Почетна / БРОЈ 363 / Нови омаж „острву мртвих“

Нови омаж „острву мртвих“

Изложба слика и цртежа Кемала Рамујкића у Галерији УЛУС

Пише Дејан Ђорић
Дело Рамујкића је свеже и изазовно и оно га чини драгоценим мајстором у времену прорицања смрти сликарства

У београдској Галерији УЛУС до 7. априла може се видети изложба слика и цртежа у комбинованој техници познатог сликара Кемала Рамујкића (Подгорица, 1947). После Средње уметничке школе у Херцег Новом, коју су похађали Дадо Ђурић и Урош Тошковић, завршио је београдску Ликовну академију и постдипломске студије. Припада генерацији познатих сликара који су око 1968. године били на студијама (у класи са Љубицом Мркаљ) а и каснија уметничка делатност овог сликара је узорна. Петнаест година радио је као професор цртања и сликања на познатој београдској Шуматовачкој школи а сада је професор за исте предмете на Државном универзитету у Новом Пазару. Београдској публици приказао је јединствен стилски обједињен циклус слика и цртежа у боји под називом „Омаж Арнолду Беклину“, настао током задње две године.

БЕКЛИНОВИ СЛЕДБЕНИЦИ Прослављени швајцарски симболиста Беклин има известан утицај на наше новије сликарство. Поштују га сликари из круга групе „Медиала“ а из Рамујкићеве генерације андерграунд уметник Радован Хиршл. Утицај је вршио највише чувеном сликом „Острво мртвих“, најславнијим делом из доба симболизма, а трагове тог тајновитог остварења можемо пронаћи у сликарству Љубе Поповића и Жељка Ђуровића. Беклин је између 1880. и 1886. године урадио пет верзија те слике, једна је уништена у Другом светском рату. Била је омиљена слика Аугуста Стриндберга, којом уз меланхоличну музику завршава свој позоришни комад „Соната духа“ а њене верзије насликали су поједини од највећих уметника двадесетог века – Салвадор Дали, Х. Р. Гигер и Фабрицио Клерићи. Не зна се тачно шта приказује, на њој је мотив Харонове барке и сахране у ноћном пејзажу медитеранског острва.

У нашој уметности све је мање драгоцених аутопоетичких текстова и омажа као израза дивљења. Сликар у предговору каталога појашњава своју загледаност: „Давних година, као ученик уметничке школе у Херцег Новом, прелиставајући странице књига у школској библиотеци, наишао сам и на репродукцију Беклинове слике ‚Острво мртвих‘. Више од осталих дела та слика код мене производила је неко мешовито осећање, истовремено ме привлачећи, те сам се често враћао у библиотеку да је опет видим, али притом – и изазивајући неки језиви страх, који је из њене везе са смрћу – за једног дечака који је тек кретао да ужива у лепотама које живот доноси са собом и то усред осунчане Боке, нешто одвећ далеко и непојмиво.“ Слика „Острво мртвих“ неодољиво је привлачила надреалисте и можда се на основу тих првих љубави и језа може објаснити ирационализам Рамујкићевог стваралаштва, вероватно је она учинила да не постане један од многих реалиста.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *