Почетна / Свет / Као под Москвом 1941. године

Као под Москвом 1941. године

Пише Зоран Милошевић
„Није чест случај да народи науче из прошлости, а још је ређе да из ње извуку исправне закључке“, рекао је својевремено маг америчке спољне политике Хенри Кисинџер. Ова његова мисао може се пренети и на ситуацију у којој се налазе његова земља и Запад у односу на Русију. Покушавајући да понове 1941, они показују да ништа нису научили из претходног искуства Хитлера и Наполеона. Са друге стране, Москва показује да је свесна свог положаја и да је спремна да Западу одржи још један час

Руски војни аналитичари протеклих дана опсежно су се бавили проценама актуелне војно-политичке ситуације и том приликом констатовали неколико важних чињеница. Експерти (портал topwar.ru) наглашавају да се Русија, прво, неочекивано подигла, али да то и није чудно, јер је имала сличних тренутака у својој историји. Када је Јекатерина (или Катарина) Велика обезбедила Руској империји статус суперсиле, њен немачки фелдмаршал Миних (Бурхард Кристоф фон Миних 1683-1767) дао је неочекивано објашњење: „Русијом, нема сумње, управља сам Господ Бог, иначе није могуће објаснити њено постојање!“ Друго, војно-политичка ситуација је слична и оној из 1941. године по многим питањима. На пример, по заузетим територијама које припадају „руском свету“, затим по понашању народа Западне Европе (они који су били сарадници Хитлера и данас су сарадници НАТО). Треће, Русија се, као за време Стаљина, убрзано наоружава модерним оружјем, одбијајући да се увуче у директни рат, желећи још времена, тачније – војни аналитичари сматрају да ће највећа држава света бити спремна за директно сукобљавање са НАТО 2017. године. Бројни су руски стручњаци, али и званичници, који намећу ову мисао. Тако је закључио и Григориј Кваша у угледном часопису за дипломате „Мир и политика“ (2012. године). Реч је о почетку рата у којем ће Русија победити. И функционер Организације договора колективне безбедности Игор Панарин такође је понављао ову тезу током априлске посете Србији (2015) као и тврдњу да ће се украјинска криза завршити управо те, 2017. године. Можда је објашњење дао руски председник, који је на питање новинара у вези са овим рекао: „Ситуација није добра… Русија је на маршу, јача!“ Шта то све значи, остаје да се види.

И познати руски професори универзитета слично резонују. Тако Максим Калашњиков у новом хладном рату Запада против Русије види велику шансу. Наиме, Запад је скинуо маску и сада отворено тврди да су Руси „недовољно цивилизовани“, те да их треба лишити суверенитета (поделити земљу на „независне“ државе) а ресурсе предати у руке „цивилизованог дела човечанства“. Половина тог пута пређена је распадом СССР, али даља дезинтеграција је заустављена. Од 1992. до 1995, када је Русија била слаба, само заузетост Запада Југославијом, односно Србијом, спасла је земљу од расула. Када се Запад тргао и смислио план коначне дезинтеграције Русије – било је касно, јер се са Србима носио читавих 10 година, а Руси су се у међувремену почели опорављати. Сада Руси маштају о победи и учвршћивању права на суверенитет и развој.

[restrictedarea]

Нуклеарног рата неће бити Ипак, степен(и) угрожености Русије су знатни. Но, најважније је да неће бити нуклеарног рата. Глобалисти нису самоубице и они морају имати на планети безбедан кутак. Чак и измештање оружја у космос од стране САД не може да нашкоди Федерацији, јер и у овој области може да им парира. Највероватнији начин напада од стране Запада јесте из ваздуха, крстарећим и другим високопрецизним ракетама. Посебан проблем за САД је што НАТО нема довољно живе силе за окупацију Руске Федерације, па и свака агресија изазива више питања него одговора. Посебно што је НАТО данас слабији него, на пример, 1981. године. Саму Америку чека мукотрпна структурна реформа, јер је произвела „нерешиве проблеме у економији“, те прелазак на економију будућности – мистични „постиндустријализам“ неће бити лак задатак, а ни брз. Слична судбина чека и бирократизовану Европску унију (поред економских, ту су и инфраструктурни проблеми, међуетнички и међурелигиозни сукоби итд). Ипак, највећи изазов за Унију ће бити тешка реформа светског валутно-финансијског система.

Тренутно је западна експанзија достигла максималне успехе, који су упоредиви са Хитлеровим из 1941. године. Русија, као и у прошлом веку, није била спремна за напад Запада у „хибридној“ форми, али, као ни пред Други светски рат, није се предала, него се обнавља и јача. Збигњев Бжежински (неформални идеолог Вашингтона) ово потврђује: „Русија ће за четири године остварити потпуни баланс снага са Западом“, а руски аналитичар Виктор Каменев се начелно слаже са Бжежинским и за војни портал topwar.ru додаје: „Само четири треба поделити са два и добија се 2017. година. Тада се завршава први део програма пренаоружавања руске војске, односно завршава се постављање система ваздушно-космичке одбране државе. До 2020. план је да сва армија буде наоружана новим оружјем.“ Другим речима, Бжежински је поновио мишљење отворених руских извора у вези са војном реформом.

Према Максиму Калашњикову, главни, међутим, добици за Русију од новог хладног рата су што ће постсовјетска елита морати да веже судбину са опстанком данашње Русије, као и психолошка спремност становника на сукоб са Западом. Томе је, између осталог, допринела Украјина, односно пуч и појава неонациста у овој земљи. Другим речима, Запад је прешао руску „црвену линију“. Први пут после распада Совјетског Савеза Русија је јасно и чврсто рекла „не!“ њиховом продору на Исток у руску цивилизацију, при чему то „не!“ има стабилну подршку и елите и народа.

Запад је, такође, био приморан на грешку у Украјини, јер је са другим пучем и „обојеном револуцијом“ у Кијеву кренуо раније (у Другом рату је закаснио неколико месеци због напада на Југославију) него што је требало, пошто му није пошло за руком да то учини „меком моћи“ и на колико-толико законит и светском и руском јавном мњењу прихватљив начин. Тако је покренуо „план Б“ и 22. фебруара 2014. године започете су демонстрације плаћеника и „Десног сектора“ под нацистичким симболима. Додуше, то је коштало. Према речима Викторије Нуланд, уложено је пет милијарди долара да би Украјина добила проамеричку, али и полунацистичку владу. За тај новац могла је, односно требало је да добије боље, уљудније и мање нацистичке политичаре, али…

Управо непостојање избора Запада у вези са сарадницима у Украјини помогло је самим Русима да схвате са ким имају посла. Тако су почели да падају различити митови и пропагандне стратегије Вашингтона о „добром Западу“, људским правима, „светској заједници“, напредности и хуманости, јер је, између осталих погрешних потеза, подржао и полунацистичке погроме руског становништва у Украјини. Пала је демократска маска са САД захваљујући тајним затворима ЦИА, а западне демократске процедуре показале су се истим као и оне из Хитлеровог Трећег рајха. Западни медији су нешто раније изгубили веродостојност са извештајима током Олимпијских игара у Сочију, када су „видели“ што други нису.

Ако се, дакле, упореди почетак XXI са XX веком, може се видети јасна аналогија. После Брест-Литовског мира 1918. године, а потом 1941. у оквиру Хитлеровог „културно-ослободилачког похода против комунизма“ западне територије историјске Русије прешле су под контролу једне европске државе. На почетку XXI века историја се, мада не у буквалном смислу, понавља.

Запад је потрошио ефекат изненађења У целини, геополитичка карта изгледа слично као 1941. године. Русија је изгубила, а Запад стекао контролу над Украјином, прибалтичким државама и Грузијом. Руски свет успео је да задржи Белорусију, каљинградску и кримску енклаву, води се борба око Доњецка… Чињенички, Русија се данас налази у ситуацији као 1918. или 1941. године, што значи да је у току максимална експанзија Запада на руске територије. Истина, без рата, како се доскоро доживљавао, него као резултат пораза Русије – СССР-а у Хладном рату са Западом, који се може посматрати и као „хибридни рат“. Са формалним завршетком Хладног рата, Запад је погазио сва обећања дата СССР, а посебно када је реч „о неширењу НАТО на Исток“. После слома СССР, НАТО је приграбио државе Источне Европе, а потом успоставио контролу над прибалтичким државама и Грузијом.

Русија је, додаје поменути Каменев, победила 2014. године не дозволивши да се увуче у украјински рат, а, у ствари, у посредно горући „хибридни рат“ са Западом, па би идеално било обезбедити још две такве године. Ипак, у поређењу са 1941, положај Русије је много бољи: сачувала је нуклеарно оружје, те отворени војни напад Вашингтон не планира, мада уцењује и плаши „глобалним нуклеарним муњевитим ударом“.

Ефекат изненађења са стране Запада је потрошен, а руска армија, у међувремену, показује снагу. „Обојена револуција“ у Москви је пропала, а после свега што се десило у Украјини немогуће је више тако нешто реализовати. Антифашизам се покренуо, посебно устанком народа на Криму и југоистоку Украјине. То је био први, али не и последњи противудар по западном освајачу и његовим бандеровско-нацистичким колаборационистима.

Снази Русије доприноси и први пут у историји остварено стратешко савезништво са Кином и државама БРИКС. У сваком случају, поменуте државе нису савезници Запада. Сви покушаји Вашингтона да укључи азијске државе у „изолацију Русије“ пропали су. Благодарећи томе, економија Русије сачувала је снагу и продужава рад на новом оружју за армију. Поред тога, Русија и Кина су започеле операцију подривања финансијске стабилности самог Запада. Пад курса долара према рубљи се догађа и поред пада цене нафте, што раније није било могуће. Притом, Русија не жури у контранапад на широком фронту да би добила на времену ради пренаоружања војске и модернизације економије.

Зато Запад губи време. Све више се показује да је оптерећен стварањем „независних колонија“ на Истоку Европе, које придодаје старим, што га чини слабим и онемогућава добро вођство. Осим тога, губи јединство, а јачају дезинтеграциони процеси, пре свега због разлика у стандарду, начину живота и обесправљености појединих чланица. Важан аспект његове слабости је изумирање аутохтоног становништва Европе и САД, што се надомешта насељавањем становника из колонија. Међутим, ово становништво не следи културу и религију белог Запада. Политика мултикултурализма од самог почетка „била је добра мина у лошој игри“, па није изненађење што је пропала. Сада ова „мина“ прети да експлодира „обојеним револуцијама“ у Европи, али и у Америци, где полицајци већ слободно убијају своје црне суграђане.

Раскол Запада Погоршање унутарполитичке ситуације на Западу провоцира његов раскол око питања „украјинске кризе“ и „хибридног рата“ са Русијом. Немачка је свесна опасности ширења нестабилности на Европу и иницирала је Минске преговоре са Русијом, без учешћа Вашингтона. Грчка, Мађарска, Аустрија и друге државе Европске уније отворено изражавају незадовољство политиком бриселске бирократије и Америке.

Пошто САД у „хибридном рату“ развијају офанзиву на свим правцима, укључујући и идеолошки, информативни и културно-историјски (и на територији Русије) то приморава Москву да предузима адекватне мере. Зато циљ Русије и њених савезника мора бити победа над Вашингтоном, а не над његовим „верним партнерима“. У овоме, Русија има савезнике и у самим САД.

Свет је у XXI веку, као што је био и у ХХ, геополитички подељен на Запад, Арапски исток, Русију, Кину и државе БРИКС. Такође је подељен религиозно, морално и културно према новој појави хомосексуализма на Западу. Пред Русима су, дакле, године борбе.

Другим речима, данашња стратегија Русије подсећа на стратегију СССР из 30-их година прошлог века, пред напад Хитлера. Као онда СССР, тако и Русији данас недостаје време да заврши наоружавање армије, да додатно обучи војнике и припреми се за могућу агресију Запада. Повољна околност за Федерацију је та што „пета колона“ доживљава самопрочишћење – једноставно одлази на Запад, јер у Москви више нема шта да ради. Подршке ниоткуд. Време ипак ради за Русију. Први пут после дугих година постсовјетске туге остварила је велике спољнополитичке успехе – вратила Крим, појавили су се Сноуден и Сирија која се до дана данашњег држи. Точак историје почео је да се враћа на страну вишеполарног света. Јављају се БРИКС, ШОС, Евроазијски савез, Царински савез… Данас Русија није једина која се супротставља Западу, јер се ствара коалиција држава које је подржавају. Запад убрзано губи Турску, чиме се разбија јужни фронт НАТО. Данас Вашингтон Русију напада доларима, али не добија жељено. Наравно, штету наноси, али то чини и својим савезницима и светској економији и тиме убрзава прилазак држава БРИКС алтернативом финансијском систему (Азијска банка, Банка БРИКС) што над доларом подиже крст.

Са становишта интеграција и васкрса Русије као светске силе, поред развоја науке и технологије, пољопривреде и индустрије важно је сабирање остатака деградирајућих „суверених држава“: Јужне Осетије, Абхазије, Придњестровља, Крима и Северног прицрноморског региона, истока Украјине и Белорусије, а потом и Казахстана. То је првостепена контура савеза. Продужетак – следи! Посматрајући, дакле, западну агресију на Исток преко тзв. хладног рата, можемо рећи да је он за Русе богом дан. Неопходно је имати у виду и да рат у XXI веку прелази више у сферу психолошке борбе, културног и смисаоног супротстављања и урушавања привлачног обрасца живота код противника. Овде западни арсенал није богат. Тренутно, Запад у вези са тим нема шта да понуди Русима, а пређашње (жваке, фармерке, видео и сексуалне слободе) нема више никакав значајнији утицај. Чак више ни мит о културном Западу, после агресије на Југославију, Ирак, Авганистан, Либију и Украјину, нема привлачност. Русима је потпуно јасно да у визијама глобалиста за њих нема места (осим у гетима) зато се масовно окрећу визијама свог председника, јер у њима препознају постојање перспективе – будућности.

Сада водећи англојезички медији рекламирају америчке планове о омасовљењу и активизацији борбе са Русијом, убеђујући становништво Европске уније да је Русија ионако „корак од слома или предаје“. Но, Скот Меконел за лист „Aмерикан конзерватив“ први је јавно поставио питање: шта ако није тако, односно шта ако Владимир Путин реши да се бори до краја? Како истиче Меконел, санкције нису дале резултат, као ни обарање цене нафте. Кључни проблем је шта ће бити ако Запад не порази Русију. Хоће ли, другим речима, у јаму коју је ископао Русији упасти сам?

У Украјини, Русија ратује за слободу Европе

Руски стратези схватају да је Украјина (и) клопка на огромној шаховској табли, јер је она само пешак у геополитичком надмудривању. Овде се ради о борби за Европу – Русима је потребан слободан Берлин, а не Кијев! Наиме, према речима Џорџа Фридмана из „ЦИА у сенци“ (обавештајно -аналитичка компанија „Стратфор“) главни задатак Запада је да спречи савез Немачке и Русије, пошто би он представљао јединствену реалну претњу за САД (портал expert.ru). Украјина је, дакле, инструмент уз помоћ којега Америка жели да заштити англосаксонску цивилизацију и доминацију од Русије.

Односи САД и Европске уније су све само не савезнички. Европљани осећају да Американци организују дефинитивно потчињавање и пљачку Европе, због чега и намећу Трансатлантски уговор о слободној трговини, који са трговином нема никакве везе (портал global.handelsblatt.com). Наиме, главни члан поменутог уговора је потпуно и неограничено потчињавање држава Европске уније приватним арбитражним судовима који опслужују америчке корпорације. Немци зато наглашавају да ће га потписати само ако за спорове буду надлежни немачки судови. Према уговору, приватни судови би контролисали све: царине, фитосанитарне норме (што значи да нема заштите од ГМО, меса са хормонима итд.) финансијска правила за банке и инвестиционе фондове, па чак и уговоре за увоз гаса и нафте из Русије.

У области пољопривреде понуђени споразум је још катастрофалнији. Унија би морала да прихвати генетски модификовану храну (која је јефтинија од европске, чиме би се изазвала пропаст пољопривредне производње, затим, требало би да укине субсидије за пољопривреду. Даље, Унија се обавезује да генетски модификовано семење купује искључиво код „Монсанта“… Европљани до данас избегавају да потпишу себи смртну пресуду, а што више Американци притискају, то се ови више окрећу Русији, молећи Бога да отера ову невољу од Европе. Немачки вицеканцелар и руководилац економског блока владе Немачке Зигмар Габријел главни је заговорник непотписивања Трансатлантског уговора о слободној трговини. Такође, он је навео и шта је основни разлог склоности немачких политичара ка дружењу са Русима (посебно они из Социјалдемократске партије) – предложени Трансатлантски уговор, класични колонијални документ. Немачка једноставно не жели да буде америчка колонија. Зато Русија добија подршку у Унији, а одлука Немачке и Француске да се присаједине кинеској Азијској банци, створеној као алтернатива Светској банци и Међународном монетарном фонду, представља већ отворену побуну.

Зато тамошњи аналитичари (портал politrussia.com) истичу да Русији није потребан Кијев, већ Берлин, те да се не треба саглашавати са полумерама као пре 70 година, него у потпуности ослободити Европу од англосаксонске куге.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. … да, има различитих `сличности`… 1941, Хитлер се бавио Србима – десетак дана, а натовци 1991- 1999, – скоро десет година ?
    Ипак, руски `планери` не би требало да се заваравају – све `опције` рата против Русије – нису искључене ?
    САД, које и не знају шта је то истинска борба за опстанак, већ им то ( `опстанак` као `лидера` по надобудном PNAC пројекту ?!) дође као интересни `спорт`, на `безбедној` удаљености, долазе у позицију неопрезног `радозналца`, или неваљалца који није у стању да разуме ствари ?

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *