НА(ТО) лепом плавом Дунаву

Да ли је приступање Атинском мултинационалном координационом центру за стратешки поморски транспорт још један корак Србије ка НАТО-у

Пише Наташа Јовановић

Пре неколико година тада генерални секретар НАТО-а, Андерс Фог Расмусен, у интервјуу за агенцију „Бета“ рекао је да је Србији место у НАТО-у.

Две недеље касније, није штедео речи хвале за државно руководство Србије, „политички одлучно да се нађе решење које отвара пут за покретање преговора о чланству у Европској унији са Србијом“.

И најватренији заговорници политичке и војне неутралности, као и они који су још наивно веровали да пут у ЕУ није обавезно и онај што ће нас увести у НАТО, морали су да се суоче са чињеницом да западна војна алијанса није завршила са Србијом. Нити је Србија, показаће време, завршила са НАТО-ом.

пут до црноморске луке После недавног у Бриселу потписаног документа којим је формално озваничено ступање на снагу тзв. „Индивидуалног акционог плана сарадње“ (ИПАП споразум) између Републике Србије и НАТО-а, потписаног 15, јануара ове године, још један документ ништа злокобнијег садржаја налази се на разматрању у надлежним министарствима.

Реч је о документу којим Србија узима учешће у раду Атинског мултинационалног координационог центра за стратешки поморски транспорт (AMSCC) чија се суштинска функција састоји у пружању подршке државама Европске уније, НАТО-а, као и државама учесницама у мировним мисијама под окриљем УН у процесу снабдевања њихових војника.

Центар, формиран 2004. године, пружа потребне капацитете у бродовима којима се војници поменутих држава превозе на подручја војних операција, брине о њиховом снабдевању војним материјалом, помаже при повратку са мисије и пружа подршку у процесу извођења вежби стратешког транспорта. AMSCC се, како стоји на њиховом сајту, бави проналажењем најповољнијих провајдера за услуге бродског транспорта, припремом споразума и каснијом контролом изнајмљених капацитета.

Центар пружа логистику НАТО државама у вођењу војних операција. У његовом оквиру организују се тендери ради добијања опреме по најповољнијим тржишним ценама, која ће касније бити коришћена у војне сврхе. Центар је формиран управо због потреба веће флексибилности и лакше координације у процесу сарадње између држава чланица НАТО-а. Тренутно је десет држава приступило Центру (Италија, Словенија, Чешка, Пољска, Румунија, Кипар, Словачка, Мађарска, Португалија и Бугарска).

Какве обавезе Србије проистичу из приступања Центру? Да ли би у перспективи, уколико би НАТО кренуо, рецимо према Криму, Дунавом према Црном мору, њему на располагању били наши бродови, са својом посадом?
Разлог закључивања Меморандума о разумевању између Владе Републике Србије и Владе Републике Грчке о сарадњи у оквиру Атинског мултинационалног стратешко-поморског координационог центра (AMSCC – Athens Multinational Strategic-sealift Coordination Centre) како нам је речено у Министарству одбране, садржан је у потреби успостављања стратегијског транспорта за потребе снага за брзо упућивање у операције/вежбе предвођене Европском унијом или које се спроводе под мандатом Уједињених нација.

„Нацрт меморандума бавиће се одредбама које се односе на безбедност и заштиту података, одштетне захтеве и одговорности, питања у вези са решавањем спорова и слично.“
[restrictedarea] У СКЛАДУ СА НАТО ПРЕЦУДАРАМА Министарство одбране и Војска Србије нису понудили одговор на питање да ли се овим документом Србија обавезује да буде кириџија за потребе НАТО-а, али из дописа који је стигао у Редакцију „Печата“ требало би закључити да бојазан не постоји јер Србија „не поседује капацитете за транспорт јединица, војних средстава и опреме на веће удаљености бродовима за поморски транспорт, а посебно ван територије Републике Србије“.
„Потребе“, наводи се у допису, „за поморским транспортом војних средстава и опреме јављале су се, пре свега, приликом упућивања припадника ВС у мултинационалне операције у Либан и на Кипар. Такве потребе ће се, свакако, јављати и убудуће – када треба транспортовати војна средства и опрему у различите мултинационалне операције у којима Република Србија прихвати учешће. С обзиром на то да у својини Р. Србије – Министарству одбране није регистрован ниједан брод за поморски транспорт, не постоји ни могућност да се нашим бродовима превозе наоружање, јединице, тенкови или опрема за потребе НАТО-а. Уколико би МО набавило брод, приступање Центру не подразумева његово ангажовање за потребе AMSCC.“
Иако Министарство одбране сугерише да је Центар основан за потребе снага за брзо упућивање у операције/вежбе предвођене Европском унијом или које се спроводе под мандатом УН, не помињући НАТО, Министарство саобраћаја, задужено за речну и поморску пловидбу, инсистира на томе да је реч о превозу војне опреме и војних возила у складу са процедурама успостављеним од стране НАТО-а, прописима ЕУ и националним законодавством Грчке.

„Атински мултинационални координациони центар за превоз морем има за циљ да за потребе држава чланица овог центра проналази на међународном тржишту бродског простора слободне капацитете за превоз војне опреме и војних возила у складу са процедурама успостављеним од стране НАТО-а, прописима ЕУ и националним законодавством Грчке. С тим у вези, Министарство одбране покренуло је пре две године поступак приступања Србије наведеном координационом центру. Министарство саобраћаја, чије је послове преузело Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, позитивно се изјаснило о потреби приступања Србије овом центру имајући у виду да би приступањем овом центру наменска индустрија Србије намењена за иностранство имала могућност да проналази расположиви бродски простор по повољнијим условима него данас“, истичу у Министарству саобраћаја.

Када је реч о самој надлежности овог Министарства у односу на поморски превоз робе, по основу приступања Центру из Министарства указују да се ради о превозу искључиво војне опреме и војних возила за чије је уговарање надлежно Министарство одбране и институције под надлежношћу тог Министарства, те да наведено није под надлежношћу Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре.

УСТУПАМО ЛИ ПЛОВНИ ТОК? Иако Министарство одбране наводи да наше обавезе када приступимо AMSCC-у не постоје, уколико не користимо услуге Центра, природа овог документа намеће, упркос уверавању надлежних, питање: зашто Србија приступа једном поморском центру ако већ не поседује ни море нити иједан поморски брод, нити има било какве обавезе, те да ли трговачки бродови, или тек они регистровани у Србији ипак могу послужити у задовољењу задатих циљева Центра и оправдати наше учешћу у њему? Јер, оно што би могло да објасни целу ову причу јесте чињеница на коју Министарство није указало, а то је да сваки цивилни, трговачки, изнајмљени, или брод регистрован у Србији, на којем се вијори српска застава јесте пловило које може да служи у те сврхе. И без мора и без поморског брода.

Даље, уласком у Атински поморски центар Србија уступа пловни ток (у овом тренутку од посебног значаја, будући да се један крак Дунава улива у Црно море) који представља најбржи пут до црноморског приобаља, преко Одесе до Крима. О значају овог тока сведочи чињеница да је после пораза Русије у Кримском рату Париским мировним уговором предвиђено одузимање Дунава из руку Царске Русије и вазалних кнежевина Србије, Молдавије и Влашке. Још један историјски податак говори да тешка, дуга и добро скривена нит западних интереса везаних за Дунав никада није престајала. Србија је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. под једним уловом – да Аустро-Угарској преда контролу над Ђердапом.

У овом тренутку, не мање интригантним чини се питање: да ли је избор пао на Србију, земљу која „нема своја пловила“, али прихвата обавезу да за потребе НАТО-а превози наоружање и опрему, и то у условима необјављеног рата, због тога што овакво превожење цивилним бродовима са српским заставама не би привлачило превелику пажњу?

Одговор можемо потражити опет у историји. У време кнеза Михаила, почетком шездесетих година 19. века, Србији, која још увек није званично извојевала своју независност, Русија цивилним бродовима, мимо знања западних сила које су биле гарант њеног суверенитета и Отоманске империје, шаље наоружање за потребе народне војске. Бродови на којима се вијорила српска застава превозили су, уз сагласност Румунске кнежевине, сандуке муниције Дунавом до границе Румуније. Овај транспорт оружја није изазивао подозрење западних сила, јер, осим тога што је реч била о цивилним бродовима, ништа, понајмање српска застава, није указивало да терет долази из Русије.

Да ли ће, потписујући овај Меморандум, три века касније, нашим цивилним бродовима или пловилима закупљеним, или тек регистрованим код нас, Србија превозити наоружање за потребе НАТО-а, овај пут у супротном правцу, ка земљи која нам је у 19. веку помогла у стицању независности и изградњи првих оружаних снага. Да ли приступање Атинском центру и ова, још једна мера спровођења НАТО стандарда чини питање да ли је Србија званично у НАТО-у, или не, тек формалним?
___________________________________________________________________________________

ОБУКА У ЗАГРЕБУ И ПОРТОРОЖУ
Занимљиво је да над транспортом војног терета преко Србије надлежност има не само Министарство одбране већ и Министарство саобраћаја, које је пре неколико година појединим одредбама Закона о поморској пловидби због наводног неиспуњавања стандарда онемогућило продужетак лиценце државним институцијама за обуку помораца у нашој земљи. Садашња ситуација је таква да наши грађани који су заинтересовани за добијање поморских сертификата за, рецимо, трговачке бродове морају да иду у Загреб и Порторож и плате неупоредиво више него што су то морали у Србији до доношења Закона о поморској пловидби. Будући да је тај новац ишао директно у буџет Републике Србије, поставља се питање којим мотивом смо се ми руководили доносећи тај закон те колика средства смо изгубили, а колико је заправо добио буџет Републике Хрватске и Републике Словеније. Да ли је обустава школовања помораца у нашој земљи, у центрима који располажу најсавременијим бродским симулаторима и од стране ЕУ светски признатим лиценцама за област школовања помораца, у вези, и каквој, са документом којим се ми обавезујемо да ћемо за потребе НАТО-а превозити наоружање?

У Министарству тврде да домаћим институцијама и организацијама није продужено одобрење за обављање послова образовања и обуке помораца јер су начин обуке у овим институцијама и ниво стечених знања и вештина били повод да овом Министарству Међународна поморска организација 2010. године упути захтев да се преиспитају услови под којима су ове институције добиле одобрење за рад 2006. и 2008. године, с обзиром на велики број пријава светских поморских компанија у односу на квалитет помораца из Републике Србије.

„Током ванредне контроле рада две институције које су раније добиле одобрења за обуку помораца утврђено је да не испуњавају скоро ниједан од захтева прописаних тадашњим Правилником и Међународном конвенцијом о стандардима за обуку, издавање уверења и вршење бродске страже помораца (STCW конвенција) због чега ова одобрења, која су истицала 2011. године, нису продужена. Због тадашње неусаглашености домаћег законодавства са прописима УН и ЕУ у области поморске пловидбе, 2011. године усвојен је Закон о поморској пловидби којим су у домаће законодавство унете одредбе свих релевантних међународних конвенција усвојених под окриљем УН, као и прописа ЕУ. Последично, овај Закон добио је позитивна мишљења како Европске комисије, тако и Међународне поморске организације (специјализоване агенције УН за поморство). Након тога, Европска комисија је посредством Европске агенције за поморску безбедност спровела контролу рада српске поморске администрације у односу на спровођење одредаба STCW конвенције и марта 2014. године дала позитивно мишљење о мерама које су предузете на спровођењу међународних стандарда у области образовања и обуке помораца, као и о предузетим мерама у односу на контролу рада институција које су раније биле овлашћене да обављају ове послове. Оваква контрола, овог пута од стране Међународне поморске организације, најављена је за средину 2016. године. Указујемо да су спроведени надзор над радом ових институција и непродужавање одобрења за рад истим из 2011. године отклонили опасност да 5 000 српских држављана који раде као поморци на прекоокеанским бродовима буду искрцани са бродова и враћени у земљу. С тим у вези, указујемо да су УН (IMO) упутиле последњу опомену Републици Србији 2011. године да се предузму одговарајуће мере у односу на стандарде под којима ове институције обављају делатност јер ће у супротном Република Србија бити скинута са такозване ‚беле листе‘ поморских администрација. Скидање са ‚беле листе‘ имало би за последицу скидање са бродова свих српских помораца и њихову репатријацију у Србију.“

Објашњења која смо добили из ресорног Министарства нису убедљива и косе се са мишљењима врхунских помораца. Наиме, документа које „Печат“ поседује говоре у прилог томе да се велики број пријава светских поморских компанија у односу на квалитет помораца из Републике Србије односио на лажне и фалсификоване дозволе издаване у капетанијама Србије и Црне Горе, а не и на лица, која су, како тврди Министарство, школована у нашим центрима. Притом, све поменуте пријаве односе се на период до 2005, док ниједна опомена из 2011. није дата на увид ниједном центру у Р. Србији.

Како је могуће да центри, где су обуку стекли врхунски оперативци који служе на Светском трговинском броду хране, не могу да одшколују „бело особље“ на трговачким бродовима, за којим је највећа тражња, а чини га 90 одсто од поменутих 5 000 наших помораца? Да ли је случај Саре Јањић, која је успела да се спаси из поморске несреће „Коста конкордије“, а која је лиценцу добила у Србији, показатељ да обука коју је прошла код наших помораца задовољава стандарде? Коначно, ако Међународна поморска организација подстиче државе у развоју да оснаже своје центре, зашто их Србија националним законима гаси? Да ли су поморци који завршавају безбедносну обуку у Загребу виђени као прихватљивије особље на пловилима која опслужују НАТО од оних који знање стичу на Војној академији или Бродарској школи у Београду?
[/restrictedarea]

2 коментара

  1. …значи натовци уплићу у своје стратешке `мреже` и – Дунав ?
    А нацисти још нису покупили свој `крш` – `гробље бродова` из Ђердапа ?

  2. uce nato na silu netreba dacic ni vucic potpisivati nato vec jednom nogom u srbiji vec 15 godina vrlo opasno za srbe

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *