Почетна / Документи / Одломци из Дневника – Јунак нашег доба

Одломци из Дневника – Јунак нашег доба

Милован Данојлић
Андреас Лубиц није стигао ни да помисли на животе поверених му путника. Сурови и слепи Ego био је његово једино божанство. И управо по томе је он узорити производ времена и поднебља, јунак нашег доба, оно што је после смрти Бога и Маркса, од човека као друштвеног бића остало

За Андреаса Лубица (28), немачког пилота-самоубицу из француских Алпа, сви су у први мах имали речи хвале… Суседи из родне варошице, колеге с посла, познаници, па и сам генерални директор „Луфтханзе“. Предусретљив, обичан и нормалан млад човек, да нормалнији не може бити. Споља  гледано, све је било у најбољем реду. Тако то изгледа у свету где је појединац оспољашен, истањен и спљоштен, и, истовремено, затворен у непробојни оклоп индивидуализма. Довољно је да веже кравату и да нас у мимоходу не млатне штапом по глави да би заслужио наше уважавање. Андреас је ишао на редовне провере телесне кондиције; душевно здравље никог није занимало. Душа, зар то и даље постоји? За њене бедне остатке су задужени психијатри. Несрећнику је душа задавала знатне тегобе; затражио је помоћ од специјалисте. Дијагноза (тешка депресивна потонућа) остала је заштићена обавезом чувања лекарске тајне. Последњи налаз, са препоруком да се пилот повуче с посла, Андреас је поцепао. Парчићи хартије су, после катастрофе, пронађени приликом полицијског претреса стана. Да је послушао препоруку, авијатичар би одустао од своје целоживотне амбиције. Остао би без посла, што на Западу има тежину метафизичке смртне пресуде. Зашто би, уосталом,  обелодањивао оно што је годинама успешно крио, и за шта је околина била  охрабрујуће слепа и умирујуће незаинтересована?

Летети, или умрети! Од ране младости, Андреас настоји да се узвине изнад џомбастог земаљског тла, да победи закон гравитације, да нађе ослонац у ваздуху. Страх од губљења тог, најчвршћег ослонца, не напушта га ни у пилотској кабини. Све тежи и мучнији, страх се дао победити једино ударом у бок стеновите планине. Главни пилот је отишао за часак да се помокри, и Андреас је донео муњевиту одлуку. Закључао се, и повукао полугу за атерирање. По правој линији, километар за минут, брзином од 750 км.  на сат. Из црне кутије се види да је појачавао брзину, да би што пре стигао на циљ.

[restrictedarea]

Притом је одвукао у смрт и стотину четрдесет девет путника. Јавност је згранута: такав покољ, усред Европе! Иначе, нема викенда да у Сирији, Ираку, Либији, Јемену, и у другим, од Запада разрушеним државама, не пострада неколико стотина  недужних грађана, али њихови животи, на Светској хуманитарној берзи, немају високу цену…

Андреас Лубиц није стигао ни да помисли на животе поверених му путника. Сурови и слепи Ego био је његово једино божанство. И управо по томе је он узорити производ времена и поднебља, јунак нашег доба, оно што је после смрти Бога и Маркса, од човека као друштвеног бића остало. Реч је, дакако, о екстремном случају, али је основа заједничка и свима из свакидашњице позната. У авиону, коме је дао команду за хитно спуштање у планински камењар, постојао је само он, избезумљена лутка у механизму либералног капитализма. Ко нам јамчи да мономанијаци сличне врсте немају приступа атомским бомбама? За водеће државнике нису предвиђени психијатријски прегледи пре ступања на дужност. Лубицов злочин није усамљени случај решавања личних тегоба преко туђих лешева. Породична криза Клинтонових, изазвана ванбрачним оралним сексом, допринела је одлуци о бомбардовању Србије: пиштање ракета на Балкану заглушило је медијску галаму око скандала у Белој кући.

Немачка обавештајна  служба је с олакшањем саопштила да Андреас Лубиц није терориста. А да шта је друго? На први поглед, он не одговара усвојеном фото-моделу: није тамне пути, нема потковичасту браду, не хаје за Исламску државу. Он делује из бункера западњачког поретка вредности. Исламски фанатици ударају споља, а он изнутра, из херметички затворене кабине једне летилице у коју смо сви укрцани. Авионске компаније су уложиле велики труд да обезбеде пилотски простор од упада споља. На болест коју западна цивилизација у себи носи оне нису мислиле. Андреас Лубиц је узорит питомац школован у Заводу свеопште и посвећене саможивости. За Сартра, други су били пакао; за Лубица, они ни на који начин не постоје, и могу се жртвовати на ломачи саморазумљивог егоизма. Од авиона, и од људских створења, у горском кршу је остало разбацано комађе. Шокирани жандарми нису скупљали лешеве, него, како рекоше,  „елементе“ људске телесности. Што се тиче душа, оне су у сваком случају невидљиве: није нађена ниједна.

У смрт је гурнуо и петнаестак немачких средњошколаца који су се враћали са лингвистичког боравка у Шпанији. Један мој пријатељ, дугог памћења и још дужег језика, рече ми да би ваљало проверити  није ли Лубиц у неком сродству са Францом Бемеом, Отом Дешом и Паулом Кенигом, ратним командантима у окупираној Србији, организаторима и извођачима масакра у Крагујевцу, октобра 1941. Тада је стрељано 2.796 житеља града и околине, међу њима и неколико десетина гимназијалаца, па је мом пријатељу пало на ум да је Лубиц у крвној вези с поменутом господом, и да му је убијање ђака наследна особина.

Претпоставка је на климавим ногама. Нацистичке главешине су намиривале окупаторски ценовник, сто припадника ниже расе за једног убијеног аријевца, педесет за рањеног, док наш јунак није боловао од националне искључивости: Немци, Турци, Шпанци, све му је било исто. Он сам на једној, цело човечанство на другој страни. Да је могао да га укрца у Airbus A 320, не би се двоумио.

*

Поводом годишњице бомбардовања Србије, један добро ухрањени активиста из невладиног сектора, жив и здрав био мајци, подсети нас, у тону ако не правдања а оно разумевања агресора, да „сила Бога не моли“. То је први део изреке; други гласи: „а Бог силу не воли“. Наши еуроатлантисти воле Силу, диве јој се, спремни су да јој омогуће трајно присуство на нашем тлу. Понашање познато из ближе и даље прошлости, али се не уписује у светле странице наше историје. По том схватању, у покоравању је мудрост. Има, међутим, разних ступњева мудрости. Здрав разум је њен најприземнији облик: он се прилагођава датим условима и прописима, док врховна мудрост настоји да задовољи неке више захтеве. Слаби смо, поражени и понижени, да; тешко нам је, да; али зар је Владици-песнику било лакше? А управо он нам је оставио завештање да је света људска дужност стати Тиранији ногом за врат, довести је к познанију (међународног) права. Силници то, право, од марта 1999, на све стране  безобзирно крше. Повеља УН је подерана онако како је Лубиц поцепао лекарску дијагнозу. Нисмо у стању да се силом одупремо насилнику, али бисмо могли са собом, и за себе, бити начисто. Слугерањство се зачиње у духовном мирењу са злом, у кукавичком релативизму просуђивања. Кад дух положи оружје, капитулација долази као техничка ствар.

*

Не разумем неке писце и песнике који нас, поводом Косова, и не само тим поводом, убеђују да се треба помирити са стварношћу. Па ваљда пишемо песме и приче да бисмо проникли стварност, да бисмо је  преобликовали и подигли на виши степен разумевања, и да бисмо, себе и њу, ослободили робовања историјском удесу. Нека се са стањем ствари мире трговци и приучени политичари; истински државници и песници-визионари гледају даље од онога што сваком скаче у очи. Косово је моје донде докле према њему будем гајио посебан емотивни однос, независно од тога ко га тренутно запоседа, као што Суматра припада Црњанском колико и држави Индонезији. Та два права поседовања нису у противречности.

*

Отпор увођењу санкција Русији једно је од последњих упоришта у одбрани  остатака националне части и грађанског достојанства. Није реч о Русима, него о нама. Руси могу без нас, али ми не можемо без себе. Иначе, нисам безусловни русофил. Реч је о нечем другом.

Шта ће нам цео свет, ако изгубимо душу?

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *