Историја и савременици: О НАШОЈ ПОБЕДИ

Време је да се вратимо њеним коренима

 

Са дозволом аутора, преносимо текст недавно објављен (2. априла 2015.)
у Москви, у часопису „Завтра“

Эти черные, тяжкие годы
Вся надежда была на него.
Из какой сверхмогучей породы
Создавала природа его?

Тих црних, година тешких
Сва нада био је он.
Од чега то свемоћног
Саздаваше природа њега?

А. Вертинский „Песня о Сталине“

Пише Сергеј Батчиков

Никада ниједна армија у свету, изузев наше рођене Црвене армије, није извојевала толико блиставих победа, и ниједна армија, изузев наше победоносне армије, није тако зрачила светлошћу славе, моћи и величине пред запањеним погледима целог човечанства − писао је Михаил Шолохов о рату 1941−1945, о рату који је за наш народ постао Велики Отаџбински. Премијер Велике Британије В. Черчил је у личној посланици Стаљину 23. фебруара 1945. године нагласио: Будућа поколења признаће свој дуг пред Црвеном армијом исто тако беспоговорно као што то радимо ми који доживесмо до тога да будемо сведоци ових велелепних победа.

После свега 70 година од завршетка најкрвавијег рушилачког рата у историји људског рода, док још има живих учесника ових страшних догађаја, сведоци смо покушаја ових „будућих поколења“ наших западних савезника да по своме препишу историју и резултате Другог светског рата. Све чешће се у сумњу доводи сама чињеница победе СССР, на који се покушава свалити кривица за отпочињање Другог светског рата, а између Хитлеровог и Стаљиновог режима власти се ставља знак једнакости. Што даље у историју одлази Други светски рат, све се упорније закуцава у главе становништва мисао да су рат добили наши западни савезници. Чак је и пригодна формулација пуштена у оптицај – демократске државе ослободиле су Европу од нацизма. Циљ Запада је очигледан – отети Победу, која представља један од основних духовних амалгама нашег друштва, наметнути нам осећање кривице и прецртати Русију, као правог наследника СССР, из реда победника у рату. Против Русије, како је то сликовито приметио А. Фурсов, води се прави психоисторијски рат.

Таквим циљевима служе и покушаји умањивања улоге Јосифа Стаљина у победи над Трећим рајхом и поразу нацизма, уз протурање у свест људи тезе да је рат добио херојски народ, чак не захваљујући, него упркос руководству земље. Наравно лошем. Супротстављање Стаљина народу почело је од знаменитог реферата Н. Хрушчова на XX конгресу КПСС у фебруару 1956. године и било је продужено од стране „пословођа горбачовске перестројке“. Последњих година се на том попришту активно труде професионалци консцијенцијалних ратова (од латинског conscientia – свест) као што је В. Познер, чијим старањем је раздвајање доброг народа од лошег Стаљина постало опште место у текстовима свих идеолога информационих ратова.

[restrictedarea]

 

Победа и Стаљин

У телевизијској емисији „Времена“, из априла 2005. године, Познеру се супротставио генерал армије Махмут Ахметович Гарејев, поставивши га на место речима:

Разговори о том да је победио народ, а не руководство, не војсковође, такви разговори су неозбиљни, нездрави, јер чак и најнесебичнији народ не може извојевати победу без руководства, без контроле, без крме и крманоша.

У вези са овим сасвим је умесно потсетити се речи из рада „О рату“ признатог и познатог војног теоретичара Карла фон Клаузевица. У одељку „Војни геније“ Клаузевиц је написао:

