Почетна / Свет / Руска врата за југ Европе

Руска врата за југ Европе

Сасвим је извесно да је Владимир Путин много више заинтересован за конкретне пројекте у Грчкој него за укидање европских санкција – које наносе већу штету самим Европљанима него Русији

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Прошлонедељна посета грчког премијера Алексиса Ципраса руском председнику Владимиру Путину произвела је параноју и хистерију на Западу – пре него што је и започела. А када се завршила, западни коментатори су, здружено, објаснили како та „просјачка посета“ није дала никаквог плода и Грцима треба да буде јасно да ће у Москви доживљавати само уцене и подвале. Док их у Бриселу чека финансијска помоћ и пријатељска рука подршке у тако тешким тренуцима. И све што треба да ураде јесте да и сами признају да су Руси агресори, а Украјинци недужне жртве, па да још више појачају санкције Кремљу. А то што ће Атина и овог лета и јесени, као и прошле године, уместо хлеба да једе своје иструлеле јагоде и брескве које су биле намењене руском тржишту, док ће о олакшицама за гас моћи само да сања, сасвим је нормално за све оне који теже високом европском друштву. Међутим, остаје отворено питање: да ли је и Ципрас из Москве понео исте утиске као и западни коментатори? Или је током вишечасовних разговора са комплетним руским руководством, укључујући и патријарха Кирила, ипак дошао до нешто другачијих закључака?
[restrictedarea]
ШТО СЕ МОРА – НИЈЕ ТЕШКО
Судећи по оптужбама са којима се Ципрас суочио, његова посета представља више од рутинске размене мишљења лидера два духовно блиска народа. И то баш у тренуцима док Бела кућа притиска Европљане да још више пооштре санкције Москви, а да нико и не помишља да се придружи Паради победе 9. маја на Црвеном тргу – Ципрас се супротставио и једном и другом. Ићи ће на Параду, гледати нове руске тенкове и авионе, а затим, месец дана касније, учествовати на петроградском Економском форуму. Осим тога, грчки премијер је јасно и гласно рекао да је против увођења нових санкција Русији, а да су и ове постојеће контрапродуктивне и штетне. Западни медији све ово окарактерисали су као „грчку издају“, али нису заборавили да поруче Ципрасу како га Путин увлачи у своје игре за разбијање „европског јединства“, а онда ће га мирно одбацити када му више не буде потребан. Док Брисел игра само чисто и не би никад, али баш никад одбацио ни Ципраса, ни Грке. Осим ако не буде морао.

А што се мора није тешко. Ти исти западни медији, попут лондонског „Тајмса“ или хелсиншког „Хелсингин саномата“, истовремено су јавили о постојању тајног плана за избацивање Грчке из еврозоне. Позивајући се на документ који је припремљен у финском Министарству финансија, европски политичари ће у јуну, баш у тренуцима када се буде одлучивало о руским санкцијама, морати да донесу у вези са Грчком „веома тешке одлуке“. Атини се шаље порука о прогнози за њено банкротство у случају да се ускоро не донесе одлука о новом пакету финансијске помоћи, што је, како се види, директно увезано са гласањем о санкцијама Москви. Тако ће Грчка морати да напусти зону евра ако више не буде у стању да опслужује западне кредиторе. Могући престанак исплаћивања дугова од стране Атине тумачи се као грчка самовоља и бахатост, а не као потез очајника чија је економија десеткована, а народ се налази на ивици хуманитарне катастрофе. Није то довољно, западни пријатељи траже – још!

Према њиховим пројекцијама, Грчка може да бира између два понуђена сценарија. Након што је недавно једва исплатила 450 милиона евра ММФ-у, када се врати са московске Параде, Ципрасу 12. маја предстоји да пребаци још 950 милиона. Да би то успео, осим новог економског програма грчке владе који је већ у припреми, неопходна му је нова транша помоћи Фонда (у оквиру аранжмана вредног 7,2 милијарде евра) али ова средства су под знаком питања. Не само што ММФ захтева непрестана кресања, затезања и завртања већ је то пре свега инструмент америчке спољне политике. Да ли ће Американци позитивно оценити Ципрасова „источна скретања“, посете Путину и флертовање са гасоводом „Турски ток“, тек ће се видети. Ако Вашингтон жели да болно удари по евру и Европској унији у целини, онда ће Грчка сигурно имати проблем да измирује своје обавезе.

УДАР У СРЕДИШТЕ ПРОБЛЕМА Али, погрешно је тумачење да је Путин у целој причи само пасивни посматрач, а још више да је спреман да учествује у било којем америчком плану да би нанео штету ЕУ. Напротив, Русија има сопствене интересе у Европи, битно различите од америчких, али они не морају нужно да значе и забадање прста у око Европљанима. Што се између редова Ципрасове посете Москви и те како могло прочитати. Утолико су гласнији били западни експерти, који су од старта „знали“: Грчка ће блокирати продужење европских санкција Русији – у замену за финансијску помоћ Москве. Немачки медији иду и корак даље, па грчког премијера називају „корисним идиотом“ Кремља.

Ипак, да ли Русија може, и чиме, реално да помогне Грчкој? И сам Ципрас је приметио да његова земља заузима важан геостратешки положај у центру троугла дестабилизације, између Украјине, Либије и ирачко-сиријског жаришта. То значи да је и руски план о изградњи магистралног гасовода „Турски ток“, чије би Грчка била најважније чвориште, практично Путинов удар у само средиште проблема. Не само што тако настаје нови, изузетно важан енергетски коридор који води из Русије у срце Европе већ се тиме и Атина много чвршће наслања на Москву. Ако се ствари сагледају из тог угла, приметиће се веома занимљив процес – „Турски ток“ уз себе везује такозвано „јужно крило НАТО-а“.

Турска, Грчка, Италија. То је линија коју интересно повезује Путинова гасна трансверзала. И то је реална суштина свих његових енергетских маневара у последњих десетак година. Зато веома греше они који тврде да је циљ Кремља да утиче на Грчку да спречи антируске санкције. Тај циљ свакако може бити примамљив, али ова медаља има и другу страну. Од када је Запад увео санкције Москви, њена привреда суочила се са извесним тешкоћама, али је зато сама Русија благотворно прочишћена од утицаја страног фактора. И веома ефикасно. Нису усамљени гласови у Русији који сматрају да је утицај Запада толико јак и штетан да је добро изоловати се од њега, а партнере потражити у БРИКС-у и Шангајској организацији за сарадњу.

Ове процесе уочили су и многи у Европи, па су тврдње западних медија како, наводно, Путин подстиче побуну у ЕУ далеке од реалности. Побуна, ако она постоји, рађа се у самим западним земљама, јер је већ многима јасно да пут којим се иде неће далеко одвести. Европа није богата ресурсима, енергетски је зависна, а њен индустријски и економски значај већ су досегле, па и надмашиле, азијске државе. Са друге стране, Кина, а поготово Русија, већ озбиљно сустижу америчку војну моћ, па озбиљни аналитичари предвиђају да ће најкасније до краја ове деценије Русија располагати довољном силом да може сама да „уштопује“ било коју војну претњу што долази са Запада. Некако у исто време, Кина ће претећи САД на лествици најмоћнијих привреда света. Зато су многи на Западу почели да окрећу главу ка Истоку, а понајпре они који имају вишевековну традицију односа са Москвом. То су и Грчка, и Турска, али и Мађарска.

СВИ СТРАХОВИ ЗАПАДА Русија нема превише разлога да жури. Као што је чекала, и дочекала, да јој Крим као зрела крушка сам падне у крило, а за њим и Донбас, тако ће овај домино ефекат даље да се шири. Путин мирно и спокојно повлачи потезе један за другим, а његови супарници на Западу не могу да пронађу начин како да га зауставе. А он заправо ништа посебно не ради, осим што савршено доследно штити националне интересе Русије. Док су сви погледи протеклих месеци били уперени у мађарског премијера Виктора Орбана, због његовог флерта са Кремљом, наједном је у децембру „искочио“ турски председник Тајип Реџеп Ердоган, као нови Путинов савезник. У фокусу се нашао гасовод „Турски ток“, за који пре тога скоро нико није ни чуо. Док су се аналитичари забављали њиме, у јануару на велику сцену ступа Алексис Ципрас, изазивајући прави пожар у ЕУ. Сада је он под лупом експертске јавности, али није искључено да северније, у Македонији такође започињу занимљиви процеси.

Сасвим је извесно да је Путин много више заинтересован за конкретне пројекте у Грчкој него за укидање европских санкција – које наносе већу штету самим Европљанима него Русији. Пре свега, за приватизацију грчких железница и луке у Солуну. То су конкретне, опипљиве транспортне артерије надомак Босфора, места која већ вековима неодољиво маме Русе. Када се томе придода изградња магистралног гасовода и огромног гасног чворишта у близини црноморских мореуза, постаје јасно да Русија улази на Балкан на велика, јужна врата. Осим тога, на тлу Грчке и Турске могуће је стопирати амерички пројекат Трансјадранског гасовода. Управо ове перспективе највише плаше Запад, а не теорије завере како Путин „разбија јединство ЕУ“. Да то јединство заиста постоји, не би могао нико да га разбије. А пошто је оно већ разбијено – најлакше је за то окривити Путина.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *