Коњска глава у кревету Милоша Земана

Зашто је Александар Вучић изненада позван у посету Вашингтону, и какву будућност наших европских интеграција или пак сопственог политичког позициoнирања најављује председник СПС-а Ивица Дачић?

Пише Никола Врзић

илош Земан је попустио. Председник Чешке неће присуствовати Војној паради 9. маја у Москви, у славу 70-годишњице победе над нацизмом и фашизмом, иако је до јуче изјављивао како ће руској Победничкој паради присуствовати зато што захваљујући небројеним совјетским – а пре свега руским – жртвама „у овој земљи не морамо да говоримо немачки као послушни колаборанти, што не морамо да поздрављамо ‚Хајл Хитлер, Хајл Химлер, Хајл Геринг‘“… Штавише, због свог – планираног, јавно најављеног – учешћа на московској Паради победника ушао је и у отворени сукоб са Сједињеним Америчким Државама, са њиховим амбасадором у Прагу Ендрјуом Шапиром који је његов одлазак на Параду критиковао као „кратковид“ и „неподесан“ чин па му је због тога Земан узвратио да су му – америчком амбасадору – „врата Прашког дворца затворена“ и „не могу ни да замислим да чешки амбасадор у Вашингтону даје савете председнику САД где треба да путује. Нећу дозволити ниједном амбасадору да се меша у програм мојих путовања у иностранству…“

А онда је чешки председник нагло променио своју одлуку, и „то је Земанова суверена и независна одлука која није повезана са критикама његовог пута у Русију“, неуверљиво је свог послодавца оправдао портпарол председника Чешке Јиржи Овчачек, неуверљиво, јер, како је то прошле недеље обелоданио шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, „сви партнери са којима се састанем када их посетим, или колеге које нам дођу у посету, дошли су под притисак америчког амбасадора или неког ниже рангираног изасланика Вашингтона, који су у регион дошли са упозорењем… САД покушавају да ограниче односе других држава са Русијом“.
[restrictedarea]
БАЈДЕНОВ ПОЗИВ За разлику од Чеха Земана који је под америчким притиском донео суверену одлуку да се предомисли, председник Србије Томислав Николић није се предомислио. Николић ће путовати у Москву на Војну параду, а на Паради ће приде учествовати и Војска Србије. Што не значи да америчких притисака, притисака да у Москву не идемо, није било; како за „Печат“ говори јако добро упућени извор, и амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби али и други, како то рече Лавров, „ниже рангирани изасланици Вашингтона“, у више наврата су нашим званичницима сугерисали и препоручивали да би, за нас, ипак било боље да у московској Паради победе не учествујемо, и због Украјине, и због заједничке (а уз то антируске) европске а заправо америчке спољне и безбедносне политике, и зато што ће том догађају присуствовати лидер Северне Кореје Ким Џонг Ун, као да смо га ми тамо позвали…

Ипак, додаће наш извор чије је искуство у разговорима са Американцима позамашно, амерички притисак овог пута није био онако бруталан као што је иначе. Као да су помислили да ће суптилнијим методама постићи више. Овог пута нису…

За разлику од наших, сва је прилика, као у легендарном Кополином „Куму“, Чех Земан је од Американаца добио мафијашку понуду коју није могао да одбије, у неком виду оне крваве коњске главе у кревету под покривачем… Наши су, уместо тога, добили позив који не могу да одбију. Позив потпредседника Сједињених Америчких Држава Џозефа Бајдена премијеру Србије Александру Вучићу да „крајем маја или почетком јуна“ посети Вашингтон.
Већ и сам тајминг Бајденовог изненадног позива Вучићу – прошлог четвртка 9. априла, само три дана пошто је донета одлука о учешћу српске војске у московској Паради – сугерише да је тај позив изазван нашом одлуком да са Русима победу прославимо онако како се то Американцима не свиђа, јер и само подсећање на наше везе са Русима значи слабљење америчког утицаја у Србији.

Овакво тумачење Бајденовог позива упориште има и у оној енигматичној Бајденовој честитки пуној претње упућеној Вучићу 15. јуна прошле године, када се потпредседник САД сетио да премијеру Србије честита на избору на ту функцију читавих месец и по дана после тог избора, а заправо само дан уочи доласка руског министра спољних послова Сергеја Лаврова у Београд. Као да је хтео да га подсети да је Америка ту и када није присутна, а то је своје подсећање и честитку Бајден, како рекосмо, зачинио претњом да ће Вучића сматрати лично одговорним ако Србија скрене с пута својих евроатлантских интеграција које, како је сугерисао без много увијања, воде преко кварења односа са Русијом, подршке уласку Босне и Херцеговине у НАТО и „потпуне нормализације односа са Косовом“…

А да се ове слутње налазе на правом трагу, потврдило је службено гласило евроатлантског притиска на Србију, „Блиц“: „Бајден зове Вучића у страху од Путина.“ „Страх Америке од појачаног руског утицаја у Србији и на Балкану основни је разлог за позив Александру Вучићу да посети Белу кућу“, пише „Блиц“. „Ово су ‚Блицу‘ рекли западни дипломатски извори, објашњавајући изненадни позив потпредседника САД Џозефа Бајдена српском премијеру… Међудржавне посете Вашингтон се, како прецизирају наши саговорници, по тамошњој пракси планирају обично шест месеци до годину дана унапред, осим у случају неких ванредних околности. Бајденов позив (…) предвиђа да Вучић буде у Америци током маја, најкасније почетком јуна… Непосредни окидач за убрзање су одлуке Београда, односно председника Томислава Николића, да он и Војска Србије учествују на Паради коју руски председник Владимир Путин организује 9. маја у Москви. Американци су и до сада изражавали озбиљну забринутост због, како сматрају, појачаног утицаја Русије у Србији и региону. Државни секретар САД Џон Кери тако је недавно оценио да се Србија налази ‚на линији ватре‘ између Запада и Русије, док је сенатор Крис Марфи изјавио да ће Америка ‚учинити све да избаци Русију с Балкана‘. Односи Београда и Москве ће због свега овога бити на врху агенде разговора Вучића и Бајдена.“

Најзад, да ће амерички покушај сузбијања руског утицаја у Србији бити главна тема Вучићевог разговора с Бајденом, сведочи ових дана и „Глас Америке“, гласило које у потпуности финансира Влада Сједињених Америчких Држава: „Бела кућа сматра да насилни екстремизам и руска агресија у Украјини представљају два највећа изазова за америчку националну безбедност. А једно од места где се та два елемента спајају је Балкан… Русија покушава да искористи традиционалне везе са Србијом да одржи утицај, али се и активно труди да прошири присуство на Балкану… Амерички аналитичари и експерти упозоравају да би утицај Русије могао да дестабилизује прилике на Балкану и поремети демократизацију и евроатлантску интеграцију региона. Питање да ли је Вашингтон забринут да би Москва могла да на неки начин дестабилизује Балкан поставили смо и у Пентагону, где нам је саопштено да недавни руски потези не доприносе европском миру и стабилизацији регионалних тензија. Сједињене Државе, како је навео високи званичник Секретаријата за одбрану, настављају да раде на дугорочној стабилизацији Западног Балкана и верују да је интеграција у евроатлантске институције кључна за постизање дугорочног мира и стабилности у региону… Русија на Балкану истражује терен путем дипломатских, обавештајних канала, ‚меке моћи‘, употребом тајно финансираних невладиних организација и Православне цркве да би одржала руски утицај, који је негативан, а не позитиван… Руси су и даље усредсређени на стратешку награду, на стратешко питање а то је где је Србија, односно на коју страну ће се окренути Београд…“

ДАЧИЋ ПРОТИВ ЕУ С тим у вези, нема сумње ни да ће Вучић бити приупитан шта то ових дана говори Ивица Дачић, први потпредседник његове владе а уз то и министар спољних послова? Да ли он најављује некакву промену српске спољнополитичке оријентације, или само покушава да се, политикантски, искусно, позиционира за идуће изборе? Па и ако је тако, интересантно је приметити да му истанчани нерв за опстанак у српској политичкој каљузи – који га већ, ево, седам година држи на власти упркос свим аферама које прате и њега и његову партију – говори да је карта на коју треба да заигра, карта отклона од Брисела и евроатлантских условљавања која нам одатле стижу. Ових дана, наиме, без неког видљивог повода, Дачић је – иначе, сасвим тачно – почео да оптужује Европску унију за лицемерје и неискрен однос према Србији. Почео је изјавом да, и када би Србија признала Косово, не би била у ЕУ јер би увек било нових услова. Па је наставио констатацијом да је Србија годинама изложена „разним што условима, што њиховим најавама“, а сада „јасно поручује да нам је тога доста. Она каже: изволите, господо, реците отворено шта хоћете од Србије, да бисмо и ми могли исто тако отворено да кажемо да ли то што се од нас тражи хоћемо да урадимо или не… Битно је да услова има. И да се никоме у Србији то не свиђа. Када је реч о новим условима, конкретно се ради о условима за отварање поглавља. Причало се да је то имплементација Бриселског споразума, а сад је ту и немачких 11 тачака, од којих неке немају везе са споразумом, као мост и Парк мира у Северној Митровици (погледајте оквир)… Не желимо да будемо као онај ђак који сатима учи, јер му је тако речено и припреми се за час математике, а у учионици га сачека професор биологије и обори… Мислимо да имамо права на третман какав свугде у свету имају добри ђаци, а не да не знамо, као што не знамо, чак ни докле школа траје, а камоли који нас све испити чекају.“

Дачића је покушала да ућутка Маја Коцијанчић, портпаролка ЕУ шефице дипломатије Федерике Могерини, тврдњом да су „сви услови и критеријуми јасни и дефинисани унапред. Процес европских интеграција је изразито транспарентан. Због тога је и са наше стране и са стране Србије врло добро познато и јасно шта мора да се уради“, што је, узгред буди речено, брутална неистина будући да смо се Маји Коцијанчић још пре две недеље обратили питањем шта се дешава с Извештајем о скринингу за Поглавље 35 (о Косову и Метохији) и зашто тај извештај, у којем би требало да буду побројани наши косовски задаци, још није представљен јавности. Није одговорила, извештај није објављен иако је процес скрининга поодавно завршен. Тако да се о транспарентности процеса наших европских интеграција не може говорити а да се не слаже масно.

А портпаролки Коцијанчић одговорио је и сам Дачић, „како нема, има нових услова ЕУ“ и „али ту праксу Србија више не прихвата. Ми играмо отворених карата. Све смо обавезе извршили и не дозвољавамо да се неко игра са нама“ и „не кажемо да ћемо водити рат са Европском унијом, али морамо да се разјаснимо. Нисмо моћни, али не можемо да аплаудирамо“ и „не желимо да се с нама тако разговара. Не прихватамо такву праксу да имамо званичан став да услова нема, а да се испостави да они постоје“…

АМЕРИЧКЕ ПОДВАЛЕ Тако да ће се од Вучића без сумње у Вашингтону затражити да разјасни штошта, од односа Србије према Русији до овако куражног Дачићевог става према Европској унији, тим пре што је Бајден у оном писму управо Вучића означио као лично одговорног за наставак српских ЕУ интеграција, а немачки „Велт“ већ замера што „Вучић не вуче превише у правцу ЕУ“. Тек, да би га унапред припремили за одговор какав од њега очекују, почели су да му подигравају ситним подвалама; од „Курирове“ насловне стране овог уторка – при чему у виду треба имати постојање пријатељског односа овог листа и америчког амбасадора Мајкла Кирбија – с које му је препоручено да би из владе Србије требало да одлете Александар Вулин а за њим и Ивица Дачић („Куриру“ је само дан касније, такође с насловне стране, одговорио „Информер“, информацијом да је, уз Николу Селаковића и Небојшу Стефановића, Александар Вулин једини сигуран за останак у Вучићевој влади) Вучићевог телефонског разговора с украјинским председником Петром Порошенком без икаквог повода и видљиве садржине осим што је Србија поновила да подржава територијални интегритет Украјине, чему је једини циљ био да се уочи московске прославе замуте односи Србије и Русије и било би заиста занимљиво утврдити ко је Вучићу дотурио телефон с Порошенком на вези, и то док је Вучић био у посети Азербејџану, па до најављеног доласка Хашима Тачија у наш главни град, и то најављеног кроз медије и без договора са званичним Београдом, што се може протумачити само као подвала и никако другачије…

Због свега овога, а и свега другог што ће му уследити ако америчке захтеве не испуни у потпуности, Вучићу би крајем маја или почетком јуна у Вашингтону понајбоље било да буде сасвим недвосмислен. Да својим домаћинима недвосмислено саопшти да ће учинити све што од њега затраже, или да им једнако недвосмислено каже да ће од њихових захтева прихватити само оне који су и у нашем интересу, ако таквих уопште и има. У првом случају Американци ће га одбацити тек када га у потпуности искористе. У другом, почеће да га одбацују одмах али ће он заузврат стећи себи прилику да за Србију учини и нешто корисно, што и није сасвим лоше утолико што је све друго за Србију катастрофално. А у трећој и преосталој варијанти, уколико Вучићеви одговори у Вашингтону не буду недвосмислени па куд пукло, ако он остави простора за америчко деловање иза сцене тако што ће им оставити наду да могу да га преокрену само ако буду довољно упорни и безобзирни, завршиће као Милош Земан. С некаквом понудом коју не може да одбије, обрукан и преломљен. И никоме од тога неће бити боље него што је данас.
____________________________________________________________________________

11 НЕМАЧКИХ УСЛОВА
О постојању 11 додатних немачких услова за отварање првих преговарачких поглавља у преговорима о евентуалном учлањењу Србије у ЕУ прве су известиле „Новости“ 9. децембра прошле године.
О овим условима, како је ових дана открио Ивица Дачић, он и премијер Вучић разговарали су недавно са високом представницом ЕУ за спољну политику и безбедност Федериком Могерини, и тај „састанак није био пријатан зато што је био врло отворен“.

Већина ових немачких услова, који су у међувремену постали и европски, превазилази услове који су садржани у захтеву за потпуном применом Првог бриселског споразума.

11 немачких захтева:
1. Статус Заједнице српских општина у складу са законима независног Косова.
2. Договор о међународном позивном броју за Косово.
3. Интегрисање Цивилне заштите у косовски систем безбедности.
4. Изградња зиданих објеката на граничним прелазима.
5. Примена договора о енергетици.
6. Уклањање Парка мира на главном мосту преко Ибра у Косовској Митровици.
7. Заустављање шверца на илегалним прелазима.
8. Прихватање пасоша Косова на границама Србије.
9. Учешће Косова у свим регионалним форумима.
10. Косово да преузме вештачко језеро Газиводе и трафостаницу „Валач“ у општини Звечан на северу Косова
11. Локална самоуправа да се интегрише у косовски систем.
____________________________________________________________________________

КО ТАЧИЈА ЗОВЕ У БЕОГРАД?
Хашим Тачи, некадашњи вођа терористичке Ослободилачке војске Косова, главноосумњичени за трговину органима отетих Срба и један од главних саговорника српских власти у вези са нормализацијом односа са Косовом, добио је позив да посети Београд, и тај је позив у начелу прихватио, потврдио је његов заменик Петрит Селими.

Позивницу је Тачију упутила организација, невладина, под називом Омладински одбор за образовање, која „представља одговор групе грађана на стање у којем се налази систем формалног образовања. Будући да тај систем у великој мери доприноси ауторитарности друштва и да онемогућава развој критичког мишљења, ова организација настоји да омладинцима у Србији пружи адекватно неформално образовање, као и да се бави дугорочном анализом формалног“. А ако се ико пита какве то везе може да има Тачи са образовањем омладине да мисли критички, одговор би, ваљда, требало да лежи у називу скупа који организују 24. априла: „ЕУ интеграција Западног Балкана: можемо боље заједно“.

Извршни директор Омладинског одбора за образовање (ООО) је Наим Лео Бешири, који је своју „каријеру започео у Хелсиншком одбору за људска права у Србији“, „организовао је пројекте за студенте у вези са евроатлантским интеграцијама“, радио је и у Центру за евроатлантске студије „где је управљао програмима борбе против корупције и анализе кршења људских права припадника Војске Србије“, био је и на нашем буџету када је „био ангажован у Агенцији за борбу против корупције“, а уз све то „већ пет година предаје увод у ЕУ и НАТО за студенте у Србији и региону“.

Међу „донаторима, спонзорима и пријатељима“ ООО-а наведени су и амбасада САД у Београду, амерички Стејт департмент, Европска комисија, Фонд за хуманитарно право… и негде међу овим спонзорима би вероватно могли да се пронађу и инспиратори позива Тачију да посети Београд.

Отуда, а и зато што овако осетљиво, преосетљиво питање претходно није размотрено са званичним Београдом него је пуштено право у јавност, позив Тачију не може се схватити другачије него као нова провокација и покушај понижавања Београда, све у име наших ЕУ интеграција које и нису ништа друго до бесконачно понижавање наше Србије.

Како ће Београд реаговати? Судећи по првим реакцијама, Тачи у Београду није добродошао, али искуство нас учи да ипак треба сачекати, макар, тај 24. април. Оно што, такође, из ове епизоде може да се наслути, јесте да ће се у неком тренутку наших ЕУ интеграција, све и ако Тачи сада не дође у Београд, појавити и овај захтев, захтев наравно образложен наставком нормализације односа са Косовом…
[/restrictedarea]