Руски фронт против корупције

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
За земљу као што је Русија, где постоје огромне могућности за пљачку државног буџета, неопходне су још одлучније и строже мере, без паузе и предаха, и то, изгледа, управо почиње да се дешава

Неколико протеклих недеља, а посебно претходна, у Русији су биле обележене борбом против корупције. Ово друштвено зло – по којем је Русија, често и пренадувано, била препознатљива у извештајима западних медија и специјализованих организација – сада је доспело под увеличавајуће стакло најшире јавности. Али, што је много значајније, њеним сузбијањем у самим врховима власти најозбиљније су се позабавили надлежни државни органи. Ако су Гогољ, а затим Иљф и Петров, писали књиге на тему корупције, у руском тужилаштву је у последње време постала веома популарна нова врста штива, у којем се детаљно описују шеме махинација и крађе државних ресурса. Аутор ових корисних бележака, по чијем трагу су одмах кренули инспектори и специјални истражни органи, јесте – Општеруски народни фронт (ОНФ) друштвена организација настала на таласу подршке кандидатури Владимира Путина уочи председничких избора 2012. године.

Ако су се сви питали зашто је Путину била потребна „надпартија“ ОНФ, кад већ иза њега стоји моћна Јединствена Русија (ЈР) и зашто је председник тражио да се овој скупини убеђених путиниста додели велики број места на изборној листи владајуће странке, сада је стигао јасан одговор. Као Путинови инсајдери и „новајлије“ у власти, делегирани из најширих друштвених слојева, фронташи су се прихватили најтежих и најнезахвалнијих послова. Није ни чудо да их искусни чиновници из ЈР не воле: не само што их често истискују из топлих фотеља у које су пустили корење већ их све чешће, баш по навођењу ОНФ, полиција директно из кабинета спроводи у ћелије.

[restrictedarea]

СЕДАМ ВЕЛИКИХ ЖАРИШТА

Народ је задовољан, руском лидеру рејтинг и даље расте. После обрачуна са најокорелијим домаћим тајкунима наслеђеним из Јељцинове епохе, што је обележило први Путинов мандат (2000‒2004) а затим и са странцима који су ординирали по Русији, што је учинио у другом мандату (2004‒2008) сада се председник окренуо мангупима у сопственим редовима   – без чије подршке не би успео да обави прва два задатка. Дмитриј Медведев, док је био на челу државе, формирао је 2008. председнички Савет за борбу против корупције, а затим саставио и Национални план за сузбијање корупције. У периоду до 2012. спроведен је читав низ истраживања у циљу лоцирања проблема, усвојена је и одговарајућа законодавна база, укључујући и кључни закон из децембра те године, којим се уводи надзор и контрола над приходима и расходима државних чиновника.

Међутим, многи од њих ни тада нису схватили куда све то иде. Нису сви били уплашени ни када је током 2012. и 2013. године покренута прва озбиљна антикорупцијска кампања на више од седам великих жаришта – од свемирских истраживања, преко војске, пољопривреде и рибарства, па до енергетике. За годину дана, са функција је склоњено више од 800 високих државних функционера, укључујући и губернаторе, покренуте су бројне истраге, које су резултирале осуђујућим пресудама. Међутим, за такву државу као што је Русија, где постоје огромне могућности – и вишевековна традиција – за државну пљачку и корупцију, и где је само прошле године из земље изнето више од 150 милијарди долара, неопходне су још одлучније и строже мере, без паузе и предаха. И то, изгледа, управо сада почиње да се дешава. Само у последње две недеље, неколико државних функционера највишег ранга завршило је са лисицама на рукама. Колико су ови људи, до јуче недодирљиви, стрпали новца у своје џепове, и џакове, може само да се нагађа. Размере њиховог криминала застрашују ако се зна да су по једном „послу“ узимали најмање милион долара. Све понуде испод тога нису ни разматрали. А такве трансакције за њих су биле готово свакодневна појава.

Један од њих, генерал-пуковник Александар Рејмер, који је до 2012. био на челу Федералне службе за извршење санкција, оптужен је да је са својим саучесницима присвојио три милијарде рубаља. У то време, по курсу, то је износило преко 100 милиона евра – и то је само оно за шта постоје докази. На пример, Рејмер је оптужен да је наруквице за осуђенике у кућном притвору наручивао од самог себе, по цени седам пута већој од реалне. Поруџбине је, заобилазним путем, реализовао преко фирме коју је лично контролисао. Осим тога што је дрско надувавао цене, Рејмер је такође искључивао све остале понуђаче, па су његове „понуде“ увек биле једине и најбоље.

СИВА КЊИГА ОСТАПА БЕНДЕРА

На пут су му стали учесници пројекта „За поштене набавке“, под окриљем Путиновог Општеруског народног фронта. Они су издали и посебну публикацију, под називом „Сива књига Остапа Бендера: 24 шеме крађе државних средстава и начини њиховог спречавања“. Учесници пројекта описали су шеме по којима већ годинама нестаје новац из државне касе: како краду чиновници, како уклањају трагове, али и како их ухватити и казнити. Људи из ОНФ и пројекта „За поштене набавке“ најпре дискретно упозоравају државне чиновнике да „имају одређена сазнања“ о њима и захтевају да одмах прекину коруптивне шеме. Уколико одбију, своја сазнања предају тужилаштву и државном ревизору, који затим поступају по службеној дужности.

У мрежу Путиновог ОМФ тако је упао и губернатор далекоисточног Сахалина Александар Хорошавин. Њихову пажњу најпре је привукла сума коју је губернатор улагао годишње у сопствени пи-ар из буџета Сахалина: 700 милиона рубаља, односно око 15 милиона долара. Клупко је затим почело да се одмотава, па је откривено да је, рецимо, за само три дана проведена на једном форуму у Краснојарску, распојасани губернатор потрошио безмало пола милиона долара. Живео је у најскупљем апартману, проводио се по клубовима и ресторанима, а локалној девојци за пословну пратњу, у знак захвалности за 72 сата проведена с њом, подарио је џип вредан скоро 100.000 долара. Хорошо!

Кад су Хорошавину претресли кућу, изненађење је било још веће. Само у кешу губернатор је чувао милијарду рубаља, односно око 20 милиона долара. Ту је била и гомила драгоценог накита, колекција сатова вредна скоро два милиона долара, али и налив-перо које кошта више од 600.000 долара. Како у шали кажу руски новинари, могуће да је управо тим, баснословно скупим пером, потписао штетни уговор о изградњи новог енергетског блока јужно-сахалинске термоелектране, за шта је на руке добио шест милиона долара. Према чињеницама које истичу у тужилаштву, ово је само једна од бројних криминалних епизода бахатог губернатора. Иако је Сахалин најудаљенија руска провинција, па је Хорошавин помислио да далеко од очију Кремља може да влада као краљ, правда га је ипак сустигла и тамо.

РЕЗУЛТАТ ВАЖНИЈИ ОД ПРОЦЕДУРЕ

Како истичу у ОНФ, три су основна облика злоупотреба и корупције: трошење државних пара за сопствене потребе и задовољства, класична крађа приликом јавних набавки и закључивање уговора уз провизију. Досадашња пракса је показала да су корупционаши веома вешти у томе да сва документација буде потпуно у складу са законом и тешко је доказати елементе кривичног дела у њиховим поступцима. Очигледно, руске власти су одлучиле да промене приступ и да делују офанзивно. „Основни и темељни принцип је у томе да се не гледа процедура, већ резултат“, објашњава заменик министра за економски развој РФ Јевгениј Јелин. Зато је његово министарство припремило нови закон по којем ће бити уношени сви подаци о свим јавним набавкама, укључујући и све токове новца после обављеног посла. Тако ће се лакше утврдити ко реално стоји иза свега. Подаци ће бити заувек сачувани у архивама и провере могу уследити и после више година. Како објашњава Јелин, функционери никада неће бити сигурни да им кроз пет година неко неће закуцати на врата и тај страх ће битно утицати на њих када буду размишљали да ли да оштете државу.

Наравно, они који траже, пронаћи ће рупе и у новом закону. Међутим, сигурно је да ће њихове могућности бити много мање, а простор за корупцију сужен. Посебно је важно то што је државни врх Русије одлучио да много већу пажњу посвети овом проблему, што је од пресудног значаја у условима економског и хладног рата са Западом. Ако је раније Москва могла себи да дозволи луксуз да гледа кроз прсте онима који „крадуцкају“, сада је неопходно заврнути чврсто све славине које цуре. Први и најважнији корак јесте да се оштро засече управо међу својима, што је болна тачка сваке власти. Путин је свестан да глобални рат против Запада може добити само ако мобилише све ресурсе за добробит државе. За такву мобилизацију неопходан је Народни фронт. Сад се много боље види да га Путин није случајно створио још 2011. године.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Molim te Putine ako srca imas Pusti ih malo kod nas u goste , nemoze brate mili posten svet ovde vise da dise.Jasno je ko dan da traje predugo i da je preduboko.Nemoze Vucko sam a nemoze ni sa sacicom lojalnih…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *