Кувар и епитроп

Драгомир Антонић 

Монах Никанор Савић у Хиландару је прошао све хијерархијске лествице док није стигао до првог епитропа што је одговарало игуманском положају у другим манастирима. Хиландар се држао традиције; игуман манастира је Пресвета Богородица а земни калуђери могу бити само њени помоћници

Пре четрдесет година сам први пут боравио у манастиру Хиландару. Отад безброј пута. Проводио бих у њему по четири недеље једном у години. Тад је у Хиландару живео  монах Никанор Савић родом из села Дивци код Ваљева. Провео је у Хиландару више од педесет година. Упокојио се 1987. године док је био на мисионарском путу у Аустралији. Тамо је и сахрањен.

У Хиландару је прошао све хијерархијске лествице док није стигао до првог епитропа, што је одговарало игуманском положају у другим манастирима. Хиландар се држао традиције; игуман манастира је Пресвета Богородица а земни калуђери могу бити само њени помоћници. Тако је монах Никанор или старац Никанор, како су га у његовим позним овоземаљским годинама звали, био игуман али без права да носи ту титулу. Ословљавали су га са: старче, оче, епитропе, проигумане. Био је добродушан али и велики штедиша. Злонамерни би рекли да је био шкртац.

[restrictedarea]

КУВАРОВЕ МУКЕ Његова штедљивост била је свима добро позната, али је највише мука задавала кувару, Грку, Ангелису Теохарису. Кувар је био приморан да неколико пута недељно тражи требовање, тј. да наручује намирнице за спремање ручка и вечере у манастиру. Било коју количину да Ангелис наручи Никанор би умањивао. То је кувару причињавало велике муке, јер је осим калуђера требало нахранити и свакодневне госте. Кувар се сналазио онако како се сналазе сви кувари на свету. Богорадио би и стално преувеличавао потребне количине намирница или узимао од рибара све што би му понудили, а кад би дошло до плаћања наручене рибе, нестајао у замршеним ходницима огромног манастира. Старац би се носио са говорљивим Грцима, његово лепо лице би се зацрвенело, плаве очи упрле према небу. Ритмично дизање и спуштање руку уз стално хуктање састављено од узвика: ух, уф, говорило је на каквим се мукама налазио. Резултат је увек био исти. Рибари су уз грају весело одлазили, а старац би кретао да тражи Ангелиса. Овакве представе биле су уобичајене и на њих и старчево хуктање пажњу су обраћали само они који би то први пут видели.

Наставак би се одигравао за трпезом. Кад би Ангелис са својим помоћником, кога су сви звали „Мута“ јер је био глувонем, изнео обед на сто, а он је увек имао више јела, старац је знао да прозбори: „Колико смо данас хране платили, нешто ми је мало на трпези!“

Ангелис би се правио да ништа није чуо, а Мута, који ништа није чуо нити разумео, климао је главом са одобравањем. Тако се према свим стварима односио. Да је погрешио, сазнао би тек по ћушки добијеној од Ангелиса у кухињи. Али тад је било касно.

НАМЕРА ПРИЧЕ Старчева заједљивост према кувару огледала се и у сталном хваљењу како је на неком другом месту, поготову у Солуну, јео јефтину а посну храну. Разговор би нормално уприличио у присуству угледних гостију и то у моменту кад би Ангелис износио ратлук, ракију и кафу, уобичајено послужење за све госте, посетиоце велике светиње. Ангелис би знао праву намеру приче, али би оћутао. Никад пред гостима није ништа коментарисао. Поштовао је старца. Трајало је то прегањање годинама док једнога дана не пуче глас у манастиру да старац Никанор, кад је на путу, једе јела са месом. Гласина као гласина дође, нанесе штету и прође. Траје таман онолико времена док се некаква друга гласина не појави. Али ова гласина потраја дуже него што је било уобичајено, па крену истрага. И утврди се нешто о чему нико није ни сањао. Кувари у солунским ашчиницама, да би привукли светогорске калуђере, рекламирали су да уз попуст припремају и служе и посну храну. Ништа то не би било необично да су они тако и радили. Али како би њима припремање посне хране био додатни трошак јер кад нема калуђера, слабо би се продавала, они су прибегавали једноставном трику. Кад би калуђер наручио храну по избору, они би из куваног јела извадили месо и у тањир сипали само додатке. Поврће кувано са месом, дакако, имало је бољи укус, који је нарочито пријао испошћеним калуђерским стомацима. Они су уживали у храни не знајући да крше једно од строгих монашких правила. Ствар је, претпостављате, открио Ангелис. Све се завршило тако што старац више није хвалио умеће солунских кувара. Ни други калуђери нису више причали шта су и како су јели кад би их пут одвео изван манастира. Убрзо је прича заборављена и манастирски живот се наставио уобичајеним током.

 

[/restrictedarea]