Све док се војници, пуни храбрости, боре лако и с радошћу, командант нема много разлога да исказује неку снагу воље у остваривању својих намера; али, кад наступе проблеми, а то ће се свакако десити чим се од војске затраже изузетни напори, када ствари не иду као по лоју и саме од себе, кад упркос очекивања, читав добро уходан систем почиње да „шлајфује“ и противи се, онда се од начелника природно захтева страховити напор воље у циљу превазилажења насталих проблема. Под тим противљењем не треба подразумевати директно непотчињавање, или чак одбијање повиновању наредбама виших команди, мада се у изузетним случајевима и тако нешто може дешавати, него се под тим подразумева општи утисак пада физичких и моралних снага проузрокованог страшним и крвавим жртвама до којих је дошло у борби; главнокомандујући се с тим проблемима мора изборити прво сам, а онда савладати страх и несигурност међу својим потчињеним, који му све време предају, посредно или непосредно, своје утиске, расположења, неспокој и стремљења. Кад снаге конкретних индивидуа под притиском тешкоћа почињу да падају, њих више не одржава и не подржава њихова сопствена воља; сав терет инертности маса се пребацује на начелника-команданта; пламеном у срцу и светиоником свога духа он мора од зрачка наде запалити и разбуктати пламен аспирација свих осталих; само у оној мери у којој је он у стању да то учини, у тој мери остаје господар маса којима командује. Ако тога нема, ако је његова сопствена храброст постала недовољна да оживи кураж свих осталих, деморализована маса ће и њега повући за собом у најниже слојеве животињске природе, која бежи од опасности и не зна за стид. То је бреме које храброст и сила духа вође морају носити све време борбе у достизању изузетног.

У најтежим тренуцима Великог отаџбинског рата Стаљину је све то успевало! Учесници новембарске параде на Црвеном тргу 1941. године, који су одмах после параде одлазили да бране Москву скоро у предграђима, сећају се како се у зиму 1941. године у колективној свести руског народа уврежила сигурност у коначну победу. Када се има у виду тадашње стварно стање на фронтовима, онда је то до дана данашњег необјашњиво осећање – непријатељ је пред Москвом, а већина народа није ни помишљала да земља може да изгуби рат. Идеја је овладала народом и људи су живели и борили се као једна душа и јединствени организам. Писма војника са фронта прожета су љубављу према отаџбини и жељом да се заштите блиски и свој народ. Све време око нас експлодирају фашистичке мине и звижде њихови меци. Наше расположење је на висини. Не осећам ни трунку страха, немира или несигурности. Уместо тога осећам само пламену љубав према отаџбини, и тежњу да заштитим и њу и вас, моји најдражи, од Хуна XX века и да им се осветим за све несреће и страдања која су донели нашем народу… Тако је писао поручник-тенкиста Г. Ландау 1942. године.

Министар иностраних послова фашистичке Немачке Улрих фон Рибентроп, у својим мемоарима, овако наводи Хитлерове речи о Стаљиновој улози у рату: Сваки други народ би, без имало сумње, после страховитих удара које је претрпео 1941−1942 године, био сломљен. Пошто се Русији то није догодило, своју победу руски народ дугује само гвозденој чврстини тог човека, чији су несавладива воља и хероизам ујединили народ и повели га на продужавање отпора.

Сам Стаљин никада себе није издвајао из народа. Позната је и много пута помињана његова здравица „За здравље Руског Народа“, коју је изговорио 24. маја 1945. године на пријему у Кремљу у част командног састава Црвене армије: Наше државно руководство је направило немало грешака, било је и момената 1941−1942 године када смо се налазили у очајном положају са армијом која је одступала. Други народ би у тој ситуацији могао рећи том руководству: ви нисте оправдали наше поверење, одлазите одатле, а ми ћемо поставити другу власт која ће нам обезбедити мир са Немачком. Но, руски народ се није одлучио на такве кораке, верујући у исправност политике свог вођства и подносећи огромне жртве у циљу сламања Немачке. То поверење народа у совјетско државно руководство била је она одлучујућа снага, која је обезбедила победу над непријатељем човечанства – над фашизмом. Хвала му, руском народу, на том поверењу.

Данас је очигледно да, упркос Познерима, Сванидзеима и иним, „ветар историје“, као што је сам Стаљин предвиђао, „развејава гомиле ђубрета“ с његовог гроба. Социолошка испитивања су, усред Горбачовљеве перестројке 1988. године, предсказивала да мање од један одсто испитаника сматра да ће се Стаљина сећати као крупне историјске фигуре кроз 20-30 година. Но, само после 20 година, кад је, по иницијативи телевизијског канала „Русија“, био остварен пројекат „Име Русија. Историјски избор 2008“, испоставило се да је Стаљин одмах стао на чело листе народног гласања и на првом месту остао све док организатори нису „мало поправили“ резултате.

У хаосу данашњег дана, кад једна криза замењује другу, Стаљинова личност је стално невидљиво присутна међу нама. Једни га зову, други проклињу, трећи се тресу од страха; упркос свему, за већину становника Русије он је постао центар једног од система координата. Преживевши трагедију распада Совјетског Савеза, питамо се: чиме се то одређује животворност државе и народа и зашто се десило да смо ми преживели у Великом отаџбинском рату, а изгубили Хладни рат? Како се десило да смо са Стаљином за 30 година прошли пут од дрвеног плуга до космичких висина, победивши ратна разарања Првог светског рата и грађанског рата, епидемије, неписменост, беспризорност и остваривши Велику Победу у Другом светском рату уз добијање статуса суперсиле? И шта је то што нам данас смета да се извучемо из „матрјошке“ кризе?

С протоком времена све је јасније да је Стаљину пошло за руком да осмисли живот високим стремљењима и креативним радом народа и учини га сигурним у своју будућност. Почео је да гради слику будућности, која је обједињавала људе заједничким циљем космичких размера. Створити праведно царство на Земљи – то је био ниво захтева. Изазвавши резонанцу у душама људи истих хтења, потчинио је себи простор и време, што му је омогућило да превазиђе наизглед непреодољиве препреке. Као резултат, против „најезде Европе“ на челу са Немачком, СССР је био у стању да супротстави нови културни и социјални тип, чвршћи и стваралачкији и спремнији да учи и обучава се од личног састава фашизма. Васпитање совјетског човека оног времена било је део важног и великог програма у току којега је осмишљено и успостављено много нових социјалних форми (од „Комсомола“ и пионирских организација, до шаховских секција, стваралачких савеза, моделара, савеза организација припреме за одбрану…) а све то ослободило је и помогло да процветају стваралачке снаге тог човека. Фактички, ми смо први почели да радимо на стварању услова коеволуције човекове свести и социјалних форми организације живота.

Стаљин је револуцијом пробуђену енергију милиона усмерио на стварање. Њега би могли назвати конструктором или инжењером будућности, јер је увек постављао дугорочне циљеве и потом сва текућа решења потчињавао овим стратешким задацима. У фебруару 1931. године Стаљин је иступио на Првој савезној конференцији радника социјалистичке индустрије и притом рекао:

 Ми смо иза најразвијенијих земаља заостали за 50-100 година. Ми то растојање морамо протрчати за 10 година. Или ћемо то урадити, или ће нас збрисати. После десет година Стаљиново пророчанство се обистинило, али је, на срећу, и задатак који је поставио био извршен.

Критичари и мрзитељи окривљују Стаљина због неоснованих предратних репресија (многоструко увећавајући њихове реалне скале) и безразложног премештања читавих народа. С тим у вези, осврнућемо се на дневнике Џозефа Е. Дејвиса, амбасадора САД у СССР 1937−1938 године. Ево шта је он написао 7. јула 1941. године:

Данас ми знамо да је захваљујући напорима своје обавештајне службе (БНД) Немачка у свим земљама имала кртице и помагаче, чак и у Сједињеним Државама и Јужној Америци. Немачки напад на Праг био је праћен активном подршком војних организација Рајнарда Гелена (први шеф Федералне обавештајне службе БНД). Исто то догодило се у Норвешкој (Квислинг) у Словачкој (Тисо) Белгији (Грел)… Међутим, ништа слично нисмо видели у Русији. „Где су руски помоћници Хитлера?“, често ме питају. „Стрељали су их“, одговарам ја. И тек у овом тренутку почињеш да схваташ како је мудро поступила совјетска влада у годинама чистки.

Приметимо да су борбу са „петом колоном“ у току рата водиле апсолутно све државе. На пример, у САД су, после напада Јапана на Перл Харбур, по Рузвелтовом наређењу, у логоре сместили све америчке грађане у којима је текла јапанска крв. Довољна је била осмина јапанске крви па да се доспе у логор. До краја рата је у логоре било смештено 112 хиљада америчких Јапанаца. Хитлер је за Стаљина говорио да је он јединствени светски политичар тог времена, достојан поштовања, и напомињао да по својим војним и политичким квалитетима, Стаљин умногоме превазилази и Черчила и Рузвелта. На одређени начин ове Хитлерове оцене потврдио је и сам В. Черчил кад је написао: Стаљин је производио на нас неизбрисив утисак. Њему се није могло одолети. Кад је он улазио у салу Јалтинске конференције, сви ми као по команди смо устајали, и замислите, због нечега држали руке уз тело у ставу мирно. Како се касније показало, руке су савезници стварно држали уз тело, али им је под пазухом био камен, и то не један…

 

Победа и савезници

Један од руководилаца совјетске обавештајне службе, Л. В. Шербашин, неком приликом је приметио:

Западу је од Русије потребно само једно – да не постоји уопште.

И то није претеривање. Други светски рат се завршио не само тријумфалном победом совјетског народа него је његов крај означио и почетак нове етапе „противоборства“ руске цивилизације и уједињеног Запада. Пред сам крај Другог светског рата, априла-маја 1945. године, по наређењу В. Черчила, био је разрађен план изненадног удара на СССР (операција „Незамисливо“). Према овом плану, требало је да без објаве рата, 1. јула 1945. године, 47 енглеских и америчких дивизија нанесе разарајући удар совјетским трупама и народу. Овај удар је требало да подржи 10-12 немачких дивизија, које су „савезници“ држали у Шлезвиг-Холштајну и у јужној Данској, где су ове трупе проводиле свакодневну обуку у припремама за рат против СССР под руководством британских инструктора. Уједињене снаге западне цивилизације у рату против СССР је требало да нешто касније подрже и снаге Пољске и Мађарске. Тај планирани рат је, као и у Хитлеровом плану „Барбароса“, имао да се заврши на линији Архангелск − Стаљинград, што би довело до потпуног уништења и капитулације СССР. Избијање трећег светског рата спречила је Стаљинова наредба да се јуриша на Берлин, чији је успешан крај демонстрирао нараслу моћ совјетске армије охладивши савезнике у њиховим сновима.

У план „Незамисливо“ се лепо уклапао и покушај да нам се украде Дан Победе чином прихватања капитулације, од стране западних савезника, у Ремсу 7. маја 1945. године. Овај покушај је био чедо Черчила и Хитлеровог наследника Деница, који је изјавио: Ми ћемо капитулирати пред Енглеском и Америком, јер је тај отпор изгубио смисао, а наставити рат са Совјетским Савезом. Документ капитулације у Ремсу савезници су потписали и послали Немцима пре његовог слања у Москву. Стаљин је после тога имао грдне муке да принуди Трумана да пристане на потврђивање капитулације у Берлину, тачније у Карлхорсту, 9. маја, уз учешће СССР и савезника.

Данас је познато да су постојали многобројни амерички планови за наношење нуклеарног удара СССР, који су били разрађени одмах после бомбардовања Хирошиме и Нагасакија. У директиви Обједињеног војног планирања од 14. децембра 1945. године 20 градова и индустријских центара СССР су били означени као мете на које је требало бацити 196 атомских бомби (план је носио назив „Клешта“).

Још у току рата Хитлер је волео да каже како снага руског народа није у његовој бројности, или организованости, него у способности да изнедри личности Стаљиновог формата, па је због тога као свој главни задатак поставио да раздроби руски народ тако да се људи Стаљиновог кова више никада не појаве.

По окончању Другог светског рата исти задатак су себи поставили наши савезници из антихитлеровске коалиције. Одричући се од вођења „врућег“ рата против бившег савезника, уједињени Запад је почео „Хладни“ – економски и информационо-психолошки рат.

Сукоб цивилизација

Руско-православна цивилизација (ма какве форме она имала у конкретним историјским условима) увек је у вези са основним питањима бића човечанству предлагала свој систем вредности. Била су то стално алтернативна решења, која су сликала друкчију будућност од оне какву је Запад доминантно замишљао. Тако је ова цивилизација постала не само и просто конкурент Западу него његов егзистенцијални опонент/рецензент. Док лице западне цивилизације одређује индивидуализам и култ мамона, а степен људске среће материјално богатство, руско-православна цивилизација на читаво друштво гледа као на једну јединствену породицу у којој су заједнички напори, узајамна подршка и помоћ морални императив. Реч „срећа“ (счастье) у руском језику, не случајно, има за корен „део“ (часть) подразумевајући да је за постизање среће неопходно да се јединка осећа као део свог народа, нераздвојни део једине складне породице. Срећа, за руско-православног човека – то су складни односи у његовој породици, а не материјални успех по сваку цену, као на Западу. Брукиншки институт (Brookings Institution) један од водећих америчких аналитичких центара, у једном од својих истраживања приметио је да су руске породице биле у стању да преживе невероватне тешкоће, чак такве какве су биле деведесете године, захваљујући многим неформалним механизмима узајамне помоћи. Баш против тих природних инстинкта људске солидарности, против темеља друштава колективног типа, почео је Запад немилосрдну и бескомпромисну борбу одмах по завршетку нашег Великог отаџбинског рата.

Стаљин је био чврсто убеђен да је народ неопходно васпитати на основама вредности руске цивилизације и водити оштру борбу са носиоцима западне идеологије унутар земље. По његовом мишљењу, руска филозофија, која се бавила изучавањем закона развоја друштава колективног типа, поседује све што је потребно за одбијање свих западних напада против руске цивилизације. Баш због тога Стаљин иницира издавање комплетних сабраних дела руских филозофа. Схватајући да ће у ратовима, који ће неминовно доћи, објекти напада бити пре свега они који су у непосредној вези са духовним јединством народа, Стаљин је чинио све што је било до њега да то јединство учврсти – лично је учествовао у поновном успостављању Патријаршије (јер је, за разлику од троцкиста, одлично разумевао важност традиционалних вредности) у установљавању ордена Александра Невског, Суворова, Кутузова, Ушакова, Хмељницког, док је помоћу литературе, кинематографије и сликарства учвршћивао везе између епоха и поколења.

После Стаљинове смрти Запад је нашао методе утицаја на Н. Хрушчова, који је нарушио основне принципе развоја колективистичког друштва учинивши заокрет према вредностима индивидуалистичких друштава. Тада у СССР долази до постепеног раста броја присталица западног потрошачког модела друштва. Борба с репресијама, многоструко преувеличаваним од стране Хрушчова, нанела је огромну штету совјетској држави. У време Хрушчовљевог „отопљавања“, Запад је започео свој посао на стварању „пете колоне“ у СССР. Од дисидената на идејне мотиве, или просто оних који су подлегли саблазни, изграђивали су будуће „духовне лидере“, чији се ауторитет раздувавао знацима хипертрофиране пажње и уважавања. Сумњивим стазама су их гурали према врху унутар СССР. Тако је била формирана бригада утицајних лица у вишим ешелонима управљачке елите на свим кључним деловима. Без те групације, која је контролисала средства масовне комуникације и утицала на свест интелигенције, „успех“ Горбачовљеве перестројке никада не би био могућ.

С доласком Горбачова на власт, информационо-психолошки рат против СССР добио је замах. Идеолошки рат за уништење совјетске државе водио се против свих система те државе – од армије и привреде, до образовања и здравствене заштите. Моћно оружје за рушење државе било је успостављање система потреба које су могле бити задовољене само преко Запада, исто као и „врбовање“ припадника елите и њихово претварање у антинационалну снагу. Помоћу такве елите је извршена демонтажа историјског памћења, веома дубоко у прошлост, а такође су исмејани и замазани најсветији симболи који учвршћују националну самосвест. У људима су се упорно распламсавала противдржавна осећања и непријатељство према главним институтима власти. Перестројка је тако и била замишљена – као сатирање нашег историјског памћења и враћање на „ауто-пут цивилизације“. Десило се тако да је у интерпретацији кључних догађаја руске историје постала доминантна америчка тачка гледишта. Енглески историчар Кетрин Меридејл је чак написала да ће баш америчка интерпретација бити доминантна у будућој слици руске историје. То је искључиво мирна експропријација, која лишава нацију сопствене историје.

Пред наступајућу 1991. годину совјетски народ је био већ у знатној мери „расут“ – остала је маса људи без свести о личној и колективној вољи. Све до ступања Владимира Путина на власт, руска управљачка елита била је de facto петоколонашка и дејствовала је не у националном интересу, него у интересу спољних управљача. Запад је сматрао да је задатак растурања Русије практично завршен и спремао се још само да отпразнује победу на олупини преосталој од ње. Збигњев Бжежински је 1997. године у својој књизи „Велика шаховска табла“ написао да се Русија од суперсиле претворила у регионалну државу „трећег света“ поставши превише слаба да би била достојан партнер Америке.

Путин је зауставио процес спољне управе и почео одстрањивање најрадикалнијих агената утицаја од власти. Прави шок за Запад је било Путиново иступање у Минхену 2007. године. Он је тада отворено изјавио да је Америци пошло за руком да устроји једнополарни свет, али да се то време завршава и да Русија, која је увек имала привилегију вођења независне политике, не планира да се те традиције одрекне ни убудуће. После минхенске речи уследила је принуда Грузије на мир, подршка Сирији, саздавање Евроазијског економског савеза и коначно, кап која је прелила чашу стрпљења Запада − присаједињење Крима.

Путин не жели да буде марионета, па постаје трн у оку који мора бити уништен (одстрањен са власти) а Русија мора бити кажњена (уништена?) – таква је пресуда хиперимперије, која је себи доделила функцију светског жандарма, судије и џелата уз сталне покушаје да легитимизује своје насиље, које практикује константно и на глобалном нивоу. Наочиглед свих рађа се нови глобални Хитлер који се спрема да против Русије започне нови велики рат, мада је, поштено говорећи, тај рат практично већ почео. У овим условима за Русију постоји само један излаз – супротставити светском жандарму колективну вољу консолидованог народа. Данас Путин поседује невиђени кредит поверења (и то не само у Русији него и ван њених граница) и на тој бази је неопходно ујединити нацију и мотивисати/потпалити људе општим великим делом.

Рекавши „А“ у спољној политици, председник мора да изговори и све остало. Не може се водити независна спољна политика ако се у исто време примењују рецепти западне макроекономске политике и допушта зависност од поставки широког спектра стратешки важних робних позиција. Куда води привреду следовање западним рецептима, добро знамо не само на основу искуства латиноамеричких држава и искустава неких најближих суседа него и по свом сопственом недавном искуству. За воланом макроекономске политике се и даље налазе, по терминима Александра Дугина, који је под америчким санкцијама, припадници „шесте колоне“ – они који Путина подржавају на речима, а делима гурају Русију да буде либерална и прозападна, желећи јој да се глобализује и интегрише у западни свет, да постане држава-корпорација, којој би правила и законе прописивао глобални Запад што све време потпаљује рат с руском цивилизацијом. Та „шеста колона“, иако никада не противречи председнику, стално га делима спутава, блокирајући све покушаје на путу заснивања самодовољне привреде. Без удаљавања „шесте колоне“ од економских полуга власти, држава неће моћи да изврши пробој и оствари суштински помак у развоју.

У циљу консолидовања нације, пре свега се мора „национализовати“ наша историја и престати с праксом ширења радова који је срамоте, а они су урађени углавном на бази финансијских средстава добијених од иностраних стипендија и фондација. Ми морамо штитити нашу Победу извојевану у Великом отаџбинском рату од бујица лажи којима је обасипају наши бивши савезници, и много више говорити и писати о тој дволичној политици коју су они водили док су са нама били део антихитлеровске коалиције. Док су још у животу учесници Великог отаџбинског рата, и њихова деца и унуци, наши непријатељи су принуђени да лажи пажљиво дозирају. Не смемо дозволити да праунуци оних који су ратовали одрасту с искривљеним и погрешним представама о рату. Васпитати у њима осећање гордости за Велику Победу предака – то је дуг садашњих поколења.

И, на крају, мора се коначно развејати све ђубре са гроба Стаљина. Док је он руководио државом, изграђене су хиљаде завода и фабрика, стотине нових градова, створене су и наоружане најсавременијим оружјем непобедива армија и флота. Он је потпуно ликвидирао неписменост и незапосленост и дао радницима веру у праведност и сутрашњи дан. Искуство Стаљинове делатности – искуство је о томе како се ствара нова, алтернативна Западу цивилизација, искуство великих подвига остварених у условима тоталне међународне изолације и сталних војних претњи, то је искуство стварања суперсиле и коначно, то је искуство наше Велике Победе. Оно што је учинио Стаљин, за историјски тако кратак рок, није пошло за руком ниједном светском лидеру! Дискредитација тог искуства представља злочин и према садашњости и према будућности нашег народа. Запад зоолошки мрзи Стаљина још од дана када је западним лидерима, у годинама рата, јер се пред њима појавио, било нејасно зашто су стајали у ставу мирно пред њим. Та мржња западњацима није сметала да до танчина изуче узроке стаљинских победа и да та знања практично примене. Архитекте јапанског економског чуда говоре да се, до данас, у многим великим јапанским компанијама користе пароле стаљинске епохе. Гордост на своју историју – неопходан је услов саборности и састављања/стварања новог типа руског човека, сличног по упорности и креативности совјетском човеку Стаљинове епохе. И, овај задатак се мора решити у најкраћем року, или ће нас збрисати, како је Стаљин говорио.

 

[/restrictedarea]

 

3 коментара

  1. Један Стаљин никада па ни у лудилу не би помогао немачкој да се уједини!, али дођоше демоНкрате и у русију и направише чудеса, ојадише своју земљу , оснажише друге,….последице тих одлука осећамо сви ми у Јевропи и Русија.

  2. Gorbačov i PERESTROJKA su uništile socijalizam.
    Uništile su i SSSR.
    Gorbačov je čovjek koji je radio za zapadne hohštaplere.
    Rusija, ali i Jugoslavija, kao pobjednice rata, radi Gorbačova postaju “zemlje koje treba uništiti”. I to se dogodilo.
    Uništena je SSSR i Jugoslavija.
    Zapad sad može odahnuti.
    “Nema više normalnih ljudi. Sve smo ih sjebali”, tako zaključuje zapad. Sad treba da cijelim svijetom vladaju hohštapleri.
    I to se ostvarilo.
    Sve je gotovo. Nema nikog razumnog da shvati da će nas razjebati ovi sa zapada.
    A MI smo najviše doprinjeli ostvarivanju prava čovjeka.
    Mi smo sve podredili čovjeku. A ONI?
    Samo sebi i svojim interesima.

  3. Душан Буковић

    Да је којим случајем победила тоталитарна, расистичка, окултна, идолатриска, субверзивна, реакционарна, клерикална и корпоративна национал-социјалистичка Немачка, сигурно би спровели своје планове и намере да пљачкају и да распарчају Русију… Такође, Немци су желели уништење братског словенског руског народа што се јасно види кроз дело француског публицисте Рајмона Картјеа, које је објавио под насловом “РАТНЕ ТАЈНЕ ОТКРИВЕНЕ НА СУЂЕЊУ У НИРНБЕРГУ”, где дословно стоји:
    “ На то питање одговара један меморандум од 2 априла 1941 године
    (докуменат 1.017 П.С.). Требало је да Русија буде рашчлањена и
    подељена на седам држава.
    Немачки гео-политичари, који су давали Хитлеру савете, узимали су
    најпре у обззир Велику Русију, тј. Централну област чије срце представља Москва. Та област је још у доба првих царева представљала срж и оружје руске моћи, огромну ћелију из које је никао панславизам. Било је неопходно ослабити је. Предвиђене су три могућности:
    1) Тотално уништење јеврејско-бољшевичке управе, без настојања да се она замени једном модерном и интелигентном управом;
    2) Економско ослабљење које треба да буде постигнуто конфискацијом складишта, индустриских постројења и транспортних средстава;
    3) Прикључење широких подручја суседним политичким и
    административним јединицама: Украјини, Белорусији и Донском Базену.
    ‘Белорусија и Дон су, стоји у немачком документу, сиромашне и заостале области. Оне не забрињавају Рајх и зато није штетно оснажити их и повећати под условом да се држе под надзором. Услед тога, Белорусија треба да буде повећана прикључењем области Калињина, а Дон прикључењем области Саратова. Москва ће се наћи тако на двестапедесет километара од границе Велике Русије.’
    Украјини се намеравало дати, у границама могућности, право На аутономни национални живот. Намеравало се да се претвори у економски и политички вазалну државу и укључити је у црноморску унију. Поверила би јој се двострука, часна и поверљива мисија прехрањивати Рајх и константно држати Москву у шаху.
    Друго подручје узимано у обзир био би Кавказ. Његова етничка и језична шароликост је огромна. Услед тога, било је лако поделити га на велик број малих суверених државица обједињених магловитом федеративном везом. Међутим, Баку и његова територија богата петролејом требало је да остану, на овај или онај начин, под немачком контролом.
    Од Средње Азије и Туркестана Немци су хтели да начине једну муслиманску државу, која би била савезник и помоћник Великог Рајха. Та држава, стоји у документу 1.017 П.С., пружаће могућност вршења притиска и представљаће евентуалну оперативну базу против Индије.
    Преостале су балтичке области, Остланд, то јест целина територије коју захватају Литванија, Летонија и Естонија. Требало би, стоји у меморандуму, извршити пребацивање знатног дела летонске буржоазије и инфериорних класних група Летоније ка центру Русије.
    Затим ће се приступити насељавању отпорног становништва немачког
    порекла. По уклањању непожељних елемената биће могуће издвојити белик број колониста од поболшких Немаца. Може се такође предвиђати и насељавање Данаца, Норвежана и Холанђана, па чак – после победничког завршетка рата – и Енглеза. У току једне или двају генерација та нова област немачке колонизације моћи ће бити укључена у Рајх.’
    Немачка победа требало је, дакле, да има за последицу потпуно уништење моћи Словена. Услед тога она је требало да доведе до огромних територијалних измена и џиновских покрета народа. Ни запад Европе није био поштеђен. Немачка би раселила мале државе немачке расе, као Холандију и Данску, у циљу пребацивања њиховог становништва у источне степе. А Енглези сигурно нису ни помишљали на то да им је одређена улога сарадника у експанзији германизма у Литванији Естонији…” ( Види: Рајмон Картје, Ратне тајне откривене на суђењу у Нирнбергу, Београд, 1951, стр. 184-185).
    Немци су желели и уништење српског народа. Распарчали су етничку
    територију српског народа и дали је својим савезницима Хрватима, Албанцима, Бугарима и Маџарима. При томе потпуно су поступили по тезама хрватских усташа и Комунистичке Партије Југославије, јер им је план био идентичан: разбити српско етничко и историско подручје. Немци су становнике Црне Горе прогласили за посебан народ, у становништву Јужне Србије видели су Бугаре. Немци су у свему прихватили хрватску усташку тезу да на подручју тз. Независне
    Државе Хрватске нема Срба, него да су то православни Хрвати. Од србске Војводине Немци су хтели да направе нову државу која би се звала “Dunauland”. Такође, Немци су дали Албанцима србске историске покрајине Косово и Метохију, што им је признала и Комунистичка партија Југославије. Немци су били против краља Петра II и монархије, као и председник Фрeнклин Рузвелт и премијер Винстон Черчил. КПЈ је у томе била увек доследна… А зар није парадоксално да су немачке антисрбске планове и намере на Балкану,
    остварили западно-европски и амерички империјалисти крајем ХХ столећа…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *