Почетна / Култура / Нема зиме за обожаваоце разврата и декаденције

Нема зиме за обожаваоце разврата и декаденције

Пише Владислав Панов

Почела пета сезона светски популарне серије из продукције ХБО „Игра престола“, с којом се на интензивно крволочни начин наставља експлоатација опчињености декаденцијом и људском поквареношћу, доминантно утемељеним у супербестселер штиву америчког писца такозване епске фантастике Џорџа Рејмонда Ричарда Мартина

На мале екране у симултаном походу широм света вратила се најгледанија, најтраженија и најомиљенија телевизијска серија свих времена, „Игра престола“, базирана на истоименом штиву из огранка такозване епске фантастике из пера америчког аутора Џорџа Рејмонда Ричарда Мартина, који воли да се потписује као Џорџ Р. Р. Мартин. Пета сезона приказивања његове епски дугачке и хорорично крволочне серије књига (за њу су употребљени делови из треће, четврте и пете књиге) коју је моћни гигант телевизијске забаве ХБО почео да екранизује пре четири године, а да ради на њеној припреми још од 2007. године, у току је, дакле. Ова фантазија за одрасле, како су и Мартинове књиге и телевизијску серију називали многи, нема сумње, у оба случаја и из више разлога сасвим оправдано, опет је, вративши се на мале екране, заслужила историјски одзив поборника широм планете. Рекорди у присутности поред пријемника или у бројности заинтересованих приликом преузимања са интернета учинили су да се убедљиво највише пиратизована серија икада нађе опет у незапамћеном броју кућа поклоника. Овога пута су сви они добили неочекивану посластицу. У свет је процурило чак четири од десет епизода нове сезоне, што је преседан у досадашњем учинку сајбер пирата. Регуларна светска премијера у лондонском Тауер бриџу, којом приликом је присутним фанатицима серије допремљен чак и гвоздени престо коришћен у серији, одмах је пала у сенку невероватне „провале“ пошто је сајбер свет преплављен понудама прве копије серије, чиме је угрожен планирани ритам приказивања. Мада, тешко да ће било ко оскудевати у слави и заради, с обзиром да ће творци серију и поред пиратске пратње успешно удомити, као и раније, на свим светским телевизијама.

[restrictedarea]

 

Одраз у огледалу свега што живимо „Игра престола“ наставља својим путем успеха, каквог раније никада не беше, а главни залог да тако остане до краја јесу обећања њених аутора да ће све бити исто као и пре, само још крвавије. Чини се да је то кључна реч коју је било потребно изговорити и суштински најпривлачнији састојак садржаја на којем се морало још више инсистирати. Крај претходне сезоне с оцеубиством и уопште крволочним обрачунима главних јунака вечито сукобљених око власти, моћи и иметка потпуно је у равни са „квалитетима“ нашег времена и „цивилизације“. „Игра престола“ је одраз свега што живимо и гледамо око себе. У петој сезони, чији је почетак нешто спорији и обмањујуће питомији од поменутог прошлосезонског финала, тај ће одраз бити још драстичније видљив, односно смишљено експлоатисан од сценариста. Тим пре што су дошли у позицију када је неопходно да се Мартиново штиво надомешта и допуњује још суровијим призорима, којих нема чак ни у његовој у том смислу богато извитопереној машти. Отуда ће и најзагриженији „мартиновци“ бити заинтригирани јер се обећавају заплети, личности и призори какви не постоје у литерарним „Играма престола“. Прве четири епизоде петог серијала су управо такве. Сплеткарења, крвави обрти у савезништвима и још суровија разрачунавања међу сукобљеним ликовима серије, разврат, сексуална декаденција (хомосексуална експлицитна љубавна идила на ивици порнографије презентована је поносно и бесрамно већ на почетку сезоне) поквареност душе у свим питањима и на свим нивоима, похлепа, саможивост и безобзирна незајажљивост у отимању туђег – „квалитети“ су које и даље промовишу јунаци „Игре престола“. Дакле, у свету у којем зиме трају годинама нема зиме за обожаваоце покварености. Занимљиво је, иначе, на овом месту поменути провокативно убацивање лика Хаја Спароуа, неку врсту секташко-хришћанске месијанске предводничке фигуре, код кога су наводна чистота намера, принципа и делања готово неиздржљиви контрастав према свему осталом што чини допадљиви ментални склоп просечног јунака ове серије. Колико ће на њему радити сценаристи и колики и какав ће простор одлучити да му дају, може да одлучи и тон петог серијала, па и саме потоње завршнице серије, која је још пре годину дана наручена и за шесту сезону. Овај неочекивани и врло снажни религиозни импулс у свету из историје која се није десила јесте контроверза што може имати дубоке и пресудно важне последице. Брутални крај четврте епизоде новог серијала, где је поново потекла крв у потоцима, а бескомпромисно тамањење познатих ликова настављено с једнаком безобзирношћу према њиховим обожаваоцима, додуше, не буди бојазан да ће се серија окренути позитивним порукама религије или човечним намерама месијанских проповедника, које лик поменутог Спароуа наизглед обећава (славни острвски глумац Џонатан Прајс, који га тумачи, усудио се да свој лик назове врло блиском верзијом папе Франсиса).

Најбољи у презентовању најгорег Секс и насиље, у оба случаја без ублажавања, увијања и лажног моралисања, историјски презентовани у свим епизодама претходних сезона у „графичком“ („све мора да се види“) издању и у обимним порцијама, не треба бринути, и даље ће бити заштитни знак серије. Ти су њени од целог света радосно прихваћени „квалитети“ потенцирани надахнутим радом екипе, како глумачке, тако и ауторске, али и техничке, с обзиром да је, укупно гледано, и по улагањима и извођењу свих, „Игра престола“ продукцијски и на сваки други начин убедљиво најпрофесионалнији телевизијски продукт. Многи су се осмелили да кажу да му нема равног у читавој историји телевизијске забаве. Уз максималне оцене публике, хвалоспеве критике и преко сто награда широм света (занимљиво, серија је до сада освојила само један „Златни глобус“, и то онај епизодни глумачки, заслужен пре три године од кепеца Питера Динклејџа који тумачи лик Тајрона Ланистера) међу којима је и неколико „Емија“, „Игра престола“ и даље важи за лидера, односно узор врхунске телевизијске продукције. Најотровније је питање: да ли би при истоветном ауторском доприносу и логистичко-техничкој подршци, али са, рецимо, умеренијим презентовањем секса и насиља била овако неприкосновени светски телевизијски феномен? То је питање тако цинично отровно, не због тога што се поставља, већ због сасвим извесног одговора који сви знамо и пре истицања питања. Да, „Игра престола“ не би постала то што јесте са хришћанским порукама о миру, љубави и бризи за ближњега свога. Зато оне изостају и, без бриге, неће их наметнути ни стотину месијанских ликова попут поменутог Спароуа, чија ће доброта бити темељно упрљана као и све остало, па ће до краја серије тријумфовати зло као што је било и до сада, уз страсну подршку публике широм света. Нове дозе зла, што једва чекамо сваке недеље, биће, тако, доступне све до краја сезоне (истиче 21. јуна) када ће наша хемисфера имати највише сати светла које, међутим, том обожаваном мраку забаве неће нимало наудити. Творци „Игре престола“ ће и даље бити недодирљиво најбољи у приказивању најгорег. А ди ли су гори они што то раде или они што то воле да гледају, питање је на које многи неће желети да потраже одговор.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *