Неолиберално уништавање школе

Специјално За „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Овај пројекат није чак ни превише прикривен у планираној деструкцији средње школе и универзитета, а изводи се међу заменљивим реформама влада десне и леве оријентације које су свеле, демонтажом претходних реформи школе – увек у име напретка и превазилажења застарелих буржоаских форми – образовање на парадигму компаније и предузећа, на дуговања и потраживања, на менаџерске колегијуме, на информатику и енглески уместо латинског и грчког, и на хиљаде других садржаја кохерентних са капиталистичким реструктурирањем школе…

Међу циљевима неолиберализма већ се остварује онај усмерен на капиталистичко уништавање школе кроз уклањање културе, корпоризацију школа, програмирану идиотизацију ученика трансформисаних у „потрошаче образовања“, кроз укидање наставног процеса. И списак се може продужавати по вољи, од једне до друге имбецилности. Да је реч о Шекспировом „Хамлету“, рекло би се да постоји метод у овом лудилу. А то лудило се уноси у процес „реформе“ – те магичне речи којом се бришу права и уништава све што није у складу са лудачким неолибералним пројектом – школе, која траје већ неколико година. Овај пројекат није чак ни превише прикривен у планираној деструкцији средње школе и универзитета, а изводи се међу заменљивим реформама влада десне и леве оријентације које су свеле, демонтажом претходних реформи школе – увек у име напретка и превазилажења застарелих буржоаских форми – образовање на парадигму компаније и предузећа (на дуговања и потраживања, на менаџерске колегијуме, на информатику и енглески уместо латинског и грчког, и на хиљаде других садржаја кохерентних са капиталистичким реструктурирањем школе).

„Свако ограничење је препрека за капитал“, рекао је Маркс у свом делу Grundrisse. А за капитал школа је граница која се мора превазићи, пошто се у њој формирају, историјски доказано, људска бића, а не потрошачи, штавише, људи са критичком свешћу, културном подлогом и способношћу просуђивања, управо с оним што фанатизам финансијске економије не може толерисати и зато мора то да уништи. Уништење школе значи одсецање главе генерацијама мислилаца. Познато питање, све више у моди, „какве могућности за рад ми даје проучавање филозофије или уметности“, открива невиђену ресорпцију образовања у корпоратизацију и аксиоматику формуле do ut des („дајем да би ти дао“ – прим. прев.) у оквиру потпуног уклањања онога што је некада било темељно, а то је да школа мора да образује, а не да ствара безглаве компјутере и произвођаче профита. Замислите да је у Платоновој Академији или у Аристотеловој Перипатетичкој школи неко запитао ову двојицу филозофа „какав ћу посао наћи посао након овога“.

Из ових разлога, а у данашњем животињском царству духа, не може бити места за истинску праксу филозофије – за знање као промишљену дисонанцу у односу на монотонију постојећег – и, уопште, за било какав покушај да се самостално мисли својом главом ослобађајући се опасно заводљивог погледа капитала. То постаје нарочито јасно када се имају у виду реакције власти. И у овом случају, у свом капиталистичком облику, она не прибегава директном насиљу против онога ко је оспорава. Једноставно користи тихо и невидљиво насиље у економској форми: уклања средства потребна за истраживање и остваривање критике и, истовремено, не преузима одговорност за то јасно политичко деловање, препуштајући га безличној вољи тржишта.

Континуирано смањење финансирања за културу (или, у комплементарној форми, континуирано финансирање флукса хетерогених форми струковног идиотизма) представља само по себи политички програм маскиран на одговарајући начин анонимним законима економије. Гушење сваке критичке перспективе не постиже се данас употребом насиља у директним и очигледним облицима, као у случају спаљивања Ђордана Бруна и Ванинија, већ уклањањем ресурса потребних за преживљавање, односно тако да се насиље, изражено кроз иманентну економску категорију, врши углавном невидљивом акцијом џелата, при чему су невидљиве и патње жртава.

Наравно, потребно је реаговати на то варварство. Потребно је реаговати полазећи од културе: револуција је првенствено културна. Потребно је да се наставници успротиве подучавањем вредностима класика и историје, уметности и филозофије и да на тај начин, критичким мишљењем, омогуће снажно супротстављање економском кретенизму и програмираном идиотизму, ма где они били доминантни.

Превод с италијанског Драган Мраовић