Почетна / БРОЈ 365 / Историја и савременици: О НАШОЈ ПОБЕДИ

Историја и савременици: О НАШОЈ ПОБЕДИ

Време је да се вратимо њеним коренима

 

Са дозволом аутора, преносимо текст недавно објављен (2. априла 2015.)
у Москви, у часопису „Завтра“

Эти черные, тяжкие годы
Вся надежда была на него.
Из какой сверхмогучей породы
Создавала природа его?

Тих црних, година тешких
Сва нада био је он.
Од чега то свемоћног
Саздаваше природа њега?

А. Вертинский „Песня о Сталине“

Пише Сергеј Батчиков

Никада ниједна армија у свету, изузев наше рођене Црвене армије, није извојевала толико блиставих победа, и ниједна армија, изузев наше победоносне армије, није тако зрачила светлошћу славе, моћи и величине пред запањеним погледима целог човечанства − писао је Михаил Шолохов о рату 1941−1945, о рату који је за наш народ постао Велики Отаџбински. Премијер Велике Британије В. Черчил је у личној посланици Стаљину 23. фебруара 1945. године нагласио: Будућа поколења признаће свој дуг пред Црвеном армијом исто тако беспоговорно као што то радимо ми који доживесмо до тога да будемо сведоци ових велелепних победа.

После свега 70 година од завршетка најкрвавијег рушилачког рата у историји људског рода, док још има живих учесника ових страшних догађаја, сведоци смо покушаја ових „будућих поколења“ наших западних савезника да по своме препишу историју и резултате Другог светског рата. Све чешће се у сумњу доводи сама чињеница победе СССР, на који се покушава свалити кривица за отпочињање Другог светског рата, а између Хитлеровог и Стаљиновог режима власти се ставља знак једнакости. Што даље у историју одлази Други светски рат, све се упорније закуцава у главе становништва мисао да су рат добили наши западни савезници. Чак је и пригодна формулација пуштена у оптицај – демократске државе ослободиле су Европу од нацизма. Циљ Запада је очигледан – отети Победу, која представља један од основних духовних амалгама нашег друштва, наметнути нам осећање кривице и прецртати Русију, као правог наследника СССР, из реда победника у рату. Против Русије, како је то сликовито приметио А. Фурсов, води се прави психоисторијски рат.

Таквим циљевима служе и покушаји умањивања улоге Јосифа Стаљина у победи над Трећим рајхом и поразу нацизма, уз протурање у свест људи тезе да је рат добио херојски народ, чак не захваљујући, него упркос руководству земље. Наравно лошем. Супротстављање Стаљина народу почело је од знаменитог реферата Н. Хрушчова на XX конгресу КПСС у фебруару 1956. године и било је продужено од стране „пословођа горбачовске перестројке“. Последњих година се на том попришту активно труде професионалци консцијенцијалних ратова (од латинског conscientia – свест) као што је В. Познер, чијим старањем је раздвајање доброг народа од лошег Стаљина постало опште место у текстовима свих идеолога информационих ратова.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

3 коментара

  1. Један Стаљин никада па ни у лудилу не би помогао немачкој да се уједини!, али дођоше демоНкрате и у русију и направише чудеса, ојадише своју земљу , оснажише друге,….последице тих одлука осећамо сви ми у Јевропи и Русија.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Gorbačov i PERESTROJKA su uništile socijalizam.
    Uništile su i SSSR.
    Gorbačov je čovjek koji je radio za zapadne hohštaplere.
    Rusija, ali i Jugoslavija, kao pobjednice rata, radi Gorbačova postaju „zemlje koje treba uništiti“. I to se dogodilo.
    Uništena je SSSR i Jugoslavija.
    Zapad sad može odahnuti.
    „Nema više normalnih ljudi. Sve smo ih sjebali“, tako zaključuje zapad. Sad treba da cijelim svijetom vladaju hohštapleri.
    I to se ostvarilo.
    Sve je gotovo. Nema nikog razumnog da shvati da će nas razjebati ovi sa zapada.
    A MI smo najviše doprinjeli ostvarivanju prava čovjeka.
    Mi smo sve podredili čovjeku. A ONI?
    Samo sebi i svojim interesima.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Душан Буковић

    Да је којим случајем победила тоталитарна, расистичка, окултна, идолатриска, субверзивна, реакционарна, клерикална и корпоративна национал-социјалистичка Немачка, сигурно би спровели своје планове и намере да пљачкају и да распарчају Русију… Такође, Немци су желели уништење братског словенског руског народа што се јасно види кроз дело француског публицисте Рајмона Картјеа, које је објавио под насловом “РАТНЕ ТАЈНЕ ОТКРИВЕНЕ НА СУЂЕЊУ У НИРНБЕРГУ”, где дословно стоји:
    “ На то питање одговара један меморандум од 2 априла 1941 године
    (докуменат 1.017 П.С.). Требало је да Русија буде рашчлањена и
    подељена на седам држава.
    Немачки гео-политичари, који су давали Хитлеру савете, узимали су
    најпре у обззир Велику Русију, тј. Централну област чије срце представља Москва. Та област је још у доба првих царева представљала срж и оружје руске моћи, огромну ћелију из које је никао панславизам. Било је неопходно ослабити је. Предвиђене су три могућности:
    1) Тотално уништење јеврејско-бољшевичке управе, без настојања да се она замени једном модерном и интелигентном управом;
    2) Економско ослабљење које треба да буде постигнуто конфискацијом складишта, индустриских постројења и транспортних средстава;
    3) Прикључење широких подручја суседним политичким и
    административним јединицама: Украјини, Белорусији и Донском Базену.
    ‘Белорусија и Дон су, стоји у немачком документу, сиромашне и заостале области. Оне не забрињавају Рајх и зато није штетно оснажити их и повећати под условом да се држе под надзором. Услед тога, Белорусија треба да буде повећана прикључењем области Калињина, а Дон прикључењем области Саратова. Москва ће се наћи тако на двестапедесет километара од границе Велике Русије.’
    Украјини се намеравало дати, у границама могућности, право На аутономни национални живот. Намеравало се да се претвори у економски и политички вазалну државу и укључити је у црноморску унију. Поверила би јој се двострука, часна и поверљива мисија прехрањивати Рајх и константно држати Москву у шаху.
    Друго подручје узимано у обзир био би Кавказ. Његова етничка и језична шароликост је огромна. Услед тога, било је лако поделити га на велик број малих суверених државица обједињених магловитом федеративном везом. Међутим, Баку и његова територија богата петролејом требало је да остану, на овај или онај начин, под немачком контролом.
    Од Средње Азије и Туркестана Немци су хтели да начине једну муслиманску државу, која би била савезник и помоћник Великог Рајха. Та држава, стоји у документу 1.017 П.С., пружаће могућност вршења притиска и представљаће евентуалну оперативну базу против Индије.
    Преостале су балтичке области, Остланд, то јест целина територије коју захватају Литванија, Летонија и Естонија. Требало би, стоји у меморандуму, извршити пребацивање знатног дела летонске буржоазије и инфериорних класних група Летоније ка центру Русије.
    Затим ће се приступити насељавању отпорног становништва немачког
    порекла. По уклањању непожељних елемената биће могуће издвојити белик број колониста од поболшких Немаца. Може се такође предвиђати и насељавање Данаца, Норвежана и Холанђана, па чак – после победничког завршетка рата – и Енглеза. У току једне или двају генерација та нова област немачке колонизације моћи ће бити укључена у Рајх.’
    Немачка победа требало је, дакле, да има за последицу потпуно уништење моћи Словена. Услед тога она је требало да доведе до огромних територијалних измена и џиновских покрета народа. Ни запад Европе није био поштеђен. Немачка би раселила мале државе немачке расе, као Холандију и Данску, у циљу пребацивања њиховог становништва у источне степе. А Енглези сигурно нису ни помишљали на то да им је одређена улога сарадника у експанзији германизма у Литванији Естонији…” ( Види: Рајмон Картје, Ратне тајне откривене на суђењу у Нирнбергу, Београд, 1951, стр. 184-185).
    Немци су желели и уништење српског народа. Распарчали су етничку
    територију српског народа и дали је својим савезницима Хрватима, Албанцима, Бугарима и Маџарима. При томе потпуно су поступили по тезама хрватских усташа и Комунистичке Партије Југославије, јер им је план био идентичан: разбити српско етничко и историско подручје. Немци су становнике Црне Горе прогласили за посебан народ, у становништву Јужне Србије видели су Бугаре. Немци су у свему прихватили хрватску усташку тезу да на подручју тз. Независне
    Државе Хрватске нема Срба, него да су то православни Хрвати. Од србске Војводине Немци су хтели да направе нову државу која би се звала “Dunauland”. Такође, Немци су дали Албанцима србске историске покрајине Косово и Метохију, што им је признала и Комунистичка партија Југославије. Немци су били против краља Петра II и монархије, као и председник Фрeнклин Рузвелт и премијер Винстон Черчил. КПЈ је у томе била увек доследна… А зар није парадоксално да су немачке антисрбске планове и намере на Балкану,
    остварили западно-европски и амерички империјалисти крајем ХХ столећа…

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *