Почетна / Култура / Пад јастреба политичке некоректности

Пад јастреба политичке некоректности

Случај Џеремија Кларксона

Пише Владислав Панов
Избацивање чувеног британског „безобразног водитеља“ из аутомобилског шоу-програма „Топ гир“, најгледаније ТВ емисије тог типа у историји малих екрана, сензација је колико и понуда руске војне телевизијске станице да Кларксон свој шоу настави из њиховог студија. А можда и није?

И поред мноштва текућих крволиптајућих и трагичних тема које су по обичају фасцинирале моћне западне медије, једна је вест као шумски пожар обишла планету. Џереми Кларксон, контроверзни водитељ шоу-емисије посвећене аутомобилима, „Топ гир“ (Пуна брзина) прво је суспендован од стране челника Би-Би-Сија који продуцентски подржава шоу и убире зараду од њега. Потом, неколико дана касније, објављено је да Кларксон неће дочекати април као запослени у Би-Би-Сију. Уговор за вођење емисије, активан још од 1988. године, више му неће бити продужаван. Тиме је окончана изузетно турбулентна сарадња британског телевизијског гиганта и њеног на сваки начин незгодног средовечног водитеља, чији су животни ставови, макар и пригодно фингирани и умишљајно провокативни не би ли се тако скренула пажња, постали несношљиво бреме за уштогљену управу националне телевизије, која се у прошлости превише пута нашла у позицији да се извињава због увредљивих, незграпних и од толико вољене политичке коректности изопштених коментара управо због тога у свету омиљеног водитеља. „Топ гир“ је током времена израстао у златно јаје британске телевизије и њен најуноснији извозни програм. Кларксона и његов шоу је сваке недеље гледало преко триста педесет милиона људи широм планете („Топ гир“ се приказује у преко двеста земаља света!) захваљујући чему је Би-Би-Си зарађивао, од домаће и иностране публике, скоро осамдесет милиона фунти годишње, а поменута је емисија доспела чак и у Гинисову књигу рекорда као најкомерцијалнија те врсте у историји малих екрана. Али промоција послушности, демократског једноумља, у којем поменута политичка коректност има кључни значај, драгоценија је од свега. Отуда делује да су челници британске националне телевизије једва дочекали довољно добар повод да елиминишу из својих редова претерано заступљеног водитеља, који је управо од политичке некоректности направио каријеру и омиљено име у армији поклоника широм планете. Последња кап у чаши жучи блазираних либерала и дежурно брижних чувара који одлучују шта масе морају да науче гледајући национални програм био је наводни Кларксонов физички насртај на продуцента своје емисије приликом боравка у Јоркширу. Џереми је, рекоше, подивљао по повратку у мотел који је одабрао овај продуцент за њихов конак пошто тамо, усред ноћи, када се појавио „под гасом“ после вишечасовне забаве, није било топле хране. Продуцент је завршио пребијен и у болници, али на крају ипак није поднео кривичну пријаву против Кларксона. Последице овог чина су да је славни водитељ суспендован, а онда и отпуштен. Могућ је чак и расплет по којем би завршио неко време иза браве.

 

[restrictedarea]
Манипулисање Кларксоном

Овакав исход је одавно лебдео над водитељевом судбином. У претходним годинама које су послужиле за грађење новог друштва политички коректне нације најплеменитијих социјално -политичких погледа, људи без предрасуда, расних и било којих других затуцаности, Кларксон је у својој аутомобилистичкој емисији радио на супротстављању таквим трендовима. Док су лидери глобалистичке диктатуре социјалне исправности уз помоћ медијских гиганата какав је управо Би-Би-Си инсталирали принципе о једнакости свих са свима и све остале позитивне тековине „новог света“, Кларксон је забављао милионе, нимало фасциниране тим новим исправним светом и његовим наметањем коректних „новоговор термина“. Тај и такав свет је систематски нападао баш на том месту па сте у емисијама „Топ гира“ скоро у истој мери слушали о карактеристикама појединих аутомобила колико и о водитељу иритантним „вредностима“ одређених народа, које су створиле та кола. Тако се, рецимо, памте скандали у емисијама због Џеремијевог отровног језика када је певао стихове познате дечје песмице коју су расисти користили да вређају црнце или када је до те мере изиритирао Аргентинце таблицама на колима које су асоцирале на Фокландски рат да је умало линчован и протеран из земље. Његово политички некоректно обраћање појединим етничким групама, заправо отворени расистички коментари на рачун Индијанаца, Мексиканаца и генерално целокупне „жуте расе“, како је волео да каже, доводили су до лудила британске телевизијске цензоре и челнике у Би-Би-Сију. Кларксон им је лаконски узвраћао ироничним или, зависно од ситуације, циничним осмесима и одмах неким новим скандалом. У том смислу је био веома духовит када је одлучио да кроз Индију путује „јагуаром“ за који је био прикачен покретни тоалет, с образложењем да се свако у тој земљи бар једном заразио стомачним болестима због чега је завршио на шољи, па је он , ето, своју понео да му стално буде надохват руке. Нашег је „југа“ прогласио најгорим аутомобилом који је икада направљен, а у једној емисији га је уништио пројектилом из тенка. Исмевао је америчка и немачка кола (мада је некима од ових потоњих, којима се дивио, умео да честита гестом који је опасно личио на нацистички поздрав!) величао британска и она америчка за која су његови средовечни истомишљеници сматрали да су „кул“. У том је контексту имао и увредљиво конципирану листу аутомобила који су „кул“ и који то нису. Заправо, тешко да се може наћи иједан моменат у његовој емисији који би могао да буде по вољи телевизијских цензора и чувара новог морала. Ипак, колико год да је можда представљао вентил „оних других“, чињеница да је пуштан да буде вентил „тим другима“ давала је на значају принципима „оних првих“. Манипулација њиме у овом контексту, а самим тим и масама, с временом је добила епске пропорције.

Ипак, његов стил размаженог, безобразног и бунтовног дечака у телу средовечног „мачо-Енглеза“ јесте оно што је „Топ гир“ уздигло на ниво светске телевизијске сензације. У Би-Би-Сију су то врло добро знали и зато су толерисали све његове испаде, бројећи сваке недеље милионе, принуђени да се уз то бројање стално некоме због Кларксонових „мени нико не може ништа“ поза, коментара и провокација изнова извињавају. Криви су, дакле, колико и он. И пристајали су драге воље да буду криви све док се он није превише унео у улогу средовечног момка коме нико није дорастао и самим тим му нико не може ништа. И док је на удару још била само политичка коректност и клиначко провоцирање појединих етничких група, па и читавих нација, у Би-Би-Сију су то трпели глумећи – баш као и њихов неукроћени горопад када би га понела идеја о сопственој величини и важности – да су посебно повређени некоректношћу своје звезде. Била је то добро увежбана игра по жици коју су сви радо играли док, ето, Кларксон није коначно прешао црту нападом на сопственог продуцента. Црнце је могао да назива „чамугама“, Азијате „жутима“, Американце Јенкијима и све остале неким другим именима које данашња политичка коректност Запада више не толерише, али насртај на продуцента нису истрпели. И нису поклекли чак ни када је у првом дану по објављивању његовог удаљавања из програма на интернету за враћање јунака средовечног мачизма и антиглобалистичког ритера против једноумља коректности петицију потписало преко милион људи из читавог света. Он је ипак одбачен. Емисија, наводно, остаје, и то без њега.

Муниција новог-старог хладног рата

Оно што овакав епилог чини још занимљивијим, посебно у актуелном односу снага између Истока и Запада – само неколико сати по објављивању одлуке Би-Би-Си челника да му се више не продужава уговор, Кларксону су посао понудили челници ни мање ни више него руске војне телевизијске станице „ТВ Звезда“ из Москве, нудећи му прилику да за њих ради сличну емисију о аутомобилима. Око триста педесет милиона Кларксонових обожавалаца широм света, који су редовно гледали његове британске емисије, тако би могли да добију још једну прилику да свог „храброг“ љубимца отровног језика поново гледају. На тај начин је Џереми постао муниција новог-старог хладног рата у којем, сасвим сигурно, своју позицију неће бити у стању да на сасвим „кул“ начин сагледа, прихвати и одигра у пракси као што је до сада чинио глумећи великог себе за све мале послушнике новог поретка и његових вредности, по којима би многи од њих за много мање политичке некоректности вероватно заглавили и у затвору. Тешко га је, међутим, замислити у тој руској варијанти. Она му не би оставила маневарски простор за фрајерско промовисање лажног енглеског мачизма и безобразне бескомпромисности којима се тако дуго и тако успешно дичио као звезда „Топ гира“ са Острва. Једноставно, то не би било „то“, а ни он „Он“. Чак ни за много више милиона на рачуну него до сада.

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *