Почетна / Друштво / Самокритика Србије

Самокритика Србије

Пише Филип Родић
Најновија спорења на линији Београд – Загреб још једном доказују да је Хрватској у односу на Србију дозвољено практично све, док Београд, када се усуди да подигне главу изнад блата и проговори о ономе што сматра неправдом, бива истовремено гурнут поново у блато споља и повучен изнутра. Код неких Срба постоји тенденција да их много више боли домаћа истина него страна лаж. Да је многима претерана самокритика постала условни рефлекс

Током интервјуа који је са вођом светске револуције, Јосифом Висарионовичем Стаљином, водио 1934. године, чувени писац научне фантастике Херберт Џорџ Велс, говорио је о ПЕН клубу, којем је тада председавао и рекао да се у овом удружењу „инсистира на слободном изражавању мишљења – чак и оног опозиционог“. „Надам се да ћу о томе разговарати са (Максимом) Горким. Не знам да ли сте ви већ спремни за толику слободу?“, упитао је писац. „Ми бољшевици то називамо ‚самокритика‘. Нашироко је упражњавамо у СССР“, одговорио је Стаљин. Самокритика је из Совјетског Савеза, сасвим природно, пренета и у од нациста тек ослобођену Југославију и Србију. Уобичајени ритуал био је да се, уколико неки од чланова Комунистичке партије заблуди, пружи шанса за искупљење – јавно, на партијском састанку. Обичај је био да блудник говори само о сопственим гресима, али препоручљиво је било да спомиње и грехе других, што би веома благотворно деловало на његову потенцијалну рехабилитацију. Оваква врста самокажњавања ради искупљења посебно се јако укоренила у Србији, где је и еволуирала и прерасла у нешто што се у модерним временима почело називати „аутошовинизам“. Линија између ова два је веома танка, а народ је на ове феномене толико навикао да му је неретко јако тешко да их идентификује.

Доказ овога стања су и недавни иступи председника Извршног одбора Социјалистичке партије Србије Бранка Ружића. Он је прво у интервјуу за „Блиц“ од 23. марта ове године изјавио да је само „скромни левичар и мали политичар“ (самокритика) а онда у интервјуу за „Курир“ од 5. априла поставља питање „како можемо (ми несрећни Срби) да дођемо у позицију да критикујемо државу (Хрватску) која је пре годину дана ушла у ЕУ“ (аутошовинизам). „Морамо да сведемо на минимум евентуалну штету у међународним односима без икаквог рационалног разлога“, додао је Ружић. Дакле, шта нам је поручио скромни левичар? Да је бласфемично критиковати државу која је остварила толико цивилизацијско достигнуће и напредак, те се успела учланити у ЕУ, а да подсећање на злочине почињене над припадницима свог народа представља „наношење штете међународним односима без рационалног разлога“. Заиста, подсећање на 250 000 прогнаних је крајње нерационално у модерном свету којем теже скромни левичари и у којем су једина рационалност слободно тржиште и профит. Да не заборавимо и слободан проток људи и роба, у чему су се најновији чланови ЕУ 1995. показали као велемајстори. Ружић није једини у Србији, Хрватској и другим државама којима смета понашање, како је рекао, „политичког циркусанта“ Војислава Шешеља, укључујући и његово паљење хрватске заставе. Према анкетама, такво понашање у Србији подржава мање од пет посто грађана. Овде је Ружић, видимо, у убедљивој већини. У мањину га сврстава, међутим, то што њему очигледно више смета паљење хрватске заставе, него паљења српских кућа 1995. Да није тако, он не би сматрао да су изјаве које је министар Александар Вулин дао на рачун Хрватске, њеног премијера Зорана Милановића и неких других сусједа, „штетне“, него, нажалост реалне, и схватио би шта је у њима било „резонски“.

[restrictedarea]

У досадашњем раду министра Вулина „штетним“ и „нерезонским“ би се могло назвати његово учешће у преговорима о Бриселском споразуму и може му се замерити што тада није још јаче подигао свој глас у одбрану интереса Србије, а никако што то данас чини указујући Милановићу на неке недвосмислене чињенице. Прашина се, наиме, сада подигла јер је Вулин, реагујући на Милановићеву изјаву у вези са „случајем Шешељ“, рекао да би хрватски премијер требало да „превлада сујету“ и дође у Београд, упозна 250 000 протераних из „Олује“, и објасни им да они нису Хрватску напустили из економских разлога, већ да су бежали пред јамом и усташким генералом, бившим хашким оптужеником Антом Готовином. Такође, он је Милановића позвао да више не говори „тако лоше о Србији“, те да му она „није непријатељ“. Он је хрватском премијеру поручио и да проблеме у Хрватској неће решити критиковањем Срба и Србије, те да неће постати ни бољи човек ни бољи политичар тако што ће се на Србију бацати камењем. Поставља се питање шта је ту штетно и нерезонски.

 

Поглед у комшијско двориште

Полемику Вулина и Милановића, односно Вулина и доброг дела хрватског естаблишмента, коју се Ружић осетио позваним да коментарише, није, међутим, ни изазвао министар у Влади Србије, него хрватски премијер. Прва Вулинова изјава није имала никакве везе нити са Хрватском, нити са Милановићем. Вулин је просто рекао да одлука Хашког трибунала о враћању Војислава Шешеља у притвор представља покушај дестабилизације Србије и њене владе. Добар део јавности одмах се обрушио на ову тврдњу не доводећи, међутим, у питање њену истинитост било каквим аргументима. То би и било тешко, јер је, како смо већ писали, све у вези са ослобађањем и поновним притварањем Шешеља спорно. Овом хору се, из неких чудних разлога, придружио и Милановић. Гледајући у комшијско двориште, пошто у свом нема довољно ђубрета, Милановић је рекао да је Вулинова изјава „несхватљива“. Његово уплитање у политичку ситуацију Србије је, с друге стране, сасвим „схватљиво“. Схватљиво је њему, хрватском врху, Бранку Ружићу и многима другима у Србији. Председница најмлађе чланице ЕУ, Колинда Грабар Китаровић, поздравила је ову одлуку Суда и дозволила себи да оцени да је „свима јасно да је он (Шешељ) одговоран за ратне злочине, да је ратни злочинац и место му је у Хагу“. Како то да Милановићу, а ни Ружићу, није „несхватљиво“, нити „штетно“ да председница једне (независне) државе процењује ко је несумњиви ратни злочинац, иако Суд, који се до сада није либио да шаком и капом осуђује људе (Србе) за ратне злочине, овом човеку никако не може да изрекне ни првостепену пресуду. Ово је у супротности са основним демократским принципом пресумпције невиности и представља клевету. Позваним да пружи своје мишљење о овоме сматрао се и њен претходник Стјепан Месић који је рекао да је Шешељ „прекршио сва правила којих се морао држати“, па је зато и нормално да буде враћен у притвор. Ова изјава је, такође, „схватљива“ и „резонска“, иако је потпуно неистинита, јер је Шешељ пуштен а да није прихватио нити један једини услов за излазак на слободу, па, према томе, није ни прекршио нити једно правило.

Вулин можда јесте емотивно реаговао на Милановићеву изјаву, али, поново, ништа од онога што је рекао се не може аргументовано оспорити. И сам Вулин је изазвао своје критичаре да оспоре оно што је рекао. „Извинићу се ако ми неко каже да сам погрешио. Ако сам тиме што сам предложио Милановићу да спроведе реформе погрешио, извињавам се. Ако сам рекао да су Срби протерани из Хрватске, да нису дошли из економских разлога на нечији позив већ бежећи од рата, ако је то грешка, волео бих да ми се објасни како се створило 250 000 избеглих Срба. Ако није истина да је Готовина усташа, извињавам се, али волео бих од њега да чујем да каже да није“, поручио је Вулин. До закључења овог броја „Печата“ нико Вулину није дао „схватљив“ и „резонски“ одговор. Напротив, високи државни званичници Хрватске наставили су да пљују по Србији и њеним представницима на врло оригиналан начин. У томе се посебно истакао хрватски министар бранитеља Предраг Матић рекавши: „За Вулина би могла да буде иста порука као и за (Војислава) Шешеља: ,Иди, бре, па се лечи‘“. Дипломатски, корисно и резонски. У овом контексту интересантна је и изјава потпредседника Владе Хрватске и министра унутрашњих послова Ранка Остојића да „сваки политичар мора изузетно да пази шта говори, поготово у ситуацији када су такве поруке неприхватљиве“ и саопштење хрватског Министарства спољних и европских послова у којем се наводи да су Вулинове изјаве „увредљиве, недопустиве и крајње неодговорне“. Пошто није било реаговања на изјаву члана њихове владе Матића, да се претпоставити да они његову изјаву о Вулину сматрају допустивом, одговорном и прихватљивом. Не желећи да у комшијском дворишту види било шта ружно, на ово се није осврнуо ни Ружић, нити било ко други у Београду ко је осудио Вулинове наступе.

 

Хрватска помирљивост

Хрватска је отишла и корак даље и због свега овога повукла потез који се у дипломатији сматра врло озбиљним и упозоравајућим гестом – повукла је на консултације свог амбасадора у Београду Горана Маркотића. Шеф српске дипломатије Ивица Дачић напоменуо је да до овог дипломатског шамара није дошло због Вулинових изјава, него због тога што је Шешељ спалио хрватску заставу. Његова хрватска колегиница Весна Пусић га је, међутим, врло директно и недвосмислено демантовала рекавши да је њено министарство „у првом реду реаговало на изјаву члана српске владе, министра Вулина, упућену и Хрватској и генералу (Анти) Готовини и хрватском премијеру (Зорану Милановићу)“. Треба ли напоменути да Србија није истом мером одреаговала на изјаве чланова хрватске владе које су далеко увредљивије. Или политичара који процењују да је овим изјавама „потврђен утјецај четничког покрета у врху србијанске политичке елите“ (саопштење Хрватске конзервативне странке од 2. априла). Па и да је разлог за повлачење хрватског амбасадора на консултације било паљење заставе, и ту је врло дискутабилно да ли су и Хрватска и Србија адекватно реаговале. Да ли је због таквог геста било потребно протестовати на овом нивоу пошто је Србија већ покренула кривични поступак против Шешеља због овога? Да ли је Србија можда требало да повуче свог амбасадора у Хрватској, пошто је у Сплиту, на фудбалској утакмици 5. априла спаљена српска застава? Наравно да није, јер је српску заставу спалио хулиган, али то није требало да учини ни Хрватска, јер је и њену заставу у Београду спалио човек којем највише пристаје опис „хулиган“. Са друге стране, због изјава политичке елите је, вероватно, требало, али није. Овај след догађаја јасно указује да је у ствари „помирљива Хрватска“, како је у овој ситуацији описују неки београдски медији (на пример Танјуг с насловом „Хрватска смирује напетост и враћа амбасадора у Србију“ објављеним 3. априла) та која је и ескалирала цео овај проблем до потпуно „штетних“ и „нерезонских“ размера.

Иако је погрешио у процени да је амбасадор повучен због паљења заставе, Дачић је био у праву када је рекао да „не може да прихвати то да је изјава Вулина изазвала цео овај инцидент“, те да „испада као да је пре Вулинове изјаве све било иделано“. „Није. Прве такве изјаве су дошле са хрватске стране, били су такви наступи у Европском парламенту око Шешеља…“, рекао је Дачић.

Проблем о којем се овде ради и који је у суштини тема, међутим, превазилази и Вулина и Ружића. И Милановића, и Грабар Китаровић, и Дачића и Пусићеву. Ружић и Вулин су само парадигма много већег проблема који постоји између Хрватске и Србије одраније. Њих двојица су две супротстављене стране проблема који одавно постоји у самој Србији – једне која ћути и друге која то одбија. Проблем је у томе што је политички коректно, па чак и пожељно, да Загреб себи дозвољава да се меша, коментарише и решава проблеме који су дефинитивно унутрашња питања Србије. Да себи дозвољава да слави етничко чишћење које је спровео над својим грађанима српске националности. Да себи дозвољава све и свашта. Србија са друге стране, мора да ћути, све то трпи и буде кооперативна. Да се стално жртвује зарад бољих односа у региону и својих безалтернативних европских интеграција. Не само да је злочин назвати ствари правим именом (као што је рећи да је Готовина усташа), него је озбиљно међународно кривично дело достојно сваке осуде и подсетити на своје жртве и своја страдања било да се ради о „Олуји“, Кравицама или НАТО агресији. И Загребу и многима у Београду је сасвим нормално и природно да, на пример, Грабар Китаровић именује двојицу бивших хашких оптуженика (из демократских разлога нећемо рећи „ратних злочинаца“ јер их је хашка правда ослободила кривице) генерала Анту Готовину и Младена Маркача у Савет за безбедност Хрватске. Званични Београд на ово није реаговао, само су Срби који су остали да живе у Хрватској упозорили на поруку која се овим гестом шаље. Директор Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац оценио је да је ово можда легалан, али неморалан и неправедан чин којим је послата јасна порука Србима да их у Хрватској не чека ништа добро. Председник Српског народног већа и посланик у Хрватском сабору Милорад Пуповац рекао је да ово показује неосетљивост Хрватске и нове председнице према српским жртвама. Проблем је да политички одметник и маргиналац спали хрватску заставу, али није проблем да на инаугурацију хрватске председнице буду позвани ликови попут Марка Перковића Томпсона који са носталгијом пева о клању Срба у Јасеновцу и Градишки Старој. И, да се нико није усудио да у томе види нешто спорно и да помисли да критикује државу која је пре годину дана ушла у ЕУ!

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Ovi novi levičari su prihvatili neoliberalizam kao svoju ideologiju. Oni nemaju moralno pravo da nam govore šta je ispravno a šta ne.Oni su levičari toliko koliko će napuniti svoje džepove,a naše totalno isprazniti.

  2. Ruzic je stvarno vrlo skroman levicar u odnosu na Seselja desnicara, ali je vrlo servilan Kolindi i drugima mozda rezervise letovanje-moze biti jeftinije a rec njegova…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *