Почетна / Култура / Крај без наде, човека и бога

Крај без наде, човека и бога

Пише Владислав Панов
Награда жирија на недавно минулом ФЕСТ-у припала је без конкуренције најбољем филму овогодишње понуде, руској драми „Будала“ (Дурак) младог синеасте Јурија Бикова. Иако у много чему сличан „Левијатану“, који се чак домогао и номинације за Оскара, „Будала“ је управо из истих разлога као тај толико помињани руски филм суровог неореализма у себи понео много контроверзе, друштвеног безнађа и очаја…

Иза наизглед незграпног, неозбиљног, за неке можда и неприхватљиво рогобатног наслова „Будала“, крије се једно од сигурно најпотреснијих руских остварења новије продукције, које смо недавно видели на ФЕСТ-у, изузетно и у другим аспектима који га чине чак можда и супериорним, моћно реалистичним, прецизним и документаристичким. Да ли због аутоцензурисаног окриља   „сигурице“ којом се обезбедио жири овогодишњег, првог иначе такмичарског ФЕСТ-а када је главну награду доделио ни близу тако значајном арапско – британском филму „Вук“, у поређењу са „Будалом“ у погледу свега што његов садржај нуди потпуно инфериорном, руски је бисер хипернеореалистичког правца у јуришном замаху тамошње филмске продукције остао у незаслуженом другом плану. Занимљиво је да је слично позициониран и на руском терену. Прошлогодишњи ударни ешелон најквалитетније понуде огромне руске филмске продукције водио је незаслужено, као контроверзно остварење наметнути „Левијатан“, који се на таласу опречности, политичке шкакљивости и друштвено осуђујућег садржаја домогао чак и номинације за Оскара, успут направивши скандалозни одјек на домаћој сцени, укључујући чак и бројне позиве да не буде дистрибуиран у Русији. За све то време биоскопе је без проблема походио трећи режисерски подухват младог и изузетно талентованог Јурија Бикова „Будала“, у којем има контроверзе, друштвеног безнађа и очаја, политичке трагедије и дубоке осуде савременог друштвеног стања у Русији за три „Левијатана“. Откуд, дакле, његов останак у другом плану?

[restrictedarea]

 

Пакао капиталистичког друштва Биковљев је кенлоучовско-капријански подухват у бављењу паклом постсовјетског руског сурово капиталистичког друштва у „Будали“ тако моћно реалистичан, дубок и вишеслојан да је потпуно у други план потиснуо визуелне и естетске атрибуте који истичу један филм, а на којима он није инсистирао. Пошто се вреднују и те ствари када се узима у обзир „вагање“ филма за било какво награђивање, „Левијатан“, који уз друштвени коментар и осуду, такође мрачну и болно дубоку, поседује и доминантни естетски квалитет, без тешкоћа преузима позицију фаворита где год да се појави. „Будала“ је, с друге стране, готово документаристичко играно остварење младог режисера, који није успео да се одупре трагичној дубини своје приче. Рад на визуелном изгледу филма није био примаран, па ни неопходан. Отуд незаслужени други план у његовом позиционирању на светској фестивалској мапи и уопште када је реч о његовом вредновању за награде. Тако је и жири премијерног наградног ФЕСТ-а показао да му је приоритет да истакне своје дубоко познавање аргумената којима се брани одлука о вредновању филма у складу са светски успостављеним аршинима. Добро, можда им се „Вук“ заиста више допао, али делује да је то тако јер је ипак било много једноставније и безбедније приклонити се „уметничкијем филму“ светски актуелно-прикладног арапског педигреа. Што је, наравно, погрешна и непотребна снисходљивост. Свакако, „Будала“ Јурија Бикова није лак филм за гледање, а још мање за брањење одлуке да се награди било којим признањем. Оправдање његовог истицања у први план, исто као и када се ради о подршци и пријему „Левијатана“, најпре стиже од публике, која је склона храбријим и реалистичнијим делима. Мада, у оба случаја, публика нема никакав разлог да се осети повређеном или испровоцираном. Она свакодневно живи ова два филма. Као и друге сличне филмове који се одвијају у њиховим животима док уживају у благодетима капиталистичког ослобођења довезеног са просперитетног Запада.

Критика провинцијске корупције Оба се остварења, наиме, вешто, драстично реалистично и у сваком елементу (режија, писање, глума) квалитетно и уверљиво баве последицама у дубоко корумпираном савременом руском друштву у провинцији. Оба у стилу најбољих америчких социјално ангажованих класика из седамдесетих година прошлог века у прву раван приче постављају појединца у сукобу са моћним системом који представљају безнадно покварени и до сржи корумпирани властодршци. И док се „Левијатан“ бави директним сукобом једног силника у некој руској забити са „малим човеком“, који је испрва неодлучан, али је на крају ипак потпуно супротстављен, све до своје комплетне трагедије, у „Будали“ добијамо много свеобухватнију критику провинцијске корупције у пресеку целе пирамиде власти, чија је корумпираност апсолутна и на видело излази од првог момента у сасвим одлучној и смишљено провокативној конфронтацији читаве те поткупљиве, гадне и свим злим радњама испреплетене клике људи са једним јединим тврдоглавим поштеним човеком који не пристаје да буде део масе за черупање или поткупљивање. Он је, дакле, будала, баш као што је то случај и код нас, јер је, авај, искрено поштен. Он је чак и човекољубив, што је, заправо, његова највећа мана у новом систему капиталистичког просперитета, у којем убрзано у потпуну дегенерацију напредују руске масе газећи се међусобно, бездушно и себично, баш како и налажу правила света где је врлина бити похлепан, покварен и саможив. Тај једини преостали поштени човек, та будала, у једноставној али невероватној и зато потпуно уверљивој причи, млади водоинсталатер у провинцијском граду, открива да ће се стари, никада одржавани (због, наравно, корупције која досеже до самог врха локалне власти) солитер са осамсто станара, током предстојеће ноћи суновратити и вероватно смртоносно затрпати све своје житеље. Будаласта поштењачина као без душе јури до представника власти и својих шефова, који баш у том моменту прослављају рођендан градоначелнице. Начин на који су представљени, како они који су део безосећајне, задригле и до сржи корумпиране власти, тако и они са дна, као талог заметнут баш у згради која се руши, изазива дубоко разочарање у људски род, у наш наводно напредни свет и лажну цивилизованост у цивилизацији зла, пакости, порочности, грехова свих врста и интензитета, у чистом злу у којем се ваљају и они „доле“ и они „горе“. Разлика је само у њиховом имовном стању. А све покушава да их помири, поправи, чак и спаси наш јунак из наслова. Наравно, тај будаласти спасилац, као нека врста данашње исусовске страдалничке фигуре, наилази на презир, неразумевање и одбијање свих. Чак и своје породице, коју је принуђен да напусти јер покушава да се супротстави његовим принципима. Врхунац јада, међутим, није тренутак разлаза са породицом у моменту када у сопственој жени препознаје исто семе зла, исту равнодушност према невољама других и похлепу у борби за материјално благостање, што види и свуда око себе, већ је то супериорна негативна катарза у расплету приче, када храбри водоинсталатер бива буквално линчован од станара напуклог солитера које је извео на улицу не би ли их спасао од погибије! Човек који се усудио да буде пун љубави према ближњима добија батине јер се осмелио да буде бољи од њих и да их спасава од сопствене беде. Такав крај не оставља никакву наду. Човека више нема, а ни бога. Морално прочишћење изостаје, а постојећа контаминација душе свим ужасима и отровима који су свету познати добија нову негативну димензију у бруталном гажењу јунака чији је једини грех што је поштен и човекољубив. Најгоре од свега је што је све то истина коју живе скоро сви на овој планети и коју свакодневно конзумирају на глобалистичкој трпези, уверени да је такав живот сасвим исправан, односно једино могућ. Само свеприсутна хипокризија чини да су званични ставови хорде саможивих и злих привидно другачији, мада ипак сасвим видљиво лажно хуманистички.

Јуриј Биков, који је, баш као и приликом рада на своја претходна два филма („Мајор“ и „Живети“, где се такође бавио, у најширем смислу, друштвеном и људском корупцијом, као и преиспитивањем савести савременог човека суоченог са тровањем сопственог живота) поново био комплетан аутор, дакле писац и режисер, овде ипак делује најзрелије, најпромишљеније и најангажованије. Његов рад, иначе, траје тек неколико година, иако делује много искусније. Ако је својим бизарним дебијем полуциничног наслова, филмом „Живети“ (говори, на веома посебан начин, заправо, о смрти, буквалној, физичкој, и друштвеној) поставио темеље свом предстојећем, текућем неореалистичком опусу, онда је са потресно осуђујућом корупцијом у полицији у „Мајору“ истрчао полумаратон у истом смеру друштвене критике – а са „Будалом“ га је довршио. Нема ниједног аутора који је тако зналачки, фокусирано, ангажовано и моћно започео каријеру не само филмског аутора већ и друштвеног коментатора и критичара. Његов будући ангажман, који се сада наставља радом на телевизијској серији, римејку култног америчког „Декстера“ (полицијски форензички стручњак који је у слободно време серијски убица!) требало би да буде нестрпљиво ишчекиван од сваког поклоника квалитетног филма. Биће му обезбеђен много већи простор, средства и подршка да тај ангажман у поменутим правцима надгради, а онда и достави бројнијем аудиторијуму него до сада.

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *