Почетна / Свет / Може ли се Гинтер Грас читати само као писац?

Може ли се Гинтер Грас читати само као писац?

Чини се да ће у будућности он више вредети као аутор који је својим приповедањем описао несталност европског и немачког идентитета после нацизма него као политички ангажован грађанин, како је себе волео да мистификује

Пише Никола Маринковић

Смрт једног писца, поготово добитника Нобелове награде, ретко када се поима првенствено као смрт творца једне поетике у оквиру које су настала дела што су га прославила, већ више као смрт човека који је носилац одређених друштвених признања и који је за живота заузимао одређене позиције у оквиру координата поретка у којем је живео. То је случај и са Гинтером Грасом (1927–2015) тим пре што у првом таласу представа о писцу, а он се креира непосредно после вести о смрти, доминирају његови политички ставови више него вредности које су остале међу корицама књига. Ипак, управо то што је остало међу корицама у будућности ће поново заузети доминантно место у представама које ће испунити његово име и презиме, скоро па испражњено од значења. Због тога је ово добра прилика да започнемо процес повратка Гинтера Граса његовим делима.
[restrictedarea] РЕКОНСТРУИСАЊЕ СОПСТВА Попут низа других писаца (довољно је поменути Киша и Андрића у српској књижевности) Гинтер Грас је почео објављујући поезију, у по њу опасном тренутку „после Аушвица“. Овај изазов Грас је делимично успео да реши у појединим песмама где је, макар на тренутак, тематика са духа времена померена ка љубавним или проблемима стварања („волео бих и ја трешње/ у трешњама као трешње да познам,// не више с рукама прекратким“) али је најбоља поетска остварења ипак дао комбинујући одређену дозу ангажоване свести са специфичном употребом метафора, нпр. у песмама Висок водостај или Моја гумица за брисање. Ова напетост између потребе за критичким ангажманом (о чему ће касније нашироко говорити, посебно у вези са блискошћу познатој Групи 47 и потоњим чланством у Социјалдемократској партији) као да је усмерила развој овог свестраног (и мултимедијалног) уметника ка прози. Промена књижевног рода, стога, често означава (да парафразирамо Милована Данојлића) и потребу да се каже нешто што превазилази изражајне оквире поезије и Грасов опус је врло добар пример за истинитост ове тврдње, тим пре што између поезије и прозе стоје и два драмска текста, Поплава (1957) и Тридесет и два зуба (1958).

Могућности ширине, коју пружа прозно приповедање, Грас је искористио да започне један од својих омиљених поступака (донекле присутан и у поезији) а то је реконструисање сопства, које неретко припада самом наратору, те је и приповедање у првом лицу често присутно у његовој прози. Већ Лимени добош (1959) роман који га је прославио, садржи ове поступке. Овај роман је кроз покушај реконструисања сопства покренуо и питање реконструисања самосвести немачке нације, јер радња Лименог добоша припада периоду успона нацизма и Другог светског рата, чиме су отворена врата за продор политичко-историјског у Грасово стваралаштво, што ће га пратити до краја живота.

Романи који су уследили после Лименог добоша, Мачка и миш (1961) и Псеће године (1963) такође деле, у мањој или већој мери, ретроспективно приповедно интересовање за друштвене прилике у Гдањску уочи Другог светског рата, током и после њега, што заиста показује да реконструкција немачког суноврата, као и могућност изласка и васпостављања нове самоспознаје представља то нешто што је Граса натерало да се окрене епском књижевном роду. Ипак, већ три поменута дела, као и нека познија (попут збирке прича Кутија или жанровски мешовите прозе Плодови маште и размишљања или Немци изумиру) указују да би било превише поједностављено Грасова дела посматрати као чисто политички и историјски ангажована, превасходно због форме, која их одваја од приповедачких модела традиционално везаних за тзв. велике теме.

СУБЛИМАЦИЈА ЕПОХЕ На првом месту, то је концентрисање сржи дела у вешто изабраним симболима (очито дуг поезији) који на нивоу Грасовог опуса чине читав један инвентар предмета у којима је сублимисана епоха: лимени добош, „Агфа“ фотоапарат (из Кутије) или уклети брод, можда само модел брода, из Ходом рака. Међутим, као што је модел брода на крају романа Ходом рака уништен, тако је и Грасово приповедање разуђено до те мере да се поставља питање да ли је уопште могуће реконструисати свет уништен нацизмом и Другим светским ратом. У Лименом добошу још смењују се приповедање у првом и трећем лицу, што је врло добар знак расцепа свести, а ово приповедно поигравање перспективом наставља се и у другим делима, неретко постајући приповедање о приповедању, уз обилато подражавање усменог говора, попут почетних пасуса Мачке и миша: „Ја, који сам једној и свим мачкама предочио твог миша, морам сада да пишем. Чак и да смо обојица измишљени, ипак бих морао.“

Као врхунски знак нестабилности идентитета који Грас покушава да успостави појављује се иронија, удружена са гротеском и примесама фантастике. Ако је гротеска, како то примећује Волфганг Кајзер (кога Грас и спомиње у неким текстовима) знак да су изражајна средства једне стилске формације постала уска да искажу дух времена, није ли онда свет који се (ре)конструише у романима и приповеткама Гинтера Граса готово немогућ? Значи ли то и да постоји нешто необјашњиво у догађајима од 1933. до 1945. године што Грас покушава да представи, али не успева?

У години када је добио Нобелову награду (1999) Гинтер Грас је подржао бомбардовање Савезне Републике Југославије. Умерено кајање што је показао у последњем интервјуу објављеном на српском језику показује да је и он, намерно или у заблуди (Грас радије користи реч грешка) тада поистоветио западне вредности и западне интересе. У западној јавности већу контроверзу изазвало је његово признање у аутобиографској прози Љуштећи лук (2006) да је пред крај рата био део СС јединица, а посебно је уље на ватру долио памфлет Шта мора да се каже, где је оптужио Израел да „угрожава светски мир“. Обе ове контроверзе, ако се доведу у исту раван са његовим поетичким и политичким ангажманом, показују да је Гинтер Грас био део једне Европе која је умрла са падом Берлинског зида и да је тога постао свестан пред крај живота. Чини се, зато, да ће у будућности он више вредети као аутор који је својим приповедањем описао несталност европског и немачког идентитета после нацизма него као политички ангажован грађанин, као је себе волео да мистификује. Ипак, тек ће нека нова читања Грасових дела показати да ли у њима има потенцијала да превазиђу историјско-политички контекст у којима су написана.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *