МИЛОСАВ ТЕШИЋ – Песма, памћење, прозодијски ватромет…

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

„Срећом, језик има огромну меморију, богату картотеку памћења, у којој чува чистоту своје изворности и све ожиљке света које је регистровао и по својим врхунским мерилима преобликовао, а затим их увео у себе кроз триста сита и решета и уградио у неизмерно сложену нерватуру сопственог бића“, каже Милосав Тешић, појашњавајући мисију песника – у доба плиткоумне културе заборава

Од књиге Купиново (1986) па надаље, у насловима и стиховима толиких песама Милосава Тешића, на све четири стране матичног језичког ареала, наилазимо на топониме, на културну колико и природну топографију, присну али и увелико егзотичну за просечну културу савременика. Будући песник истанчане ауторске самосвести, Тешић је, првом погодном приликом, дао широк аутокоментар свог односа према поменутом одељку лексичког наслеђа. Есејистичко-исповедна проза „Камен угаони у сазвежђу кукурека“ смештена је у планински крај западне Србије, а уоквирена задатком скупљања микротопонимије посећене, песниковом завичају недалеке области. Понајвише је, притом, песник на задатку скупљача речи ослушкивао „прозодијски ватромет“, „неодољиву звуковно-семантичку енергију, изазовну за различите видове и невидове песничких етимологија“. Тешић се својевремено бранио од упрошћеног повезивања тежишта његове поезије с лексикографском спремом коју поседује, али становиште с којег се и овде реч проматра (као наслојени и добрано затамњени културни ентитет, јединица у сложеном сплету односа) ипак му је битно одредило полазне поетичке позиције.

Опевајући један завичајни топоним, у песми „Љубовиђа Љубовиђе“, још у првој строфи јавља се, етимолошки заснована, слика певања као ткања, у којем учествују звук и оно што звук призива – као знак, док је, при датој аналогији, сећање замена за основу разбоја: „Невид-жицу кроз мршење/ ја уводим у сећање/ Злато ми је сјај у слами,/ а у пређи жубор-нити.“ У аналогији лирског текста и тканице, подвлачимо, потка су звуци речи а сећање поприма функцију основе ткања. Љубовиђа је притока Дрине, али песник не описује него моделује лирски предео асоцијативно откинут од саме полазне речи, чији гласовни састав описује као „звоно, звоник“ и као „жуборење“. Отуда је „Љубовиђа Љубовиђе“, из наслова и рефрена, унутрашњи одјек топонимског звучног склопа.

[restrictedarea]

ОДУПИРАЊЕ ЗАБОРАВУ „Песма је“, пише Тешић, „једини простор избављења за реч или речи којима прети опасност да се сурвају из звука у незвук, из памћења у непамћење“. Неће ово бити етнографски, музејски, конзерваторски гест, непродуктиван и маргиналан спрам учинка културе Тренутка и информационо-технолошког вртлога. Као и код већине модерних аутора, читав век уназад и данас, језик се обрео као главни јунак Тешићеве поезије. Али, он Језику не додељује улогу непоузданог сведока, рђавог господара и манипулатора – какав лик претеже у привилегованом току новије уметничке праксе и теорије. За Милосава Тешића, непоправљивог логоцентристу, Језик је ризничар и чувалац, изнад свега другог што му се може приписати.

У српској поезији, авангардни налог за повратком архаичним културама значио је, кључним делом, самоосвешћујући продор у сопствену стару, скрајнуту културу, још увек подоста очувану у нашем оправданом, а понекад и спасоносном развојном кашњењу. Растко Петровић је међу првима у свом откривалачком нараштају указао на ресурсе народног и хришћанског генија које ваља изнутра истражити, утирући пут решења и за долазеће песнике. Растково становиште, с друге стране, одговара ономе Лотмановом теоријском ставу да „семиотички простор истовремено непрестано избацује из себе читаве слојеве културе“ и да „они формирају слојеве наслага изван граница културе и чекају свој тренутак да поновно продру у њу до те мере заборављени да се доживљавају као нови“.

Није овде реч, значи, о анахроном, или парохијалном приступу, већ о превођењу истиснутих слојева из вансемиотичке сфере у семиотичку. „Размена са вансемиотичком сфером образује неисцрпан резервоар динамике.“ Са реченом динамиком, сударом противних чинилаца, асоцијативним и алузивним сплетовима у контролисаном обликовном оквиру, срећемо се буквално од првог Тешићевог стиха. Ако изнова промотримо насловну песму књиге Купиново, али и главнину „топонимских“ песама прве збирке, видећемо да песник гради песму „Купиново“ искључиво од акустичких и етимолошких асоцијација. Без обзира на снажан потенцијал културних асоцијација назива Купиново, песник га просто не остварује. Даје предност коренском значењу топонима, фитониму купина, коју устоличава као лично „Ново свето слово“. У целини гледано, у песмама прве Тешићеве збирке, преовлађује слободна асоцијативност, уоквирена дефинисаном формом, махом симетрично-осмерачког стиха, различних строфичних распореда. Већ у наредној књизи, Кључ од куће, у песмама истоветног склопа и топонимских наслова, историјске реминисценције су пак редовна појава. Тршић се повезује са Вуком и Вишњићем, топоним Грк у Срему опет са Вишњићем. Песма „Житомислић“ дискретно евоцира страдања херцеговачког православног народа и његових светиња, а исти је алузивни поступак примењен у песми у чијем су наслову Призрен и Гњилане. Из динамике лично несвесног, претежне у Купинову, у топонимским песмама књиге Кључ од куће на површину текста помаљају се јасни знаци националне предаје.

„Једна од основних одлика поезије свакако је чување разнородних видова памћења, што стоји у непосредној вези с њеним непрестаним одупирањем ништитељским силама заборава.“ Сасвим је непосредно овакво Тешићево поимање дошло до израза у дужој песми из књиге Прелест севера, Круг рачански, Дунавом (1996) под насловом „Девојачки брег“. Реч је о топониму из горњих панонских рубова српског културног простора, имену чија је евокативна, али и ре-креативна снага, једини остатак некадашњег пуног живота народа изгубљеног у повесном међувремену. О томе се Тешић изјашњава у метапоетској деоници, при завршници песме: „Фрулу, коло, студенац, крчаге/ (крхотине!) Брег именом чува./ Разабравши, на измаку снаге,/ шта се ваља, шта котрља, кува,/ он разигра успомене наге/ по водици кад мрак се изува.“

ПРИЗИВ БОГИЊЕ ПАМЋЕЊА Једна од скорашњих дужих песама, под насловом „Жички натпис“ (Млинско коло, 2010) у ритмички усталасаним децимама у амфибрашком дванаестерцу, тематизује разорни удар природног и (прећутно) глобално пројектованог заборава на дух и артефакте националног, особеног културног памћења. Већ наслов сигнализује смисаоно тежиште песме, изневереним очекивањем читаоца да се песма односи на зидни препис оснивачке повеље Стефана Првовенчаног, текст опстао на манастирском зиду – не и на свитку. Ни речи, ни алузије, нема овде о том споменику, али се, читањем песме, повратно, узглобљује тропично значење наслова. Сама Жича, сагледана у данашњем лику, представља натпис и знак. Али, чега? Додатни сигнал даје реченица Милана Кашанина, узета као мото: „Жича не живи толико оним што нам показује, колико оним што је била.“ Стари врсни есејиста и историчар средњег века отвара песнику могућност да сучели, прожме сфере видљивог и невидљивог, да у предању фиксирано место привилегованог монумента немањићке епохе упореди с њеним реалним ововременим статусом: боље рећи, да промисли стање наше заједничке самосвести: „Давнина је сенка што упорно зрачи/ низ обрши, равни провалије, полом./ Колико ли тежи, а колико значи/ тај сунцокрет Жиче – тај жив каменолом?“

Староставни примерци стварања, дотле, присутни су тек у фрагментима што су производ околности кад „логика нуле“ крене на лепоту коју човек, у времену и за времена, раскрива или обликује: „Прегореше учас и дар и умеће/ кад логика нуле лепоту изврста: / у певници јужној још траје Распеће,/ у северној фрагмент од Скидања с крста.“ Управо је раскорак између очевидних чињеница и чињеница које памтимо укључен у смисао отворене упитаности с почетка песме, о актуелној (симболичкој) тежини и значењу преостатака Жиче, о мрачној извесности поравнања свега што смо културом преносили као значајно, утемељујуће за духовни колектив. Песма се, отуда, указује као медијум између две непремостиве сфере, обавља контрапрезентну улогу (Јан Асман) даје пустошном лику свакодневице и узоритији модел постојања, као што, у Тешићевој песми, предочава и невесео, резигниран неми наук „да помоћи нема – да нема ни Жиче“, да је духовно нема више – чак и ако је, још увек, материјално присутна.

Семантизацијом одсуства („Воденице нигде – а меље ли меље“) с нешто друкчијим и далекосежнијим смисаоним исходима, Тешић преподиже воденицу из породичног памћења – о којој нас је био обавестио још у тексту „Камен угаони у сазвежђу кукурека“ – чиме је припремио искуствени основ за потоњи космогонијски спев у циклизованом облику. Значењска опрека шум/пашум уведена је у наслову циклуса „Пашум воденичког бука“. Шума нема, али је остао пашум, шум у свести, сећању. Када се ово остварење монументалне, полиформне, кружне динамике, сведе на носећу смисаону опреку, након свега свођења остаје опрека звук/незвук (као прва разлика између света живих и мртвих) звук/незвук протицања воде, као постојбине свега живота.

У „сонету продуженог трајања“ из књиге Благо Божије (1994) под насловом „Лиле, ноћ петровска“, усред описа обредно-ритуалне свечаности ватре заостале из затамњених давнина, налазимо и стих подстицајан за овде предузето разматрање: „пјева језик расањен,/ (мило му је сјећање)“. Исту ће летњу обредну сцену призвати Тешић, помоћу мелодијског памћења, тј. ослушнутог припева „Калоперо Перо“ у истоименој поеми: „У напеву чу се: Калопера Пера!/ и вече се створи у петровску лилу./ Давнине нам драгуљ, а туге нам сеја/ у певање пусти Равијојлу вилу.“ Мелодијско памћење оприсутњује ситуацију обреда, који начас укида проток времена – јер се он понавља на исти начин, на исти дан у годишњем календару, уочи Петровдана. Активизам обреда, и песме као његовог саставног дела, древни је одбрамбени гест људске заједнице против пустоши што је наноси пролазност. Свет се овде указује „у друкчијем својству“, заједница обнавља неопходну виталну енергију, а песма постаје жива, живоносна стварност: „Кад попусти пажња ђавољем устројству/ и дежурној злоби кад ритмови стану,/ и укаже свет се у друкчијем својству,/ из краљичког кола виленице бану,/ те тројичка јутра и подневи, широм,/ у навиљке скупе енергију бившу,/ од које се – љељо! – под небеским виром/ преобрази привид у слова што дишу.“

Призив богиње Памћења на крају песме-каталога врсних женских ликова из српске предањске и повесне меморије приводи нас мисли руског симболисте, Вјачеслава Ивановича Иванова, код кога такође налазимо стапање више митских женских фигура у јединствено Женско начело, у низу елемената упоредиво са Тешићевом митопејском поставком, а у којој се стичу мајка, вода и памћење, извори живота и бесмртности. Архетипски, митолошки стицај се очитује и код овог српског баштиника мистичног симболистичког наслеђа. С друге стране, вреди, у разматраном контексту, навести и следеће Ивановљево образложење питања „културе као иницијативног сећања“, или културе као „Вечне Памјати“: „Мнемозина – Вечнаја Памјат: ево другог имена наследног општења у духу и имена силе између живих и преминулих, коју ми људи опредмећеног и расејаног века поштујемо под именом духовне културе, не знајући за религиозне корене тог поштовања. Култура је култ преминулих, и Вечнаја Памјат је душа њеног живота, првенствено саборног и заснованог на предању.“

СЛУЖЕЊЕ ТАЈНИ… Читалац поезије Милосава Тешића, нашег посвећеног служитеља тајни Памћења, лако ће распознати како се његова песничка пракса саглашава с наведеним речима руског претходника и може се утом досетити, рецимо, вишеделне песме „Белег Стеванов“ (Млинско коло) – као погодне поткрепе код Иванова описаног коренског значења културе, што сеже до култа мртвих. Сама реч из наслова, белег, синонимна је речима знак или траг и управљена је ка памћењу, исто као и властито име далеког претка, првог за кога потомци поименце знају. И камени белег и име Стеван из наслова основни су инструменти култа, тј. културе сећања: „Тек глагоље слово – од испране седре/ и с пречницом натраг – остатак је гроба.“ И овде је, као у песми „Жички натпис“, знак из прошлости окрњен, дефектан, али довољан за увођење у чин памћења. Из песниковог објашњења разумемо да поменуто слово и није заправо слово него „остаци Стевановог гроба личе на улево окренуто слово Г“. Али сам крњетак гробног белега од седре ипак јесте слово, јер је материјални знак што подупире предање о претку, првом коме памте име. Означени гроб је, сажето речено, почетни знак културе. Почетак организованог заједничког памћења.

„Срећом, језик има огромну меморију, богату картотеку памћења, у којој чува чистоту своје изворности и све ожиљке света које је регистровао и по својим врхунским мерилима преобликовао, а затим их увео у себе кроз триста сита и решета и уградио у неизмерно сложену нерватуру сопственог бића.“ Ово је становиште савременог песника што је, у доба плиткоумне културе заборава, као позив разумео потребу да слојевиту речничку меморијску резерву упошљава и оплођује у другачијим и новим смисаоним и обликовним порецима, у песничком језику обремењеном таквим памћењем, што песму иначе дубље утемељује, чини пуновредним приносом духовне борбе непрестане, борбе данас с разлогом појачане.

[/restrictedarea]

Са научног скупа о поезији Милосава Тешића на Дучићевим вечерима поезије