Почетна / Регион / Мањине пред признањем?

Мањине пред признањем?

Представници бројних друштава ексјугословенских народа који живе расејани широм Словеније удружили су се 2003. године, после деценије неуспешне борбе за своја (мањинска) права, у снажну кровну организацију, тзв. Савез савеза, схвативши да заједно имају више шанси да се службена Љубљана не оглуши о њихове захтеве. Њихова мањинска права ускоро би могла да буду призната

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Словеначки медији су на дан православног Ускрса лансирали вест под насловом „Нова народна мањина у Словенији?“ Новинарка државне телевизије је у вечерњем Дневнику објаснила како „припадници различитих народа некадашње заједничке државе који живе у Словенији већ деценијама покушавају да добију колективна права народних заједница, што би им, између осталог, омогућило наставу на матерњем језику, политичку заступљеност и издашније финансирање деловања друштава која негују своје националне корене“. То би значило да би се у словеначки Устав дописао нови члан којим би држава службено признала постојање заједница Срба, Хрвата, Бошњака, Македонаца, Црногораца и Албанаца, и законом уредила њихова права.
[restrictedarea] МАЊИНСКИ СЕВДАХ ТВ Словенија је емитовала и репортажу о брачном пару из Босне, Зори и Муји Перенди, који су се пре 40 година упознали у Љубљани, а данас ту имају већ и унуке. Обоје су се у камере националне ТВ заклињали како им у Словенији ништа не фали и да никада нису били угрожени због свог порекла. Да су речи једно а стварност друго, потврдила је слика, јер је камерман ухватио једну од соба у њиховој кући – на прозорима везене завесе, испод њих дуго, ниско седиште традиционалног облика, покривено крпарама и босанским теписима, а испред софра, ниска, округла, на њој што сребрни што бакрени филџани и други артефакти (муштикле, вез) на зидовима бакрорези са мотивима Баш-чаршије, а на централном месту застава Федерације БиХ уз низ мушких и женских народних ношњи поређаних уза зид; у ћошку лутка у природној величини, седи на шамлици са црвеним фесом на плавој перики… У том кутку, који подсећа на музеј, надахнуће тражи и певање вежба Перендино културно друштво „Севдах“. Отуда се Муји ипак свиђа да држава уреди „статус мањинама“, јер је 500 евра које додели за неки пројекат „премало за реализацију, на пример, једне школе босанског језика за децу“.

Представници бројних друштава ексјугословенских народа који живе расејани широм Словеније удружили су се 2003. године, после деценије неуспешне борбе за своја (мањинска) права, у снажну кровну организацију, тзв. Савез савеза, схвативши да заједно имају више шанси да се службена Љубљана не оглуши о њихове захтеве. Један од циљева Савеза је и политичка партиципација: представник у парламенту, на исти начин као што су у политичком животу заступљене две признате мањине, мађарска и италијанска.

Укратко, нова политичка номенклатура предвођена премијером Миром Цераром ослушнула је „садржајне захтеве нових мањина, али је опрезна у вези са питањем уставног признања“. Драган Матић, посланик владајуће Странке модерног центра (што је нови назив странке Мира Церара) тврди да је циљ нове иницијативе да се очува идентитет и језик сваке народне заједнице у Словенији, а донедавни судија словеначког Уставног суда Цирил Рибичич (Митјин син) сада професор Правног факултета у Љубљани, јавно се заузео за уважавање статуса мањине народима са „ексју“ простора: „Тиме би било окончано осамостаљење Словеније. То кажем, јер неки то изједначавају са неком тежњом о обнови Југославије; уверен сам да оно што је било добро за Југославију није довољно добро за Словенију. Имали смо прилику да саслушамо представнике свих тих народа и био сам изненађен како су на течном словеначком казали да им је у Словенији лепо, да би ту да остану, али да желе да сачувају и своје особености, што је веома слично тежњама Словенаца који живе у туђини. Ако смо држава која озбиљно мисли, која није провизорна, привремена творевина – морамо да уредимо и то питање.“

НЕЈЕДНАКА ПРАВА МАЊИНА Рибичичево упутство како прионути ма признавање статуса „нових“ народних мањина (чији му се предлог допада „јер није претеран“) није, како се исказало, ни близу постулата о братству међу народима на које се бар декларативно ослања Европска унија. „Мањине бисмо само поменули у Уставу, док би њихова посебна права уређивао закон, што је слично статусу који код нас имају Роми“, објаснио је, откривши да припадници „ексју народа“ не би били у правима изједначени са италијанском и мађарском мањином, већ би били стављени уз бок Рома, због чије дискриминације европски комесар за људска права стално прекорева Љубљану. Рибичичу се чињеница да би две „старе“ мањине у правима биле знатно „једнакије“ од „нових“ не чини спорним, јер то „одговара стандардима које познаје Европа“.

Словенија је још приликом уставног дефинисања мањина прибегла лукавству како би пренебрегла ексјугословенске народе, па је „традиционалност“ увела као одлучујући критеријум. Иако, на пример, и Срби и Хрвати у складу са тим критеријумом испуњавају све услове, јер вековима живе на простору који сада обухвата словеначка држава, проглашени су, заједно са другим „јужњацима“, за гастарбајтере, досељенике. Нису им призната никаква посебна права, иако је и према последњем попису становништва који је пребројавао припаднике народа, 2002. године у Словенији живело свега 2 258 Италијана, 6 243 Мађара и 3 246 Рома, док је само Срба (истина – непризнатих) било чак три пута више од свих њих заједно, тачније 38 964.

Стане Гранда, донедавно први човек ТВ Словенија, познат по нетрпељивости према свему што долази „с југа“, иначе историчар, у мањинском питању види једро словеначког националног бића. Познато је да се данас готово асимилована словеначка мањина, како у Аустрији, тако и у Италији, више од пет деценија надгорњавала са службеним Римом, односно властима у Бечу како би добила право на образовање на матерњем језику, двојезичне топографске табле и посебна културна права. Иако би се очекивало да управо због те сународњачке муке словеначка интелектуална и политичка елита покаже разумевање за настојања припадника народа са простора СФРЈ који живе у Словенији да им Љубљана призна статус какав гарантује само бројчано минорној италијанској и мађарској мањини, у пракси се то изјаловило. Гранда је типичан представник политике која већ четврт века јаше на фрази да са „новим мањинама“ (како су крштене оне које потичу са простора бивше заједничке државе) треба бити екстра опрезан, уз оживљавање стереотипа да је „око тог питања проливено много крви“, алудирајући на ратове у периоду 1991‒1995, после отцепљења Словеније. „Веома се бојим признања права мањинама. А шта ћемо са Југословенима? И шта са Украјинцима, Русинима који живе у Словенији, а пре свега са нашим Кочеварима?“, запитао је Гранда аудиторијум у ударном термину словеначке државне телевизије.

КОЧЕВАРИ Симптоматично је и напрасно извлачење Кочевара у први план. Кочеварима су називани Немци који су живели у Кочевју и околини; били су махом колаборационисти Рајха, па су се после 1945. већином иселили из Словеније. Попис из 2002. године је детектовао само 499 Кочевара, али десничарима попут Гранде је стало да прво њима врати закинута права, заједно са рехабилитацијом домаћих домобрана и других који су били на страни немачког окупатора. На питање водитељке ТВ Словенија зар не сматра да „ексјугословенски народи испуњавају мерила за признање мањинских права?“, Гранда, историчар, прибегао је опробаном рецепту: зазвао је у земљацима у последњих 20 година усађене негативне стереотипе и баук од Срба, извлачећи на тапет ‒ Слободана Милошевића! „Упозорио бих да имамо, на пример, српску мањину код нас, а сећате се да су Милошевићеви емисари долазили код њих у Белу Крајину и обрађивали их. Зато сам у вези са тим питањем веома опрезан, то није тако једноставно, то је велики проблем.“

Зашто је проблематизовао Белу Крајину? То је словеначка покрајина према граници са Хрватском. Ту су у доба Хабзбуршке монархије насељени ускоци, Крајишници. Они су у време турске експанзије у тадашњој Војној крајини били „грудобран Европе“, први стуб одбране пред османлијским завојевачима. Иронично, љубљанско „Дело“ је под насловом „Белокрањски Срби се не осећају угроженима“ 16. октобра 1990. године јавило да су председник Председништва Словеније Милан Кучан и члан тог органа Душан Плут посетили белокрањске Србе уочи словеначког референдума о отцепљењу од СФРЈ. Обећани су им мед и млеко, нека гласају „за“ и не брину. После референдума, исте новине извештавају: „Белокрањски Срби су одлучно за самосталну Словенију ‒ високо плебисцитарно ‚за‘ значи да ће у Бојанцима Срби и убудуће имати спокојан суживот с комшијама Словенцима.“ Обећање наивном радовање. Данас, 25 година касније, Србе у Белој Крајини можете пребројати на прсте. Ћирилице више нема ни за мустру, српски језик је заборављен, обичаји замрли а идентитет утопљен у већински. Асимилација је учинила своје.

Илија Димитријевски из Савеза културних друштава народа некадашње Југославије један је од најзаслужнијих што је мањинско питање после година гурања под тепих – у Словенији поново извучено на светлост дана: „Желимо измену Устава и да нам се призна статус мањине, а потом да се кроз законодавство уреде кључна подручја – учење матерњег језика у основној школи као обавезни изборни предмет и да се регулише неуређен материјални положај свих (непризнатих) мањина.“ Присутан је страх да су напрасна обећања о признању статуса мањине можда у функцији предизборне кампање. И да ће се све поново завршити на неколико медијских прилога. ТВ Словенија је вест о „новим“ мањинама заокружила поређењем са Немачком где живи чак милион и по Турака и три милиона Немаца са турским коренима, али влади канцеларке Меркел на памет не пада да Турцима и њиховим потомцима призна права каква припадају народној мањини. Порука је јасна.

Што се тиче званичног Београда, он се не меша у словеначка „унутрашња питања“, све се уздајући у обећања да ће Словенија помоћи Србији на путу у Европску унију; зато су земљаци „у дежели“ колатерална жртва тог обећања, препуштени на милост и немилост злом усуду. Али ни то није све – обесправљени припадници српске мањине у Словенији не само да су таоци израубоване словеначке подршке Србији „на путу ка ЕУ“ него су и у обесправљености посебни, јер су обесправљенији од других. То се огледа и у словеначком систему образовања, где је малишанима омогућено да у школи уче сваки од језика народа СФРЈ (чак и албански); захваљујући „административној грешци“ домаћих просветних дужносника, на списку предмета које је могуће изабрати у последњој тријади основношколског образовања једино недостаје – српски.
_________________________________________________________________________________
Мањине избачене и из пописа
Како би бројчано за вјеке вјекова замрзнула мањинско питање, Словенија је на попису спроведеном 2002. године последњи пут истраживала питање „становништва у вези са матерњим језиком и народном припадношћу“. Резултати су показали изненађујућу слику: Словенаца је било 1 631 363, државно признатих мањина (кад се саберу Италијани, Мађари и Роми) ни за један проценат, док је непризнатих било готово 400 хиљада, дакле скоро петина становништва! Тада је своју националну припадност признало 35 642 Хрвата, 10 467 Муслимана, 21 542 Бошњака, 3 972 Македонца, 2 667 Црногораца, 6 186 Албанаца, 8 062 Босанца, 527 Југословена… Индикативно је да чак 186 998 становника није желело да пописивачима открије своје корене. Страх је био оправдан – тада је већ била позната судбина готово 30 хиљада људи пореклом из других република некадашње СФРЈ, које је словеначка влада 26. фебруара 1992. године тајним актом избрисала из књига сталног становништва.

А приликом следећег пописа 2012. године прибегло се луцидном маневру – попис није обављен класично, уписивањем података у обрасце (при чему пописивачи иду од врата до врата) већ административно. Статистички државни уред је „одокативно“ одмерио и израчунао све нове параметре, уз један изузетак ‒ изоставио је пребројавање мањина. Тако је бројка (која је годинама у константном опадању) признатих, као и непризнатих (у константном порасту, али не због нових досељеника, већ захваљујући наталитету) народних мањина у Словенији замрзнута у простору и времену, на стању какво је било 2002. године. Тиме је избегнуто да се „непризнати“ током година, ако се намноже и окураже, изјасне у већем броју као Срби, на пример. А ако се зна да је Срба и међу „избрисанима“ било највише, преко 60 одсто, и да су многима међу њима протеклих година враћена и призната основна људска и грађанска права (боравак, држављанство) онда није тешко схватити која (непризната) мањина би у Словенији постала најбројнија да је попис 2012. године ваљано спроведен.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *