Почетна / БРОЈ 363 / ЈОВАН ПОПОВ, писац и професор београдског универзитета – Отров репресије у „плишаним рукавицама“

ЈОВАН ПОПОВ, писац и професор београдског универзитета – Отров репресије у „плишаним рукавицама“

Разговарала Љиљана Богдановић
Два чланка објављена у реномираним часописима данас доносе више поена од целе књиге, макар она имала хиљаду страна и најизузетнију рецепцију у научној јавности. Остварен је практично идеалан механизам контроле мишљења и говора, у којем истински критичке, „субверзивне“ или „политички некоректне“ теорије не могу добити научни легитимитет. Систем интелектуалне репресије у „плишаним рукавицама“ срачунат је да њих и њихове творце отисне у међузвездани простор паранаучних бизарности

Како смо дошли до тога да није спорно ружити и псовати сопствену земљу, него је спорно вређати се због тога?“ Ово је питање које је у свом ауторском тексту, објављеном у једном од прошлогодишњих бројева „Печата“, поставио наш саговорник, Јован Попов (1962) професор опште књижевности и теорије књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а недавно именовани нови председник „Печатовог“ жирија за доделу књижевне награде Печат времена. Непосредни повод за његову недоумицу била је тада атмосфера створена око представе награђене на прошлогодишњем Стеријином позорју, која га је, будући да је и члан Управног одбора овог фестивала, подстакла на низ критичких промишљања и коментара о приликама у српском друштву и култури. Управо трагом подстицаја који пружају поменуте прилике, а по „матрици“ оне запитаности  – „Како смо дошли до…“, са Јованом Поповом разговарамо о „критичним тачкама“ у култури, књижевности, високом образовању…

Мишљења о стваралачким дометима, вредности, али и о оријентирима и (однегованом) духу савремене српске књижевности увелико су подељена. Колико има истине у оцени да су политички и идеолошки моменти заправо кључни за критичко ишчитавање нове српске литературе, као и да је то посебно изражено када је реч о продукцији романа?

Политика и идеологија су, нажалост, неразмрсиво уплетене у све поре нашег живота, колико јавног толико и приватног. Одавно је констатовано да је ослобађање јавне речи у земљама једнопартијског система произвело парадоксалне последице на књижевност. „Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој“, наслутио је још Бранко Миљковић. А онда смо, у последњих деценију и по, научили болну лекцију да ни у савременим демократијама западног типа говор није баш сасвим слободан, да политичка коректност није заштићени патент комунизма, само што се у „слободном свету“ она постиже суптилнијим средствима: уместо забранама – медијским прећуткивањем или гушењем у тржишном изобиљу, уместо судским осудама – блаћењем по таблоидима и „друштвеним мрежама“. Крајњи циљ је аутоцензура која се испоставља ефикаснијом од цензуре. Природно је што су и писци у тим околностима збуњени и обесхрабрени. Као једна од најзависнијих друштвених категорија, присиљени су на уступке и у етичком и у естетичком смислу. Зато је све мање храбрих и инвентивних трагања за новим формама израза, а ако их ту и тамо и има, јавност на њих остаје индиферентна. Време „чисте уметности“ је за нама. Најзад, ни могућности књижевних жанрова нису неисцрпне као што нам се можда чини. Еп је ишчезао заједно са колективним читаоцем пре више од два века, а лирика се данас грчевито бори за опстанак у микрокруговима песника и пробраних читалаца. Роман се, као најмлађи, још некако држи, али су и његове перспективе неизвесне.

Недавно сте именовани за председника „Печатовог“ жирија који одлучује о добитнику књижевне награде Печат времена. Колико је на одлуку да прихватите именовање утицала чињеница да је реч о признању унеколико различитом, помало чак „субверзивном“ у односу на владајуће трендове књижевног награђивања у Србији?

Чињеница коју помињете имала је пресудну улогу. Печат времена је јединствена награда, као што је и лист „Печат“ јединствено гласило. У оба случаја, позив на сарадњу је част и својеврсно признање. У том светлу видим и овај наш разговор.

Ако су ово времена, како многи тврде, „тешка за књижевност“, чини се да ништа лакша нису за критичко опсервирање књижевности. Тешко да је, наиме, замисливо да би у нашем јавном животу, и на широј књижевно-критичарској сцени, могао не само да се размахне већ и да опстане некакав нови и савременији Скерлић!?

Општеуваженог арбитра укуса у описаним условима немогуће је и замислити. Нема ни тог ума ни те марљивости који могу обухватити океан књижевне хиперпродукције. Но, добро, узмимо да „његово величанство“ критичар није ни неопходан. То, међутим, не значи да је објективна и компетентна критика изгубила смисао. Напротив. Али, проблем је у томе што су и критичари једнако рањива категорија као и писци, једнако подложни сваковрсним спољашњим утицајима. Томе треба додати још две ствари. С једне стране, демократизацију књижевног простора која корак по корак поништава вредносна мерила. После „Великог праска“ издаваштва, готово свако може да објави књигу и да се назове писцем, па и да пронађе критичара по својој мери. Још у 17. веку, у елитистичком окружењу дијаметрално супротном од данашњег, Боало је приметио да „сваки глупак нађе луду да му ласка“. С друге стране, људи све мање читају, млади поготово. Књижевност се, уз повремене изузетке, пре отприлике век и по добровољно одрекла сазнајне и педагошке функције. А како лепота по себи није курентна роба, остало јој је да се окрене забављању. Но, на том терену борба са филмом, телевизијом, интернетом, компјутерским игрицама и осталим аудио-визуелним „наративима“ тешка је и неравноправна.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *