Нови омаж „острву мртвих“

Изложба слика и цртежа Кемала Рамујкића у Галерији УЛУС

Пише Дејан Ђорић
Дело Рамујкића је свеже и изазовно и оно га чини драгоценим мајстором у времену прорицања смрти сликарства

У београдској Галерији УЛУС до 7. априла може се видети изложба слика и цртежа у комбинованој техници познатог сликара Кемала Рамујкића (Подгорица, 1947). После Средње уметничке школе у Херцег Новом, коју су похађали Дадо Ђурић и Урош Тошковић, завршио је београдску Ликовну академију и постдипломске студије. Припада генерацији познатих сликара који су око 1968. године били на студијама (у класи са Љубицом Мркаљ) а и каснија уметничка делатност овог сликара је узорна. Петнаест година радио је као професор цртања и сликања на познатој београдској Шуматовачкој школи а сада је професор за исте предмете на Државном универзитету у Новом Пазару. Београдској публици приказао је јединствен стилски обједињен циклус слика и цртежа у боји под називом „Омаж Арнолду Беклину“, настао током задње две године.

БЕКЛИНОВИ СЛЕДБЕНИЦИ Прослављени швајцарски симболиста Беклин има известан утицај на наше новије сликарство. Поштују га сликари из круга групе „Медиала“ а из Рамујкићеве генерације андерграунд уметник Радован Хиршл. Утицај је вршио највише чувеном сликом „Острво мртвих“, најславнијим делом из доба симболизма, а трагове тог тајновитог остварења можемо пронаћи у сликарству Љубе Поповића и Жељка Ђуровића. Беклин је између 1880. и 1886. године урадио пет верзија те слике, једна је уништена у Другом светском рату. Била је омиљена слика Аугуста Стриндберга, којом уз меланхоличну музику завршава свој позоришни комад „Соната духа“ а њене верзије насликали су поједини од највећих уметника двадесетог века – Салвадор Дали, Х. Р. Гигер и Фабрицио Клерићи. Не зна се тачно шта приказује, на њој је мотив Харонове барке и сахране у ноћном пејзажу медитеранског острва.

У нашој уметности све је мање драгоцених аутопоетичких текстова и омажа као израза дивљења. Сликар у предговору каталога појашњава своју загледаност: „Давних година, као ученик уметничке школе у Херцег Новом, прелиставајући странице књига у школској библиотеци, наишао сам и на репродукцију Беклинове слике ‚Острво мртвих‘. Више од осталих дела та слика код мене производила је неко мешовито осећање, истовремено ме привлачећи, те сам се често враћао у библиотеку да је опет видим, али притом – и изазивајући неки језиви страх, који је из њене везе са смрћу – за једног дечака који је тек кретао да ужива у лепотама које живот доноси са собом и то усред осунчане Боке, нешто одвећ далеко и непојмиво.“ Слика „Острво мртвих“ неодољиво је привлачила надреалисте и можда се на основу тих првих љубави и језа може објаснити ирационализам Рамујкићевог стваралаштва, вероватно је она учинила да не постане један од многих реалиста.

[restrictedarea]

ДВЕ ПОЕТИКЕ Крећући се ликовно унутар дневне сањарије коју анализира Гастон Башлар а не тешких сновиђења и естетике ружног, Рамујкић поетизује призор, натапа га светлошћу, лахором, струјањима која из воде, ветра, сунца и природе прелазе на слику. Доза ирационалности учинила је да не буде интимиста, један од следбеника међуратног модернизма Београдске школе. Беклинов мрак и тескобу проживео је а затим прожео светлошћу, просветлио љуспицама боје која као снег веје одозго на сцену. У тренутку када из сликарства нестаје поезија и у најбољем случају се претвара у сурови реализам стварносне уметности у многим видовима, када су фантастика и високи модернизам у кризи, Рамујкић је нашао начин да слика лако и понесено, али дубоко и смислено. Враћајући се слици као чаролији, љубавној игри, заносу и ведрини, у стене Беклиновог острва уцртао је и чудовишта. Његово тумачење није олако, већ изражава разумевање и вештину па с правом посвећивање Беклину сматра једним од својих најозбиљнијих ликовних подухвата, како каже, „животним делом“.

Између осталих ликовних постигнућа композиционо је пронашао како да настави Беклинову слику, сјединивши две поетике, што је висок израз ликовне интелигенције и прави смисао традиције као идеје предавања знања. У тами приморских кипариса и чемпреса, иза чврсто затворених врата на каменим кућама, у тврдости окупаној меком светлошћу, пребива нешто мрачно и преозбиљно, Медитеран на особен начин наглашава животну драму. Сликар је вертикализмом и стремљењем ка небу приближио естетику дворца, рушевине и античког храма, настављајући без анегдоте на делима већег формата (200х145 цм) тамо где је Беклин стао. Светлост обиграва око представе наговештавајући спој постимпресионизма и поентилизма са академским класичним симболизмом а уметник је свестан да сликарство помоћу мрља и тачкица сеже до Вермера. Сеновитост и светлост појединих сцена истичу облаци и ваздушна кретања у позадини достојна старог сликарства.

Рамујкић је синтетичар, сликар који несвакидашње зна како да прожме и истакне посебно у различитим ликовним световима. Његово дело је и сада свеже и изазовно, што га чини драгоценим мајстором у време прорицања смрти сликарства.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *