Почетна / Друштво / Пуцањ из ‘93.

Пуцањ из ‘93.

Пише Никола Врзић
Шта говоре документа која је објавио МУП у вези са смрћу пријатеља заштитника грађана Саше Јанковића пре 22 године у његовом стану?

Причу је покренуо „Информер“, таблоид који је актуелним властима ближи од осталих српских таблоида, од „Блица“ до „Курира“. Открио је детаљ из живота заштитника грађана Саше Јанковића који је досад био непознат јавности: да се у Јанковићевом стану 1. априла 1993. године убио његов пријатељ Предраг Гојковић, и то пиштољем који је припадао Саши Јанковићу а који је, устврдио је „Информер“, био нелегалан.

Уследио је деманти Саше Јанковића, у којем је навео да је „од свих тврдњи које сте о мени објавили у броју од 18. априла, тачно једино да се 1993. године у стану у којем сам живео десила смрт мог блиског пријатеља“, те да је „ЧИСТА ЛАЖ“ и тврдња о нелегалном пиштољу и „дословце све друго“ што је „Информер“ навео.

КАМПАЊА И КОНТРА-КАМПАЊА И у данима који су уследили (укупно пет, до сада) „Информер“ је наставио да „гази“ по овој причи, у чему су многи препознали медијску кампању актуелних власти усмерену против заштитника грађана, с којим је власт и иначе у тињајућем сукобу још од јануара ове године и Јанковићевог изненадног (и, узгред, неоправданог) напада на Војску Србије.

Кампањи против Саше Јанковића одговорено је кампањом за Сашу Јанковића, у којој су у заштиту заштитника грађана, посредством НВО Центар за практичну политику међу чијим партнерима су и амбасада Велике Британије, Мисија ОЕБС-а у Србији, Фонд за отворено друштво, Центар за евроатлантске студије…, стали и Борка Павићевић, Динко Грухоњић из НДНВ-а, бивши председник аутономашког Војвођанског клуба Ђорђе Суботић, Соња Бисерко, извршна директорка Фонда за хуманитарно право Сандра Орловић, Соња Лихт, Весна Пешић, Јелена Милић из Центра за евроатлантске студије, функционери Демократске странке Гордана Чомић, Балша Божовић, Горан Јешић…

[restrictedarea]

Од (пара)политичких оптужби и контраоптужби, у тој узаврелој атмосфери опредељивања за и против Саше Јанковића и за и против актуелне власти, чињеницама је – не и неочекивано – успело да се загубе у силној буци. А испоставиће се и да је заштитник грађана Јанковић слагао у свом првобитном демантију, у којем је демантовао све осим информације да му је пријатељ преминуо у стану пре 22 године – признаће, наиме, и то тек пошто је био притиснут писаним доказима МУП-а из 1993. године, да пиштољ који је усмртио несрећног Гојковића јесте био његов, и потом, да му је тада урађен тест на присуство барутних честица који је испао позитиван, што такође није спомињао све док се и тај документ није појавио у јавности – али и да је „Информер“ објавио неистину када је устврдио да је Јанковићев пиштољ био нелегалан.

ПОЛИЦИЈСКИ ДОКУМЕНТИ Највећи заплет у читаву причу, међутим, унели су документи из полицијске истраге које је ове среде увече објавио сам МУП. Ови документи – то јест, прецизније, опис повреда покојног Гојковића садржан у овим документима – уносе дозу сумње у верзију по којој је он извршио самоубиство.

Прво што упада у очи јесте опис положаја у којем је покојник затечен, на леђима, с десном руком поред тела „а лева рука је увучена у фармерке“, што би требало да значи да је у себе пуцао пиштољем који му је био у десној руци док је леву држао у, ваљда, џепу, што већ делује помало необично.

У сваком случају – и сада долазимо до дела који је заправо сумњив – улазна рана код покојног Гојковића налазила се „у пределу руменог дела леве половине горње усне (…) 1,2 цм улево од средишње линије“, а „правац канала ране је напред уназад, слева удесно и лако наниже“. И, у наставку, „урађена је проба несагорелих барутних честица (…) и иста је дала негативан резултат“, што значи да „приликом критичног испаљења уста цеви пиштоља нису била наслоњена на горњу усну, а одсуство барутне гарежи из околине ране указује да пиштољ, у тренутку испаљења, није могао бити ближе од 25-30 цм (да је био ближе било би могуће утврдити присуство барутне гарежи)“.

Шта ово значи? Значи да је покојник могао себи да нанесе овакве ране само ако је десну руку, којом је једино могао да држи пиштољ јер му је лева била у џепу, у тренутку испаљења хица држао у крајње неприродном положају – не само што пиштољ није прислонио уз слепоочницу, или под браду, или га ставио у уста, већ је пиштољ морао да држи подаље од своје главе, и то десном руком потпуно испруженом на супротну страну, улево и изнад своје главе (о томе сведоче улазна рана изнад левог дела усне и правац прострелине, слева удесно) и то на раздаљини која је, у најбољем случају, на ивици физички могућег будући да уста цеви нису могла „бити ближе од 25-30 цм“ а ороз, отуда, и још десетак центиметара даље.

Да ли је, или није, покојни Гојковић уопште могао себи да нанесе смртоносну рану? Да ли је могао толико да испружи руку? То је питање које се свакако поставља, али на које је могуће дати прецизнији одговор само брижљивом анализом и остале пратеће документације која јавности (још?) није стављена на увид, а свакако да треба баш на овом месту указати и на један загонетни део изјаве министра полиције Небојше Стефановића: „Да ли се сам убио или се десило нешто друго, ја то не могу да тврдим.“

Што се пак споменутог теста на присуство барутних честица тиче, оне су, наводи се у извештајима, забележене и код покојника, и код Саше Јанковића и код треће особе која се налазила у стану, с тим што се мора истаћи да у објављеним документима нема прецизнијег описа места на њиховим телима на којима су барутне честице идентификоване, а и иначе се овај тест не сматра доказом да је неко пуцао јер тест може да испадне позитиван и из бројних других разлога.

Свој позитивни резултат Саша Јанковић је, како рекосмо, признао тек пошто више није имао куд, и понудио је објашњење: „Тачно је да су нађени трагови нитрата, али због тога што сам свог пријатеља, који је лежао мртав, помазио по коси. Ушао сам у свој стан 15 минута после његове смрти, а пре мене су тамо биле најмање три особе.“

У сваком случају, питања је у овом тренутку много више него одговора, а прича која је започела медијском кампањом и настављена контра-кампањом почела је да поприма и кудикамо озбиљније обрисе. Јавности је сада, пре свега, потребан несумњив одговор на питање шта се заиста догодило 1. априла 1993. године. Истовремено, Саша Јанковић је дужан да објасни због чега одмах, чим се појавила прича о његовом пиштољу, није испричао све детаље овог случаја, него је признавао и објашњавао сукцесивно, како се који доказ појављивао…

А додатни обрт у политичкој димензији ове, сада већ афере, дао је амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби који је, рекавши да САД подржавају независну институцију заштитника грађана али да детаље везане за његову личност остављају онима који су за то задужени, направио загонетан и неочекиван отклон од Саше Јанковића.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *