Одломци из Дневника – Примопредајници велике лажи

Милован Данојлић

Сви смо, данас, изложени дејству примопредајника светске лажи, умрежени у јединствену пропагандну машинерију. Рат против Садама је, у Уједињеним нацијама, започет помоћу једне дрске измишљотине. Хемијске супстанце лажи продрле су у главе и душе многих честитих, добронамерних појединаца

Прелиставајући (у фризерској радњи) месечник Causeur, наиђох на чланак о страдању хришћана у земљама Блиског Истока и Северне Африке. Појава је, без сумње, последица војних интервенција Запада у тим деловима света, што чланкописац не увиђа, или се не усуђује да каже. Од Багдада и Дамаска до Каира и Триполија разрушена су државна устројства, уздрман правни поредак па је, уместо увођења демократије распламсан исламски реваншизам у борби против мрског окупатора. Нема Садама, Мубарака и Гадафија, начет је Башар ел Асад, и завладало је безвлашће крволочније од сваког самовлашћа, душу дало за деловање екстремиста. Верска толеранција, несумњиво постигнуће некадашњих режима, окренула се у рат између сунита и шиита и у прогон иновераца.

Крсташки ратови са циљем наметања једино исправног модела демократије доживели су срамну катастрофу, по Средоземном мору пливају лешеви избеглица из „ослобођених“ земаља, а Европска је комисија као главног кривца за несрећу именовала несавесне превознике, власнике расходованих бродова, док о сопственој одговорности за настало стање, о освајачким подвизима својих чланица под вођством прекоокеанских иницијатора, кукавички ћути. Јавност живи у уверењу да су се исламски фанатици појавили као чупавци из таме средњовековља, по унутрашњој логици и динамици своје религије, што даје оправдање за нови праведнички рат. Испада да су племенити мисионари западне цивилизације, још једном, наишли на незахвалност дивљих домородаца и огорчен отпор затуцаних примитиваца, па се, као усрећитељи, морају бранити од усрећених, штитећи, успут, и угрожене хришћане…

Не разумем се у високу политику, у геостратешке интересе и у рачунице војно-индустријског комплекса, али имам прилично развијено чуло за детектовање лажи, за њене сваковрсне модалитете и досетке. (То сам чуло развијао под комунистима, а тек ме сад ваљано служи). Ваздух који дишемо је загађен хемијом лагања, прећуткивања и пропагандног подешавања. Лако је увидети да је сам хришћански (боље би било рећи дехристијанизовани) Запад увалио у несрећу хришћанске заједнице у Ираку, Сирији и Либији. Пре оружаних интервенција витезова слободе и људских права хришћани су тамо живели у миру. После свега што се у тим земљама издогађало, укључујући и пола милиона мртвих у Ираку, не треба се чудити што муслимански терористи у сваком хришћанину виде окупатора, и што се свете на најближима и немоћнима: главни изазивачи хаоса су им теже доступни.

[restrictedarea]

Ове просте ствари успешно се заташкавају, узвратни ударци се представљају као провале самородног зла. Груба сила, дволичност, незналаштво, цинизам и глупост завели су страховладу над умовима и душама. Широке масе, остављене на цедилу од плаћеничке и послушне штампе, запале су у стање тупе равнодушности. Некад су се, у оваквим приликама, оглашавали барем троцкисти, да разбију атмосферу једноумља. Данас су и они замукли. Комунисти дају нему, а социјалисти гласну подршку ратним походима Империје.

Уз чланак у Causeur-у приложена је и мапа са графичким приказом различитих ступњева верске нетрпељивости у земљама медитеранског базена. Висок степен антихришћанског расположења, судећи по нијансама црвене боје, приписан је и Грчкој, Румунији, Бугарској и Србији. (Могућно је да се боја, у штампарији, случајно разлила и по Балкану, али на то нико неће обратити посебну пажњу: кад су у питању мале и неважне земље, овакве грешке су уобичајене и допуштене). Кога то Грци и Срби прогоне да би заслужили оцену „забрињавајућег степена нетрпељивости“? Биће да је неукљученост у ватиканско законодавство само по себи огрешење о владајућу светску норму. То, ипак, претпоставља какву-такву врсту обавештености. Чланкописац, вероватно, о овом делу Европе ништа не зна. Источно хришћанство, као и Источно питање, на европском Западу је подручје непрозирне таме, опака замка са некадашњих матурских испита, болна успомена лоших ђака. Ово незнање није пука празнина, оно је рефлекс расистичке самодовољности, став изграђен на уверењу да мали народи нису достојни озбиљног изучавања. Чланкописац, јамачно, није ни свестан снаге усвојених предрасуда. Отпор према „шизми“ раширен је и код атеиста, код њих можда и више него код верујућих католика. Они су, у Сирији, благовремено упозоравали на наилазеће зло. Настојница једног манастира у Сирији је дигла глас против дестабилизације земље, али се чудовишта Алијансе нису дала обуздати. Рачунали су да ће са Башаром лако изићи на крај. И преварили су се. Он се учврстио, а земља је упала у грађански рат, са страдањем хришћана као колатералном штетом. Алијанса тренутно тражи споразум са мрским „диктатором“, да би сузбила Исламску државу. Силници себи све допуштају, све себи праштају, терају шта им се прохте и докле могу, а кад ударе у зид, промене курс за сто осамдесет степени, и ником не полажу рачуна. Срљају из грешке у грешку, до коначне пропасти, своје, али и наше.

Стојимо као немоћни посматрачи, трујући се оним што слушамо, гутамо, пијемо, дишемо и читамо. Француски писац Жан-Ив Сандре, настањен у Берлину, објавио је роман о ненаписаном роману. Радећи на књизи, одједном је осетио замор. Уместо да развија причу о својим јунацима, почео се бавити својом апатијом. Кренуо је од лекара до лекара, и добио дијагнозу: електромагнетна преосетљивост. Преко пута пишчевог стана нашао се моћан примопредајник мобилне телефоније, његове антене су му убиле вољу за животом.

Сви смо, данас, изложени дејству примопредајника светске лажи, умрежени у јединствену пропагандну машинерију. Рат против Садама је, у Уједињеним нацијама, започет помоћу једне дрске измишљотине. Хемијске супстанце лажи продрле су у главе и душе многих честитих, добронамерних појединаца. Вишегодишња кампања против Русије и њеног легално изабраног председника добила је узнемирујуће размере. Кампања је почела много пре украјинске кризе; она је, заправо, припремала ту кризу. Недавно, један угледни амерички професор, са извесним жаљењем, признаде да је Путин постао bête noire (гнусан тип, одвратна особа, смртни непријатељ) и то је тако, ту сад нема узмицања. Пропаганда је надјачала своје покретаче, поливач траве је самог себе до голе коже попрскао. Стање људских права у Русији – какво год било – свакако је боље него у земљама изграђеним око нафтних извора, па опет је Кремљ стално на удару критике, док се онима из Залива гледа кроз прсте. Телевизија нам приказује џихадисте-главосече, док се јавна погубљења сабљом димискијом крију од сензибилне јавности. Видесмо безумнике како мацолама разбијају кипове из епохе Вавилоније и Асирије (а после чусмо да су многе од оних статуа гипсане копије); о пустошењу културне баштине током америчке интервенције пише се једино у стручним публикацијама. Лаж се служи свим средствима, понекад и истином, у окрњеном и за своје потребе прилагођеном виду.

Све смо то, и сами, видели и искусили. И уморили се.

Уморни смо од њихове лажи и од наше истине, од наде и очајавања, од политике и од приватног животарења, од умирања као и од настављања врсте, од социјализма и капитализма, од једнопартијског и вишепартијског поретка, од самовлашћа и демократије, од Европе и Азије, од мрачне прошлости и лепше будућности, од Међународне заједнице и њеног Монетарног фонда… Слаби смо, збуњени, уплашени, детињасто лукави, тужно домишљати, незрели, недорасли великој лажи и бесрамном цинизму.

[/restrictedarea]