Почетна / БРОЈ 364 / МИЛОСАВ ТЕШИЋ – Песма, памћење, прозодијски ватромет…

МИЛОСАВ ТЕШИЋ – Песма, памћење, прозодијски ватромет…

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ
„Срећом, језик има огромну меморију, богату картотеку памћења, у којој чува чистоту своје изворности и све ожиљке света које је регистровао и по својим врхунским мерилима преобликовао, а затим их увео у себе кроз триста сита и решета и уградио у неизмерно сложену нерватуру сопственог бића“, каже Милосав Тешић, појашњавајући мисију песника – у доба плиткоумне културе заборава

Од књиге Купиново (1986) па надаље, у насловима и стиховима толиких песама Милосава Тешића, на све четири стране матичног језичког ареала, наилазимо на топониме, на културну колико и природну топографију, присну али и увелико егзотичну за просечну културу савременика. Будући песник истанчане ауторске самосвести, Тешић је, првом погодном приликом, дао широк аутокоментар свог односа према поменутом одељку лексичког наслеђа. Есејистичко-исповедна проза „Камен угаони у сазвежђу кукурека“ смештена је у планински крај западне Србије, а уоквирена задатком скупљања микротопонимије посећене, песниковом завичају недалеке области. Понајвише је, притом, песник на задатку скупљача речи ослушкивао „прозодијски ватромет“, „неодољиву звуковно-семантичку енергију, изазовну за различите видове и невидове песничких етимологија“. Тешић се својевремено бранио од упрошћеног повезивања тежишта његове поезије с лексикографском спремом коју поседује, али становиште с којег се и овде реч проматра (као наслојени и добрано затамњени културни ентитет, јединица у сложеном сплету односа) ипак му је битно одредило полазне поетичке позиције.

Опевајући један завичајни топоним, у песми „Љубовиђа Љубовиђе“, још у првој строфи јавља се, етимолошки заснована, слика певања као ткања, у којем учествују звук и оно што звук призива – као знак, док је, при датој аналогији, сећање замена за основу разбоја: „Невид-жицу кроз мршење/ ја уводим у сећање/ Злато ми је сјај у слами,/ а у пређи жубор-нити.“ У аналогији лирског текста и тканице, подвлачимо, потка су звуци речи а сећање поприма функцију основе ткања. Љубовиђа је притока Дрине, али песник не описује него моделује лирски предео асоцијативно откинут од саме полазне речи, чији гласовни састав описује као „звоно, звоник“ и као „жуборење“. Отуда је „Љубовиђа Љубовиђе“, из наслова и рефрена, унутрашњи одјек топонимског звучног склопа.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Са научног скупа о поезији Милосава Тешића на Дучићевим вечерима поезије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *