Почетна / БРОЈ 367 / Наоми Клајн и гасна „шок-доктрина“

Наоми Клајн и гасна „шок-доктрина“

Пише Мара Кнежевић Керн
„С обзиром да се америчка гигантска постројења за експлоатацију и дистрибуцију гаса граде бар за следећих 40 година, очигледно је да Америка – самопроглашени лидер у борби против загревања Планете – управо прави мрежу ултрамоћних атмосферских грејача. Да ли смо сви ми колективно полудели?“, пита славна канадска новинарка

Нафтна индустрија већ годинама емитује поруку да Американци морају преузети ризик загађивања земље, воде и ваздуха и да прихвате „спасоносне“ фракинг технологије за испумпавање природног гаса из шкриљаца. Ова технологија би – према нафташима и с њима повезаним политичарима – обезбедила земљи „енергетску независност“, а украјинска криза им је дала ветар у једра (ако није због тога и изазвана).

Европски проблеми с руским гасом дају читавом пројекту „хуманитарну“ димензију, а о закулисним играма око америчког „решења“ писала је и Наоми Клајн, назвавши стратегију искоришћавања кризе зарад прибављања добити за приватни капитал „доктрином шока“, спровођеном у циљу наметања бизнис пројеката, који иначе, под другим околностима, не би били прихваћени.

„Шок је“, подсећа Наоми „ендемска појава у деструктивном глобалном систему, што омогућава апсурдну ситуацију да се истовремено убире порез на СО2 и зарађује на технологијама које загревају Планету.“ Она се позива на биохемичара Роберта Ховарта, водећег светског експерта за емисију метана, који тврди да метан има 86-100 пута већи потенцијал загревања атмосфере од СО2. „С обзиром да се ова гигантска постројења за експлоатацију и дистрибуцију гаса граде бар за следећих 40 година, очигледно је да Америка – самопроглашени лидер у борби против загревања Планете – управо прави мрежу ултрамоћних атмосферских грејача. Да ли смо сви ми колективно полудели?“

[restrictedarea]

Индустрија гаса је 1981. прогласила природни гас за мост ка будућности чисте енергије, да би – након „историјског“ излагања Џејмса Хансена пред Конгресом 1988. о опасностима од „глобалног загревања“ –  Америчка гасна асоцијација почела да брендира своју технологију као одговор на „ефекат стаклене баште“, продајући као решење технологију која доприноси загревању.

„Доктрина шока изазваног антируском хистеријом помогла је Конгресу у доношењу закона о појачаном извозу ‚хуманитарног‘ гаса у Европу како би се извршио притисак на Путина. А кадa се једног дана Русија и Европа ‚помире‘, заборавиће се повод за излазак ‚америчких пријатеља‘ Шеврона и Шела на светско тржиште (што је неостварен амерички сан).“

Клајнова се запитала због чега толике инвестиције у постројења за прекоморски извоз гаса, кад гаса нема довољно ни за домаће потребе. А биће га све мање. Изградња  терминала, мреже цевовода, компресорских станица, као и додатних енергетских постројења за потребе хлађења овог енергента захтева велика средства и време, што говори да се не ради о „помоћи европској браћи“, већ о дугорочном пројекту – на први поглед бесмисленом и економски неисплативом.

Глобални сектор гаса је најпогоднији за овакве марифетлуке. Гасни лоби већ годинама користи кризу у Грчкој како би натерао владу да дозволи изградњу бушотина за експлоатацију гаса дуж обале, а сличне „рационалне“ разлоге износе пред народ Северне Америке и Велике Британије. Криза у Украјини послужила је као окидач за вештачку несташицу услед вештачки изазване кризе, а испоставило се да већина гаса, према најновијем законском акту, неће бити испоручена Европи, већ ће отићи на светско тржиште.

Укидањем забране извоза америчког гаса нафташи добијају прилику да га неограничено извозе, подижући му цену на домаћем тржишту, да би та иста постројења користили за увоз гаса кад се домаће резерве потроше. При томе ће увозити и сопствени гас, ако устреба. Из истог разлога нафтна индустрија тражи довођење канадског гаса до Хјустона, где ће бити рафинисан и одвожен оном ко да више. Чак и уколико ова постројења за утовар на интерконтиненталне маршруте не буду изграђена, сама најава намере о извозу примораће власт да дозволи подизање цене гаса.

Америчка ЕIА (Центар за информације о енергији) већ годинама снима украјинске басене шкриљаца Дњепар – Доњецк и Љвов – Лублин, отварајући пут Шелу и Шеврону за склапање споразума са украјинском владом ради експлоатације гаса на украјинској територији.

Гасна превара

Иако је нафташима јасно да је испумпавање гаса из шкриљаца – у почетку извор енормне зараде – већ после краће експлоатације неисплативо, они и даље роваре тражећи нове изворе, не преузимајући никакву одговорност за екоцид, о којем је свет сазнао тек одгледавши документарни филм „Гасленд“. Ову технологију чини неисплативом и чињеница да је – након почетног успеха – неопходно бушити све дубље и дубље, уз све веће трошкове и слабије резултате. Аналитичари процењују да на старим бушотинама долази до смањења производње  за 97 одсто, са чим су се суочили нафташи у Румунији, Пољској, Индији, Бугарској…

Карактеристична бесомучна експлоатација прати ову грану (као и сваку другу везану за сировине) тако да ће до 2021. америчка налазишта гаса и шкриљаца бити у потпуности исцрпљена. Овај енергент је, у међувремену, постао седам пута скупљи од конвенционалним путем вађене нафте.

Нуклеарни фракинг

До које мере су научници, упрегнути у корпоративни јарам, спремни да одбаце скрупуле, видимо из  „експертског“ предлога за појефтињење фракинга, изнетог на годишњем састанку Америчке геофизичке уније у Сан Франциску. Том приликом је Леонид Германович  (Грузијски технолошки институт) указао на могућност да се нуклеарни отпад депонује у шкриљце, уз тврдњу да се тако сигурно неће вратити на површину. „Ако је тежи од стене,  притиском ће продубити настале пукотине“, тврди Германович, на шта је Јенс Биркхолцер (из Националне лабораторије у Берклију) ставио примедбу, рекавши да се ради о непрактичном поступку и потврдивши да је влада већ одлагала нуклеарни отпад на тај начин.

Новинар Џеф Мекмахон кренуо је у потрагу за доказима да се ове две опасне операције већ изводе, обелоданивши податак да су се у децембру 1967. научници из Комисије за атомску енергију, представници U.S. Bureau of Mines и El Paso Natural Gas Company окупили око бушотине у северном Мексику, у близини Фармингтона, да би спустили нуклеарну бомбу од 29 килотона на дубину преко 4.000 метара. Детонација је створила велики кратер, који је знатно повећао производњу гаса, и то је поновљено још два пута у Колораду (1969. и 1973). У овај програм је инвестирано преко 82 милиона долара, да би 1975. био обустављен.

И случај с камионом напуњеним расходованим бушилицама за фракинг, заустављеним испред депоније у Пенсилванији „због емитовања гама зрачења радијума 226, десетоструко вишим од дозвољеног“ говори да нафташи не презају ни од уранијумске логистике.

Ратови за нафту

Амерички политички коментатор Дин Хендерсон, аутор књиге „Картел федералних резерви“, тврди да је инвазија Саудијске Арабије на Јемен део глобалног рата за  нафту. „Моја земља бира савезнике међу ресурсима богатим земљама, у којима влада тоталитаризам. Такав идеалан владар-савезник држи све конце у рукама, а већина држава PGCC представљају вештачке творевине Британске круне.“

Хендерсон је скренуо пажњу на профил „америчких пријатеља“ са Средњег истока, међу којима су монархије УАЕ, Бахреин и Катар. „У светлу историје саудијске експлоатације јеменских радника на нафтним пољима, могуће је очекивати да Јемен постане саудијски Вијетнам, али је за овај сукоб карактеристично то што није праћен уобичајеним америчким ентузијазмом. С обзиром да 42 одсто светске нафте лежи на територији шест држава на југозападном делу Персијског залива, не чуди што се вихор рата приближио Јемену – једној од најсиромашнијих држава Средњег истока – после недавног открића изворишта нафте. У књизи „Четири јахача“ Хендерсон разоткрива везу компанија Ексон и Тексако са нацистичком компанијом ИГ Фарбен, које су нафтом опскрбљивале Хитлера.

Нереде у Венецуели изазвала је ЦИА, оснивач Ексон креол петролеума, спроводећи политику  девалвације боливара, у циљу свргавања Уга Чавеза –великог борца против „четири јахача“.

„Амерички пријатељи“ у Нигерији су били кооперативнији, па је влада дозволила Шелу да опскрбљује војску, што је довело до терора и побуне народа 1997. Том приликом је заробљено 127 Шелових службеника, запаљена гасна станица и окупирана нафтна платформа, што је приморало Шел да смањи производњу. У јулу 2002. нигеријске жене су узеле таоце запослене у Шеврону и окупирале нафтно постројење. Жртва Шелове војске је и чувени музичар Фела Кути. Он је својим албумом „Зомби“ алудирао на методе којима се користи власт, што је довело до војног упада у његову комуну „Калакута република“, спаљивања насеља, премлаћивања породице и до убиства Кутине мајке. Нигеријски писац Кен Саро-Вива борио се гандијевским методама против загађивача из нафтне индустрије, због чега је 1995. осуђен на смрт вешањем, заједно са још осам активиста.

Шел је 2009, после маратонског судског процеса, пристао на вансудску нагодбу и исплату 15 милиона долара породицама жртава, а Суд у Хагу је недавно донео пресуду против Шела због загађивања пољопривредних поседа дуж делте реке Нигер. Од насиља у Нигерији до сада су имале користи само нафтне компаније, с обзиром да свака опасност подиже цену нафте.

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. I dalje je cilj Amerike da demonstriraju svoju bahatost i licemerje, a i to da mogu da čine po celoj planeti šta im je volja.Lično mogu samo da se molim bogu da Kina, Rusija i Indija naprave neki oblik saveza kao protiv težu Američkoj oligarhiji i kompanijama koje finansiraju i postavljaju vlast u Americi.Verujem da ću doživeti takav trenutak.EU je odavno marioneta SADa.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. jesmo,poludeli smo….
    trebalo bi da iskljucimo na jedan dan kompjuter,mobilni telefon,televizor…

    a i da se igramo sa niskim frekfencijama…mozda presecemo koji talas koji nam svake sekunde emituju amerikanci !!!!

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *