозори и макар привремено спречи покушаје масовнијих напада Албанаца. Након укидања безбедносних структура, односно пребацивања српских полицајаца у косовску полицију или превременог и проблематичног пензионисања по избору, после укидања српског правосудног система, на ред је дошла и Цивилна заштита. Београд тако, према жељама Брисела и Вашингтона, укида једну по једну сопствену институцију на сопственој територији. И џаба ту што и Уставни суд Србије потврђује да је такво деловање неуставно. У питању је политика која је изнад Устава Србије.

А да ли је Србија добила нешто заузврат? Да ли су и где  Албанци направили уступке? Све се своди на континуирани притисак на Београд, који се пред њима непрестано повлачи.

НЕМА СРБА, НЕМА НИ ПРОБЛЕМА Официр за везу Владе Републике Србије Дејан Павићевић каже да припадници Цивилне заштите неће остати без посла. Лепо, и неће, макар неко време. Али то и није суштина приче. Убудуће, биће припадници неких косовских структура. Као што ће дојучерашњим српским полицајцима, судијама и инима који су до јуче били службеници Републике Србије централа и команда бити у Приштини, где је славодобитно од стране косовских званичника обнародован нови успех и гашење Цивилне заштите, а не у Београду.

Чак је и фамозна Заједница српских општина, која би по Бриселском споразуму требало да обједини општине са српском већином, доведена на меру бесмисла. Павићевић каже да Београд не жели да ствара некакав нови „ентитет или феуд“. У принципу се слаже са званичницима из редова косовских Албанаца, који су се уплашили стварања неког самосталнијег ентитета типа Републике Српске, јер га не би могли у потпуности контролисати. Ни од тога нема, очигледно, ништа и ова једина шарена лажа за Србе у Бриселском споразуму биће очигледно сведена на значај невладине организације, без икаквих посебних овлашћења која општине већ немају. Да се Албанци не потресу, па организују још које насилне демонстрације? Све ово доводи нас у суштину проблема. Шта ми хоћемо и можемо на Косову и Метохији? Да ли смо спремни да се за њега боримо, да се због њега нечег одрекнемо и да за њега ишта даље жртвујемо? Да ли смо у стању да будемо и да делујемо ван институција које су прогласиле отцепљење од Србије и где се не може готово ништа од суштинске важности учинити за Србе? На ова питања требало би искрено одговорити пре вођења било какве политике према Косову и Метохији. Албанци су јасно исказивали и демонстрирали свој став и опредељеност још од изласка из српских институција крајем осамдесетих година прошлог века, формирањем сопствених паралелних институција, свим потоњим одрицањима и жртвама које су поднели, као и бескомпромисном подршком тада изоловане и екстремно сиромашне матичне им Албаније.

За то време, и оно мало преосталих Срба поново све интензивније напушта Косово и Метохију. Остало нас је за још један талас исељавања до свођења на ниво небитне статистичке грешке. Што би незванично рекао један високи међународни званичник: „Нема Срба – нема ни проблема.“ Онда дефинитивно неће бити ни потребе за заштитом цивила.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *